Izvor: Story, 21.Nov.2015, 12:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Isidora Bjelica: Zbog dece ne želim da umrem
Književnica detaljno govori o borbi za život, strahovima od smrti, mukotrpnim terapijama, iskušenjima, ali i nadanjima da dobije još jednu bitku i mogućnost da sa suprugom Nebojšom Pajkićem gleda njihovu decu kako odrastaju
Foto: Luka Šarac
Za nekog ko se već tri godine lavovski bori za svaki novi udah i svaki novi dan, književnica Isidora Bjelica (47) sačuvala je vedar duh po kojem je prepoznatljiva. Njena mukotrpna bitka sa rakom prevazilazi sve granice >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << izdržljivosti, ali ona ne odustaje i pošto joj se četvrti put bolest vratila, istrajna je u odluci da da sve od sebe kako bi sačuvala život. Razloga za to ima previše, a najveći su njena ljubav koju oseća prema svom suprugu, dramaturgu Nebojši Pajkiću (63) i njihovoj deci Vili Evanđelini (13) i Lavu Grigoriju (20). Uoči ponovnog odlaska u Skoplje gde će primiti novu terapiju, posetili smo poznatu spisateljicu u njenom domu. Dočekala nas je sa širokim osmehom, kao neko ko u životu nema nikakvih problema.
Nećemo se ljubiti, niski su mi leukociti. Odmah je počela sa spremanjem za fotografisanje, a njena ćerka goste je ponudila pićem. Isidora je istakla kako joj je naporno da predugo pozira i ispričala da joj usled lekova i jakih terapija koncentracija mnogo lakše opada. Kada su nam se pridružili muški članovi ove porodice, počele su da se zbijaju šale, a smeh je odjekivao njihovim skladno uređenim umetničkim potkrovljem. Da je ipak reč o nekom ko se suočava s okrutnom bolesti, otkrivali su lekovi po stočićima. Drugih znakova nije bilo. Sve se praktično vrtelo oko njihovog ljubimca vestija Nea za koga je Bjelica silno vezana. On mi unosi mir i njega držim u naručju dok otvaram nove rezultate. Divno je stvorenje, Vila ga je dobila na poklon od moje čitateljke. Let za Makedoniju imala je u utorak, pola sata iza ponoći, pa dok su pripreme za slikanje trajale, Nebojša je iskoristio priliku da pripremi putni frižider u kojem moraju da se transportuju medikamenti njegove voljene supruge. Slikanje je proteklo kao po loju, Isidora je strpljivo menjala šešire, a njeni najbliži na sve načine pokušavali su da joj pomognu. Posle više od sat vremena, sve je bilo gotovo. Jednostavno, književnica više nije imala snage, morala je da legne i malo se odmori. Samo u tom trenutku, u dubini njenog pogleda mogao je da se nasluti umor pomešan sa boli. To je samo na trenutak odalo ženu koja se bori za život.
Story: Izuzetno ste otvoreni za komunikaciju i prihvatate različite stavove. Da li vas nervira kada ljudi s vama započnu konverzaciju pitanjem o vašoj bolesti ili pokušavaju da skrenu temu?
- Iskreno da vam kažem, ne nervira me ništa, nerviram samo sebe pošto za ove tri godine koliko je prošlo od razbolevanja još nisam naučila da se zaštitim od raznoraznih ludaka, psihopata i dušebrižnika. Privatno, suprotno slici koja o meni vlada u medijima, ja sam osoba koja može beskrajno da trpi sadizam drugih.
Story: Šta podrazumeva vaša terapija i kakva ste dijagnozu dobili?
- Dijagnoza je da je kancer jajnika sa trećeg prešao na četvrti stadijum, a terapija je klasična alopatska, plus biološka, plus imuno terapija.
Story: Plašite li se onoga što jeste i onoga što sledi?
- Strah je nešto sa čim se razračunate tokom prva dva puta, ja sam tri puta ulazila u remisiju i bolest mi se četvrti put vratila. To vam je kao da ste na Titaniku koji četiri puta tone. Strah je čista entropija, on je najveći problem ljudske civilizacije.
Story: Kajete li se zbog nečega?
- Stalno sam se kajala što sam postajala bolja prema drugima, a istovremeno surovija prema sebi. Tek sam sada, kroz ovu poslednju bitku, shvatila da je moj najveći greh to što sam okrutna prema sebi i da to naprosto nije ono što Bog traži od nas, već oblik taštine i sujete. Kajanje i beskrajno iscrpljivanje sebe zbog ličnih nesavršenosti, nešto je što većina ljudi radi pre nego što se suoči sa imuno bolestima, a sve zbog toga što smo autodestruktivni. Naučila sam da oprostim svima, a sebe sam mučila perfekcionizmom. Kada se čovek pokaje, treba da ide dalje i što Sveti Oci kažu: Bog od nas traži da se okrenemo cveću, a ne trnju u nama. Tu lekciju poslednju sam naučila.
Story: Kako biste opisali sebe posle dve i po godine borbe sa kancerom: kao Isidoru koja ima hrabrost za koju niste ni znali da je poseduje ili nekako drugačije?
- Mene je previše razmišljanja i razbolelo, a o tome govori i moj novi roman Sama. Pokušavam da isključim kogniciju i vratim se svom srcu. Živi Bog je u našem srcu i jedini mi je cilj da uspostavim kontakt sa svojim srcem koje jedino zna istinu. Procene su me iscrpele i prvi put suštinski razumem rečenicu: Blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko. A hrabrost je dar Duha Svetoga i nadam se da će i dalje boraviti u meni. Da mi je neko predočio šta me čeka i rekao da ću to izdržati, rekla bih mu da je lud i da me precenjuje.
Story: Kakvi su vaši naredni koraci i postupci?
- Lečim se u Skoplju, u AcibademSisitina bolnici, najvećem centru na Balkanu. Pored toga, kombinujem terapiju dr Rosa, radim ozonoterapiju i molim se dragom Bogu. Usput pokušavam da živim svaki tren kada nemam prevelike fizičke bolove.
Story: Kako podnosite bol, onu telesnu? Kad ona prestaje da bude fizička i prerasta u nešto drugo?
- Nije to za intervju, o tome sam napisala knjige Spas i Spas 2, kao i roman Sama. Ljudi koji nemaju iskustva u bliskoj okolini s ovako teškim stvarima, to ne mogu ni da zamisle, za njih je to druga galaksija.
Story: Koliko vam fizička ograničenja narušavaju psihu?
- Mnogo radim na tome jer je rak psihoimuna bolest. Ljudi umiru zbog toga što su fizički pukli i predali se. Mnogo mi znače vera i moj duhovnik, a probala sam i različite psihoterapije. Sada radim sa Sonjom Simonovskom, jednom izvanrednom terapeutkinjom iz Austrije, koja pokušava sa mnom nešto što drugi nisu uspeli, a to je da mi otkloni averziju prema materijalnom svetu. Borim se, a čovek koji se bori pada, ali i ustaje.
Story: Da u početku, pre dve i po godine, niste odbili klasičnu medicinu u lečenju, mislite li da bi sada nešto bilo drugačije?
- Ko to sada zna. Možda ne bih imala metastaze ili bih bila
mrtva, a možda bih bila na istoj tački. Rak je potpuna aporija i onda je čovek zbog nemoći medicine prinuđen da traži alternativne varijante. Pokušavaš i naravno da nekad nalećeš na ludake, prevarante i opsenare, ali to je život. Ja sam probala gotovo sve, tvrdim da nema osobe koja je upoznata sa više metoda i protokola kad je u pitanju alopatska i natur medicina, ali tu nema pravila. Dva i dva nije četiri, zato niko nema pravo da drugima drži lekcije niti da određuje put lečenja. Šta je dobro za jednog, nije za drugog. Civilizacija nema pojma šta je to kancer i sve je ovo tumaranje u mraku gde se svako na kraju suoči sa svojim najdubljim demonima.
Story: Šta je ono najteže sa čime se oboleli od raka suočava?
- Izopštenost iz društva jer je strah preveliki i niko ne želi da se suoči sa činjenicom kako to i njemu može da se desi. Teške i mučne terapije, nerazumevanje okoline, osuda... Mnogo toga, strašna je to stigma. Evo, meni se čude kad sa hemioterapije odem na TV ili u kafanu jer to nije OK ponašanje. Treba da se sklonim i ćutim. Balkan je teško mesto za bolesne osobe.
Story: Vlado Georgiev materijalno vam je pomogao bez razmišljanja, a potom i Ceca Ražnatović? Ko vam se još našao u nevolji?
- Vlada mi se javio preko Tvitera, a Ceki telefonom. Anđeli su to od ljudi. Ana Nikolić je uz mene i pomaže mi, mada mi je zabranila da to pomenem javno. Moja kuma Vesna Radusinović je heroj, ta žena ima dušu kao niko. Ne samo da bdi nad Vilom, već i na sve načine pokušava da pomogne.
Story: Koliko vam je bilo teško da javno priznate kako imate problema s novcem i da rasprodajete stvari da biste obezbedili sredstva za lečenje?
- Kad dobijete kancer, sujeta se prva istopi. Mene novac nikada nije određivao i ne mislim da je sramota biti bez njega posle tri godine lečenja. Da sam imala veću ušteđevinu i to bi otišlo, bolest je najgora sponzoruša. Užasno je koliko sve to košta.
S druge strane, nikad se nisam vezivala za materijalne stvari i nije mi bilo emocionalno teško da ih rasprodajem ili
dajem u zalagaonicu. Život je to, čas imaš, čas nemaš, važno je da je naše srce isto i kad imamo i kad nemamo.
Story: Zbog onih koji su u sličnoj situaciji, šta je ono što uzima najviše novca, nudi previše nade i ne donosi spas?
- To sve zavisi od vrste kancera, ali ja u knjizi Sama opisujem kako sam upala u kandže sajentologa koji bukvalno kontrolišu natur medicinu u Evropi. Oni mogu da vas drže na ivici, ali će vam
iscediti bukvalno poslednji dinar, a kad više nemate da platite, oni vas puštaju da umrete. Morala sam to otvoreno da napišem, kao i o raznim manijacima koji otimaju pare za čarobne lekove i reprogramiranje bolesti. Prošla sam strašne stvari i što reče moja drugarica psihijatar – tebi treba lečenje od lečenja.
Story: Šta najbolje može da vas umiri? Kako uveče odlazite na spavanje, s kojim mislima?
- Ne znam kako ateisti izdržavaju ovako strasne stvari, jer mene vera bukvalno drži u ljubavi, razumu i snazi.
Story: Postavljate li sebi pitanje: Ima li nade za spas?
- Nemam pravo na to pitanje. Verujem da ima, mada izgleda da je to apsurdno jer ako bi onaj hodač na žici iznad provalije postavio to pitanje, odmah bi pao...
Story: Kako vaša deca reaguju na činjenicu da njihove majke možda neće biti? Na koji način sami sebi postavljate to pitanje? Razmišljate li zajedno o tome?
- Ne, ne razmišljamo o tome.
Story: Na koji način razgovarate s njima? Čini li vam se da je i njih situacija s vašim zdravljem naterala da brže postanu zreliji?
- Strašno su starmali, mnogo je bola, tuge, ali i zrelosti u njima. Ali, tako im je dato i sve u životu može da se gleda sa loše i dobre strane. Sigurna sam da su kroz ove patnje postali bolji ljudi. Jedino je važno stanje duše, sve drugo je prolazno. S druge strane, trudim se da, koliko je to moguće, žive sa svojom generacijom.
Story: Šta biste u vašem kriptopismu ostavili ćerki, a šta sinu?
- Ja nemam ništa osim moje ljubavi i rečenica u mojim knjigama. To ostaje i njima i mojim čitaocima.
Story: Kako Nebojša podnosi čitavu situaciju?
- Maraton je to, nije mu lako. Padanje, ustajanje, ali pomaže i humor, život bez njega je besmislen.
Story: Šta vašem suprugu vredi ceo svet bez vas, šta je on bez vas i gde ste vi bez njega?
- To morate njega da pitate. Ja sam uvek bila poklonik preterane ljubavi, ali svako govori za sebe.
Story: On vas, čini se, u stopu prati i ispunjava vam sve želje. Razmišljate li da ima zdravih ljudi bez velike ljubavi, kakvu vi imate i može li čovek na koncu spoznaje da ima sve?
- Ah, ovo stradanje veliko je učenje ljubavi i znam da nema velike ljubavi bez velikog stradanja, to je paradoks života. Čovek mora uvek da bude srećan s onim što ima. Ja sam blagoslovena tolikom ljubavlju bližnjih, prijatelja, običnog naroda i to je strašna sila. Na svakom koraku hiljade i desetine hiljada ljudi mole se za mene, oni mi daju ljubav. Neverovatno je za života osetiti tako nešto.
Story: Kako s ove tačke gledišta vidite trenutak kad ste se Nebojša i vi sreli?
- Mi smo se nekoliko puta sreli pre nego što se odigrao naš prvi formalni susret na Fakultetu dramskih umetnosti. Mislim da sve preterane ljubavi počinju tako. Bili smo zajedno u avionu koji je padao, a nismo znali jedno za drugo.
Story: A vašeg venčanja?
- Naše venčanje bilo je romantično, tragikomično... Kuma nije imala ličnu kartu, crkva je bila okružena skelama, Nebojša nije imao pare za odelo, ukrali su nam vino iz kanistera misleći da je benzin...
Story: Nebojša vas je pratio i na putu u rodno Sarajevo? Iako tamo godinama niste išli, promenili ste mišljenje?
- Besmisleno je da se durite na rodni grad zbog nekoliko loših ljudi. Toliko lepih stvari veže me za Sarajevo, detinjstvo, mladost, prve ljubavi, koncerte... Trošenje energije na nesporazume i svađe ko je u pravu zaista je besmisleno. Ljubav je uvek u pravu, a mržnja uvek u krivu. Nisam verovala da ću smoći snage da odem u Sarajevo posle 29 godina, ali ipak jesam.
Story: Šta ste o životu naučili tokom poslednje dve i po godine borbe s opakom bolešću?
- Jao, svašta pa ta borba zapravo je učenje o ljubavi, sebi, smislu, stvarnosti... O tome pišem u svom novom romanu Sama i zaista verujem da smo na ovaj planeti kratkotrajni gosti samo da bi naučili da volimo, druge i sebe...
Story: Kakva je vaša filozofija života? Ako svi znamo da nas jednom neće biti, šta je motiv da grabimo napred i borimo se za nove uspehe? Zašto pišete?
- Što bi rekao Bajron, znam samo da pišem i plivam. Meni je pisanje kao disanje. Kada si na ivici smrti, mnogo realnije i na neki čudan način sagledavaš život. Ne znače ti ništa slava, taština i pare. Držiš se za ljubav kao jedini trag smisla na ovom svetu. Kada bi svi ljudi bili svesni svoje kratkotrajnosti, potpuno bi se drugačije ponašali. Ovako, mi živimo jednu virtuelnu realnost gde potpuno nesvesni ljudi nameću standarde koji nemaju veze sa suštinom, to je kolektivni zaborav, kolektivno rijaliti pijanstvo.
Story: Može li čovek u vašoj situaciji da ne razmišlja o bolesti, već o pozitivnim stvarima?
- Apsolutno, dok čovek ne oseti krajnju nesreću, ne zna ni koliko je srećan. Nažalost, ljudski um nije kreativan u pogledu ljubavi i zadovoljstva.
Story: Letos ste se povukli iz javnosti, ali nakratko. Smatrate li da zluradi komentari ipak ne treba da vas odvajaju od onih s kojima želite da imate komunikaciju?
- Po prirodi sam preosetljiva, a kad si bolestan, ta preosetljivost samo se povećava. Potreba da baš svakoj osobi objasnim svoje biće, znak je ozbiljnog kompleksa. Ne mogu svi da nas vole, naročito oni koji ne vole ni sebe, njima je jedino životno ispunjenje da pljuju i kritikuju. Odsustvo ljubavi predstavlja najtežu bolest.
Story: Nedavno ste sa ljudima na Facebooku podelili svoje poslednje rezultate. Napisali ste da su metastaze napredovale. Šta to konkretno znači, kakve su prognoze lekara?
- Kod ovako teških stanja, oni vole da kažu kako dva i dva nisu četiri i samo pominju Božju volju. Ceo život je mirakl i zaista je sve u Božjim rukama, ali ne treba potcenjivati ni lekare.
Story: Plašite li se smrti?
- O tome govorim u romanu Sama. Ceo život zapitana sam šta je smrt. Zavidim ljudima koji se ne pitaju šta je smrt, zašto deca obolevaju, zbog čega se srušio avion... Zato mi je ova knjiga najvažnija. Želela sam da ljudi upoznaju moju kognitivnu biografiju, put mog srca i misli, da me do kraja spoznaju i vide da nisu sami na ovom svetu. Da pored onih koji za pare učestvuju u rijaliti programima i pljuju se zarad gledanosti, postoji stvarnost u kojoj se ljudi rađaju, zaljubljuju, razbolevaju, odlaze na drugi svet... Sve ovo stupidno orgijanje koje gledamo na televiziji, samo je kolektivni strah od smrti i nemoći.
Story: Posvetili ste se veri i pronašli smisao u Bogu. Da li se ikada preispitujete zašto vas on toliko iskušava?
- Mnogo toga nije nam dato da znamo. Evina želja za saznanjem i dovela nas je dovde. Stradam po Božjem dopuštenju i ako je to za dobrobit moje duše, više pitanja ne postavljam. Samo molim Boga da mi da snage, hrabrosti i trpljenja. To je sve.
Story: Kako se osećate svaki put pre nego što dobijete nove rezultate? Tačnije, onog trenutka kada vam ga saopštavaju ili ih čitate?
- Iskreno, pre sam se kidala i strahovala, a onda na sve oguglate, kao neki vojni veteran koji je prošao mnoga ratišta. Svi su bili šokirani kada sam mirno primila poslednje loše rezultate, ali to više nije stvar hrabrosti, već naprosto činjenica da vam strah, plač i očaj neće pomoći. Naprotiv, od njih će vam se imunitet još više urušiti. Ova bolest gora je od koncentracionog logora. Menjala bih se sa svakim zatvorenikom i prosjakom, ali snaga čoveka je nerazumna i naprosto borite se i nadate sve dok dišete.
Story: Jeste li razmišljali da svojim najmilijim ostavite neke poruke ili na neki drugi način dodatni trag u njihovom životu?
- Svaka moja knjiga, tekst ili tvit je poruka. Pisac ništa drugo i ne radi nego ostavlja poruke. Ja sam samo želela da pomognem drugim hipersenzibilnim ljudima koji se osećaju usamljeno i izgubljeno u ovom svetu. Kako sam se menjala i više bivala u mom srcu, tako sam više ljubavi od okoline dobijala. Ali, najvažnija poruka jeste to da moramo da oprostimo nesavršenstva i sebi i drugima.
Story: Da li ste u nekom trenutku poželeli da dignete ruke od svega i prepustite se sudbini?
- O da, bile su to tako strašne, nezamislive fizičke muke da se gubi razum, a onda opet ne znam kako i odakle probude se volja, vera, nada. Bilo mi je teško da sve to trpim zbog sebe, ali onda kažem: Gospode izdržaću sve zbog tebe i onda ne osećam više bol... Moje vene potpuno su uništene, pola utrobe mi je izvađeno, prošla sam najbolnije terapije i operacije, ali ja sam puna ljubavi i voljenija nego ikad. To je paradoks života. Mene ta ljubav drži jer ona se ne može kupiti. Ne mogu da prođem ulicom da me ljudi ne zasipaju cvećem, molitvama, poklonima. Zahvaljujem kompletnoj javnosti na podršci i ljubavi. Jer, ako je trebalo da ovako strašno stradam da bih doživela ovoliku ljubav, onda se radujem jer ovo čini moj život smislenim.
Story: Jeste li tokom ovih strašnih meseci koji su za vama imali iskustvo na ivici smrti. U knjizi pišete kako ste svojevremeno iskusili takvu spoznaju i da su vam pred očima prohujali odsanjani snovi?
- O da, više puta. Otpisana, gotova... To sa snovima zaista je neverovatno iskustvo.
Story: Da li ste se pokajali zbog toga što je vaš problem postao javan?
- To nije bio moj izbor. Danas je sprega medicinskih ustanova i novina takva da mi javne ličnosti nemamo pravo na privatnost, uvek neko proda informaciju. Ali, ovo nije samo borba za zdravlje, ovo je borba za sve bolesne, da imamo pravo da živimo i govorimo, da sanjamo i maštamo. Ne pripada ovaj svet samo starletama. Svi smo mi ljudi, a bolest nije sramota.
Story: Verujete li u život posle smrti? Kako vam se čini, odakle smo došli i gde idemo? Tražite li smisao?
- Da, apsolutno. Knjiga Sama predstavlja istorijat te moje potrage i ono dokle sam došla.
Story: A u ozdravljenje, jer u poslednjoj knjizi konstatujete da je to neizlečiva bolest?
- Zdravlje je stanje duha i tela. Ja sam aspekt materijalnosti i tela ceo život potcenjivala. Ako uspem da posle celog sveta naučim da volim sebe i da sebi oprostim, onda će se desiti čudo i ozdraviću.
Razgovarala: Moni Marković
