Izvor: Politika, 29.Okt.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Inženjer na operskoj sceni
Kad njegov duboki bas zagrmi ka publici, protrese celu dvoranu. A kad se, kao profesor elektrotehnike, obrati učenicima, privuče pažnju i onih najrastresenijih… pa posle odu da ga čuju i u „Madlenijanumu“
Njegov je glas toliko dubok i snažan da bi bez ikakvog napora mogao da zvuči kao grmljavina, ili kao zastrašujući govor nekog moćnog arhaičnog bića iz bajkovitih svetova Gospodara prstenova. Uz malo dramatike, kod slušalaca podstiče vizije džinova, pećina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neukrotivih prirodnih sila koje ruše sve pred sobom…
Kao tek stasali mladić, seća se Mihailo Šljivić, jednom je pozvao svoju baku telefonom i nenamerno je toliko uplašio kad joj se obratio, da je ispustila slušalicu iz ruke!
Ali, ono što u „običnom“ životu odskače od uobičajenog, u umetničkoj karijeri može biti odlučujuća prednost, i to se potvrdilo kad je Mihailo odlučio da se posveti operskom pevanju. Njegov izražajni bas, koji su „brusili“ neki od naših najvećih muzičara, doneo mu je više od trideset zapaženih uloga i nastupa na scenama širom Srbije i saradnju sa mnogim cenjenim nacionalnim i inostranim maestrima i ansamblima.
A sa svoje 33 godine tek je na početku.
Sa verom u sebe
Kako život, ipak, nije bajka, i naš sagovornik je, uz sav talenat, trud i obrazovanje, morao da prođe trnovit put od trenutka kad je izrazio želju da se posveti muzici, pa do prvog javnog nastupa, i svestan je, ističe, da ga čeka još mnogo iskušenja.
– Najvažnije je da, uprkos svim preprekama, čovek veruje u sebe. Nijedan njegov kvalitet neće vredeti ukoliko nema dovoljno samouverenosti da istraje, da prevaziđe i sopstvene slabosti, ali i objektivne probleme sa kojima se suočava. Najbolji primer za to je Novak Đoković. Uz svu darovitost, tehniku i pripreme ne bi osvojio onolike pehare da nema tu snažnu veru da može da pobedi – smatra Mihailo.
Dočekao nas je u prijatnom i, u to doba dana, mirnom predvorju zemunskog „Madlenijanuma“, u kojem će istog popodneva nastupiti kao veliki sveštenik Sarastro u skraćenoj verziji čuvene Mocartove opere „Čarobna frula“. U okviru programa namenjenog „muzičkom podmlatku“, pokrenutog u ovoj operskoj kući 2012. godine, Šljivić se pojavljuje i kao doktor Dulkamara u Donicetijevom „Ljubavnom napitku“.
Obraćanje mladima za njega ima poseban značaj, zbog onog drugog dela njegove ličnosti, o kojem će nam detaljnije prozboriti nešto kasnije: Mihailo Šljivić već nekoliko godina predaje u srednjoj elektrotehničkoj školi „Rade Končar“ u Beogradu. Angažovan je na više stručnih predmeta, otkako tu radi bilo ih je desetak: audio i video tehnika, multimedijalne komunikacije, računari, električna merenja, informaciono-komunikacione tehnologije… Kad se svojim basom, kojim sa operske scene ume da protrese celu dvoranu, u učionici obrati đacima, privuče pažnju i onih najrastresenijih. Mnogi posle odu da ga čuju i u „Madlenijanumu“…
– Priznajem da sam, na neki način, „podvojena ličnost“. Operski pevač i inženjer elektrotehnike. I oba svoja poziva veoma volim i duboko sam im posvećen. Oduvek sam bio dobar matematičar, imao sklonost ka prirodnim naukama, ali istovremeno se oduševljavao pevanjem, mada se niko u užoj i široj porodici nije bavio muzikom. I otac Miroslav i majka Jelica su ekonomisti. A eto, i moja starija sestra Ivana se „odala“ muzici, svira klavir, ima svoj hor, ali uspešno nastupa i kao solista u drugim ansamblima u zemlji i inostranstvu – s ponosom kaže naš sagovornik.
Na dva fronta
Mihailo je kao učenik pobeđivao na takmičenjima, završio osnovnu školu kao nosilac Vukove diplome, onda Matematičku gimnaziju za talente „Veljko Vlahović“, pa upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu, gde je 2007. diplomirao na odseku za telekomunikacije, smer Audio i video tehnologija, a onda nastavio master studije audio-tehnike i elektroakustike i briljirao pionirskim istraživanjem u toj oblasti, magistarskom tezom „Formiranje baze pevanog glasa i njegova akustička analiza“.
Ovim radom je spojio svoja naučna interesovanja sa muzičkim, za koja se u međuvremenu takođe vredno i predano obrazovao. Posle niže i srednje muzičke škole, smer klarinet, završio je i solo pevanje, a onda, 2011, i Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, prvu godinuu klasi prof. Radmile Smiljanić, ostale u klasi prof. Nikole Mijailovića, a godinu dana kasnije i master studije, kao stipendista Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka. Bio je od 2008. član operskog studija „Borislav Popović“ pri Narodnom pozorištu u Beogradu.
Sa navršene tri decenije života već je imao ukupno 36 godina školovanja za sobom, što u nauci, što u umetnosti!
– Nije uvek bilo lako uskladiti te moje dve ljubavi, pogotovo otkako se pojavila i treća, supruga Milena, i sin Andrija, rođen 26. juna prošle godine baš u trenutku dok sam na sceni Narodnog pozorišta pevao u operi „Karmen“! – kaže mladi umetnik.
I sa Milenom ga je spojila muzika. Ona ima svoju etnopevačku grupu pri KUD „Nikola Tesla“, svira violončelo, završila je etnomuzikološki odsek na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, i upravo privodi kraju doktorske studije na Odseku za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta.
Kad je shvatio da ne može da izdržava porodicu samo od povremenih angažmana u Narodnom pozorištu, Madlenijanumu i Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu (gde je, zapravo, i počeo karijeru) Mihailo se prihvatio profesorskog posla.
– Lepo se slažem sa učenicima, ima tu dosta pametne, vredne i talentovane dece, i uvek mi je zadovoljstvo da im prenesem svoje znanje, i da ih podstaknem u nastojanjima da nastave školovanje, ako procenim da za to imaju dovoljno sposobnosti. Pristalica sam, i u nauci i u umetnosti, stava da bi trebalo uvek biti realan, znati svoja ograničenja, i postupati u skladu sa tim. Nažalost, često se dešava da oni koji imaju sposobnosti odustanu jer im ponestane vere u sebe, poljuljaju im samopouzdanje teškoće na koje nailaze, nerazumevanje ili zavist okoline, a oni koji objektivno to ne zaslužuju napreduju zahvaljujući protekciji, korupciji ili, jednostavno, bezobrazluku – primećuje naš sagovornik.
Iznoseći više primera takve prakse sa kojima se susretao (ne samo ovde, već i u inostranstvu, recimo kad se prijavio na audiciju za Akademiju milanske „Skale“ pre četiri godine), Mihailo ističe da je on uspevao većinu tih prepreka da prođe zahvaljujući svojoj upornosti, radnim navikama, i poverenju u sopstvene mogućnosti. Sam je sebe usmeravao kroz život, korigovao, „kalkulisao“, kako kaže. U kući je imao delimičnu podršku: majka, i sama sa umetničkim sklonostima (slikar amater) podsticala je njegovu „muzičku“ crtu, dok je otac smatrao da će Mihailo teško uspeti da se izdržava (jedino) od opere, pa se zalagao da se sin „mane pevanja“ i ipak stekne zvanje inženjera, uostalom, s uspehom je završio matematičku gimnaziju…
– Nikad nisam zažalio što se školujem „na dva fronta“. Na Elektrotehničkom fakultetu sam stekao razna korisna stručna i naučna znanja. Bio sam oduševljen svetom informatike. Pre toga, do 18. godine, nisam imao kućni računar. Nije me to mnogo brinulo. Živeli smo kod babe i dede u centru grada, na stotinak metara od Save, i rado sam vreme provodio sa društvom uz reku. Trenirao sam atletiku, svirao klarinet, vežbao pevanje… Ali kada sam ušao dublje u svet kompjutera, potpuno me osvojio – priznaje naš sagovornik.
Saramandićev naslednik
Studije je okončao sa visokim prosekom. Mnoge njegove kolege s fakulteta čak i sa nižim ocenama danas rade dobro plaćene poslove u privatnim i državnim kompanijama, ali Mihailo kaže da to nije za njega, jer onda ne bi mogao da se posveti pevanju. Već je zapostavio klarinet, sve ređe uspeva da nađe vremena za koncertne nastupe. Opera je, ipak, za njega prioritet, i nada se da će uskoro dobiti stalni posao u nacionalnom teatru, što bi mu omogućilo ne samo finansijsku sigurnost, već i otvorilo vrata za ozbiljniju međunarodnu karijeru.
A da zaista ima izvanredan glas uveravale su ga i neke od legendi srpske i međunarodne operske scene, kao što su Živan Saramandić – sa kojim je intenzivno radio i održao nekoliko zajedničkih koncerata – pa Milka Stojanović, Radmila Bakočević, Biserka Cvejić…
– Posebno sam zahvalan fenomenalnom basu Saramandiću, koji mi je bio kao otac. Divno smo sarađivali, nesebično mi je pomagao, učio me. Bio je to veliki izazov, da „izbrusim“ svoj glas, koji je po prirodi toliko dubok da sam morao da naučim da ga „povisim“ kako bih se uklopio u partiture. Najveći kompliment koji sam ikad dobio jeste kad me je Milka Stojanović proglasila Živanovim naslednikom. Takva pohvala mi daje podstrek, nadu da moji napori nisu uzaludni. Jer, u pevanju nema laži, nema prevare. U operi je izvođač na sceni ogoljen: sve se vidi kao na dlanu, i talenat, i uvežbanost. A svaka predstava je nov početak, nova audicija, nova provera – ističe muzičar.
Daland u „Holanđaninu lutalici“, Frank u „Slepom mišu“, kralj u „Aidi“, markiz u „Travijati“, crkvenjak u „Toski“…Kao uloge u kojoj je njegov moćni glas ipak najviše došao do izražaja ističu se Enej u „Didoni i Eneju“ (opera je izvedena u Narodnom pozorištu, pod dirigentskom palicom maestra Predraga Goste, sa kojim Mihailo rado sarađuje), Don Bazilio u „Seviljskom berberinu“ i kuvarica u „Tri narandže“. Iako je ova poslednja tek sporedna uloga, veoma je zahtevna, i Mihailo je ponosan što je dobio za nju pohvale od čuvenog holandskog dirigenta Davida Porselajna. Nada se da će imati priliku da zapeva kao Atila u istoimenoj Verdijevoj operi i kao prvosveštenik Zaharije u „Nabuku“ istog kompozitora.
Koliko će dugo na to čekati ne zna, ali je spreman. Naučio je, veli, da zamišlja da će ga snaći ono najgore, ali da istovremeno veruje da će se ipak dogoditi ono najbolje.
To je, kaže, „proračunati optimizam“.
