Izvor: Politika, 04.Maj.2015, 08:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima samo srce da voli
Kao glumca mnogi ga pamte po ulozi u filmu „Kuduz” još s kraja osamdesetih, većina ga poštuje kao oca petoro dece i dedu jednog unuka, mada je odnedavno i direktor Beogradskog dramskog pozorišta. Rado priča o svom odrastanju i porodici
Za glumaca Slobodana Ćustića, oca petoro dece i dedu za sada jednog unuka, volja, želja i vera tri su ključne reči kojima boji život. Odnedavno direktor Beogradskog dramskog pozorišta, priča za „Magazin” kako je u osnovnoj školi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umesto stripa, čitao „Rat i mir”, potom zaradio pare za prvi instrument, postao najstariji brucoš, o deci, Jeleni…
Filmska publika se Slobodana Ćustića i danas seća po ulozi Bećira Kuduza u filmu „Kuduz” Ademira Kenovića.
– Ulogu Kuduza sam izgleda dobio sudbinski – našao sam se u pravo vreme na pravom mestu sa pravim čovekom. Logistički deo je uradio glumac Davor Janjić, ostalo je krenulo svojim tokom – primećuje Ćustić.
Na Filmskom festivalu u Puli nije dobio „Zlatnu arenu”, iako je publika gromoglasno aplaudirala. Bilo je to vreme kada su se odluke donosile po „ključu”. Te godine „pravila” su nalagala da glumac iz Slovenije dobije prestižnu nagradu, ali je zato zasluženo priznanje stiglo na festivalu u Nišu, gde mu je dodeljena glavna nagrada.
Potom su se nizale uloge. Televizijska publika ga se seća kao Marka Koraća u seriji „Cvat lipe na Balkanu”, nastaloj prema romanu Gordane Kuić.
Tolstoj ispod klupe
Slobodan Ćustić je rođen u Bosni, u malom mestu Osinji nedaleko od Doboja, 9. maja 1958. godine. O bosonogom odrastanju, ispunjenom dečijim nestašlucima kakvo je bilo i takmičenje u hvatanju zmija, kaže:
– Detinjstvo je bilo čarobno sve do trenutka kada sam morao da odem iz Osinje. Mojoj deci nemam vremena da pričam o svim tim nestašlucima, jer su me okupirali svojim. Priče o mom detinjstvu oni bi razumeli kao neki film, a možda i kao slikovnicu. Toliko se toga promenilo, da je prosto neuporedivo.
Majka Jagoda je sa sinom, zbog posla, preselila iz Bosne u Srem, Novu Pazovu. U novoj sredini, kaže, sve je bilo drugačije.
– Dete sa livade i iz šumarka naglo je zatvoreno u sobicu... kao zatvor. Ostatak detinjstva sam dalje manje-više pomno pratio kroz prozor. Polazak u školu je malo popravio situaciju... – priča naš sagovornik za koga je nemaština bila izvor kreativnosti pa su stripove ispod klupe čitala druga deca, a on se opredelio za Tolstoja i Dostojevskog.
– Nije moja Jagoda imala para za bacanje na stripove, ali me je upisala u biblioteku – seća se večno zahvalan sin. Kod kuće sam radio domaće, a u školi veoma često ispod klupe „ratovao i mirovao”, a čudio se „zločinima i kaznama”.
Prepričava se anegdota kako ga je nastavnica jednom prilikom prozvala: „Ćustiću, daj te stripove ovamo”, kada joj je pružio knjigu bilo joj je neprijatno. Tako je već sa deset godina prvi put pročitao „Rat i mir”, kasnije je ponovo uzeo istu knjigu u vojsci, po drugi put. „I opet ću ako mi deca dozvole, mada je sada moje vreme njima korisnije i potrebnije nego meni samom”.
Na pitanje ko je njegov omiljeni pisac knjiga, bez premišljanja je pao odgovor –Mehmedalija Meša Selimović.
– Kao dečaka, na putovanja oko sveta vodili su me Branko Ćopić, Žil Vern i Karl Maj. Nikada nisam patio za putovanjima u daleke predele, najdraže putovanje mi je bilo za raspust u rodnu Osinju. I sada nemam nekakvih želja, važno mi je da sam sa porodicom, gde god.... – iskreno će.
Treniranje karatea u pubertetu je bio način da se troši energija. Na pitanje kakav je njegov stav o borilačkim veštinama, da li i sinovi treniraju, kaže:
– Čovek uvek treba da bude sposoban i spreman da odbije od sebe sve vrste napada. Za neke napade najbolja odbrana se nalazi u nekim knjigama, za neke u borilačkim veštinama. Pokušao je Vasilije Vid da ide na aikido, ali su ti treninzi bili veoma površno i neozbiljno organizovani, on je to osetio i odustao... Kad malo poodraste, pokušaćemo dalje, sada će verovatno na plivanje.
– Danas je to još teže, ipak su onomad bila neka viteška vremena, bilo je posla, moglo se od tog posla i normalnije živeti, dok smo bili vlasnici svoje države... Sada kad nam kapu kroje lešinari, kapa odjednom više nije taman, već je sve manja i manja...
Nije sačuvao prve gusle
Slobodan je rano zavoleo gusle. Slušao je kao dečak ploče na starom gramofonu, čekajući da se majka vrati sa posla. Od sedamnaeste godine je samostalan. Jedan od prvih ugovorenih poslova bila je pomoć ocu školske drugarice oko krečenja, a umesto novca mladi moler je „zaradio” instrument.
– Da, ja sam u svom životu skoro sve sam zaradio, meni je to normalna postavka stvari. Gusle sam namakao kao deo honorara, jer sam video da čika Nikola nema baš mnogo para, onda me je on malo i naučio i... Bila je prva guslarska opera na svetu „Banović Strahinja”. Tu sam guslao i pevao vlah Aliju, i od tada imam nadimak Alija, koji se malo fucnuo u toku rata za raspad SFRJ, ali i dalje me moji stari drugovi i kolege često oslove po nadimku. Nisam sačuvao prve gusle. Nakon prijemnog ispita ukradene su mi....
Posle prvog nastupa u amaterskom pozorištu u Novoj Pazovi Slobodan je pozorišnu scenu bezuslovno zavoleo. Posle je igrao i u predstavi „Derviš i smrt” i definitivno se „inficirao” glumom.
Umetnost iz hobija je lepa ali od nečega se moralo i živeti. Budući da je sam brinuo o sebi, morao je da radi. Nije mogao da se skrasi na jednom, pa su se poslovi nizali ali i zanati. Jedno vreme se zaposlio u građevinskom preduzeću, ali ga to nije držalo, pa je postao fasader. Završio je i za vatrogasca.
– Da imam nekoliko zanata, dovoljno da negde mogu da radim i kao domar. To je sve bilo tumaranje u mraku do izlaska u ulazak, duhovitih opaski.
Vasilije, Zarija i Tanasije Ćustić
Nekako u to vreme je Egon Savin režirao „Pazarni dan” u Zvezdara teatru gde je statirao, kasnije je otišao u leskovačko Narodno pozorište u čijem ansamblu je igrao i na festivalu „Joakim Vujić”. Ćustić je bio najstariji brucoš beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, stariji godinu dana i od Zorana Radmilovića koji je upisao Akademiju sa 27 godina. Priča nam o tome kako je odlučio da upiše FDU, kako je bilo sedeti u klasi sa mnogo mlađim kolegama: Draganom Jovanović, Ivanom Žigon, Dejanom Paroški, Nebojšom Ljubičićem…
– Opet sudbina, ali da neko ne kaže ovaj ništa nije radio, nego je samo sedeo i čekao sudbinu... Ne, upravo obrnuto, mnogo sam i svašta radio, zbog toga sam i bio uvek na pravom mestu u pravom trenutku. Ne bih se pojavljivao na prijemnom ispitu da mi nije moj dragi profesor Milenko Maričić rekao da obavezno dođem. Studiranje je teklo lepo, kolege sa klase u proseku osam godina mlađe od mene bile su mi nekako taman... Njihova mašta i moja realnost bili su veoma zanimljiva kombinacija – primećuje.
Mnoge mlade talentovane ljude je pripremao za glumu.
– Sve ređe to radim, jer imam često osećaj da te mlade ljude, svojom pomoći guram u ambis. Zbog toga pre nego počnem sa tim guranjem, prvo im veoma prostim rečima i jakim argumentima objasnim da u životu mogu proći mnogo lepše a i lakše....
Pred raspad SFRJ sklonio se na jedan splav na Adi Međici, da ne bi morao kako je govorio da se izjašnjava koga više mrzi citirajući Mešu Selimovića: „Nemam dva srca – jedno za mržnju, a drugo za ljubav”?
Kako je biti sam, izolovan od sveta?
– Van sveta, znači biti u sebi. Ništa lepše i kompletnije od sastanka sa samim sobom, to je jedno tako dragoceno i neophodno druženje – kaže.
Stric mlađi od bratića
Slobodan iz prvog braka ima dva sina Ljubomira i Nikolu. Nikola se oženio i ima sina Stefana. Supruga Jelena mu je rodila Vasilija Vida, Tanasija i ćerku, za koju su izabrali staroslovensko ime Zarija. Na pitanje da li se udvarao bez premišljanja odgovara:
– Nisam, pokušao sam da se izvinim, ali pošto nije prihvatila izvinjenje, zaprosio sam je – priznaje naš sagovornik.
Primećujemo da sinovi Vasilije (6) i Tanasije (4) unuku osmogodišnjem Stefanu dođu stričevi, a Zarija mu je tetka.
– Braća i sestra.... neobična kombinacija zbog razlike u godinama, ali... ide to veselo – kaže Slobodan.
Kada je reč o hrani poznati glumac voli da jede sve što njegova Jelena spremi.
– Omiljen mu je kupus na Jelenin način. Čooooveče, ta žena svašta ume i ja to s ljubavlju ispoštujem. Volim Stevkinu sarmu. Kuvam kafu... nemam vremena za nešto duže, pravda se mada ne krije da se trudi da što više vremena provede sa porodicom jer mu je sa njima najlepše. Supruzi Jeleni je pomogao da rodi kćerku. Pozvali su babicu i supruga se porodila kod kuće, a nakon što je pupčana vrpca prestala da pulsira, uzeo je makaze i presekao je – zvuči baš lako.
Porodična slava Ćustića je Sveti Ignjatije Bogonosac.
– Odlazak u crkvu je takođe za nas lep izlazak i sve češće izlazimo – deca vole da uđu u crkvu. Objasnili smo im koliko je bilo neophodno... Sve ima svoje vreme –konstatuje naš sagovornik uveren da narod koji se odriče svog postojanja, duhovnosti, vere i istine nema šansu da opstane, jer postaje bezlična masa.
Kada nije sa porodicom, koja je za njega stub, temelj i početak svega, onda je u pozorištu. Već gotovo 20 godina je član glumačkog ansambla BDP-a, od prošle godine i u svojstvu direktora. Kako se glumac snalazi u ulozi prvog čoveka pozorišta pitali smo na kraju razgovora.
– U početku je bilo malo neudobno... neobično.... nelogično... neočekivano... sada je sve kako treba i prave rezultate ćemo videti na jesen, normalno, to je doba žetve. Setva će jesenja biti još lepša i već joj se radujem – priznaje.
-----------------------------------------------------------
U pozorištu, na filmu i televiziji
Više od dve decenije Slobodan Ćustić je član Beogradskog dramskog pozorišta, odigrao je i zapažene uloge na filmu i TV serijama, a režirao je predstave: „Derviš i smrt”, „Tragom jedne mladosti”, „O glumatanju”. Široj javnosti poznat je po ulogama u filmovima: „Kuduz”, „Đuka Begović”, „Već viđeno”, „Tri karte za Holivud”, „Nož”, „Praznik u Sarajevu”, „Prokleta je Amerika”, „Montevideo bog te video”, dokumentarcu „Lauš” i drugim. Igrao je u serijama: „Zaboravljeni”, „Tragom Karađorđa”, „Cvat lipe na Balkanu”, „Samac u braku”, i u predstavama, između ostalih: „Derviš i smrt”, „Tragom jedne mladosti”, „Falsifikator”, „Harold i Mod”, „Ožalošćena porodica”, „Eling”, „Život je pred tobom” .
-----------------------------------------------------------
Derviš i smrt
I dok su mnoge Ćustićeve kolege maštale da igraju Hamleta i slične uloge, on je želeo da igra Ahmeda Nurudina, jer je za njega to glumački pojam. Jedno vreme je bio premlad za njega a onda, kako na jednom mestu reče, umalo da postane prestar. Da se to ne bi dogodilo odlučio je da uradi dramatizaciju romana Meše Selimovića i na sceni Beogradskog dramskog pozorišta odigrao Nurudina.
Za njega ne postoje velike i male uloge: „Kvalitet hrane ne merim po kilaži već po sadržaju. A ja sam taj koji utiče na sadržaj. Ukoliko želim da napravim nešto ukusno, ono će takvo i biti.”
-----------------------------------------------------------
Osmehom kupuju sve
Jelena Ćustić, arhitekta, supruga poznatog glumca, stranice svoje knjige „Dnevnik jedne majke” ispisuje rečima ljubavi: „U našoj priči osmehom se kupuje sve, lepom rečju se grade prelepi zamkovi, a poljupci su tačke koje stavljamo između reči, van svakog pravopisa. Taj naš svet je najlepši, zato što ga krase njih troje... naši mali čarobnjaci.”
