Izvor: Politika, 08.Sep.2014, 09:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Idvorske brice uzor za internet
U ovom banatskom selu odvajkada su čobani u plodnu zemlju zabadali britve da podrhtavaju i odzvanjaju prenoseći zvuk od jedne do druge. Odatle nadahnuće našem velikanu da 25 godina kasnije osmisli svuda u svetu prihvaćen postupak pojačavanja telefonskih signala.
Možete li i u najsmelijim snovima zamisliti da je rodno mesto interneta selo Idvor u Banatu, u Vojvodini, u Srbiji? Nema potrebe da se vajkate, ni pravdate. Na stranicama „Vikipedije” to ne piše, niti će ikad >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pisati. Kako su trojica američkih stručnjaka svojim političarima predočili računarsku „mrežu svih mreža”?
Dovitljivo i domišljato. Zašto bi uludo arčili reči koje ionako slušaoci neće razumeti? Trojica utemeljivača, Džon Postel, Stiv Kroker i Vint Serf, spojili su 1969, u obliku trougla, banane, krastavce i limenke starom telefonskom žicom, u to vreme obmotanom končanom presvlakom, koja se parala. Hteli ste internet, priključite se! Ako ne verujete, pogledajte naslovnicu „Njuzvika” od 8. avgusta 1994.
Šta biste vi upotrebili u domaćoj izvedbi, imajući na umu stih Đorđa Balaševića „Princip je isti, sve su ostalo nijanse”? Klipove kukuruza krivka, poznatog u narodu još pod imenima osmak i tvrdunac, koji je obeležje našeg srljanja u svetlu budućnost.
„Od Srba, na razvoj interneta najznačajnije je uticao Nikola Tesla. U futurističkom radu o svetskom informacionom sistemu on je, pre više jednog veka, do neverovatnih detalja predvideo današnju strukturu interneta i njegovih servisa”, objašnjava prof. dr Božidar Radenković s Fakulteta organizacionih nauka, iz najužeg kruga znalaca koji su uveli i, u godinama surovog međunarodnog izopštenja, održali „mrežu svih mreža” u Srbiji. „Istovremeno je prijavio dva patenta u SAD.”
A gde nestade Idvor?
Srbima petina zasluga
Mihajlo Pupin i Nikola Tesla našli su se na spisku deset najznačajnijih naučnika svih vremena u oblasti telekomunikacija. Spisak je sastavljen 2000. godine, glasanjem u Međunarodnom institutu elektroinženjera (IEEE), nastavlja naš sagovornik. Prvi je poznat po „Pupinovim kalemovima”, koji su omogućili telefoniranje na većim udaljenostima. Malo je poznato, međutim, da je on (s Edvinom Hauardom Armstrongom) autor patenta za antenu, bitnog u telekomunikacijama. A dobitnik je i Edisonove nagrade za rad na primeni matematičke fizike u električnom prenosu inteligencije.
Ser Hju Biver, tvorac „Ginisovih svetskih rekorda”, posle ovih reči ostao bi zabezeknut: Srbi su kap u ljudskom okeanu na našoj planeti – čine manje od hiljaditog delića, a u telekomunikacijama, pa i internetu kao sastavnom delu, prigrabili su zamašan komad slatkog kolača zasluga – čak 20 odsto! I to zahvaljujući samo dvojici svojih nenadmašnih umova – Nikoli Tesli i Mihajlu Pupinu.
A u Idvoru su odvajkada čobani zabadali britve u plodnu zemlju da, od jedne do druge, podrhtavanjem sečiva prenose zvučne poruke da nailazi pretnja, što je Mihajlo Pupin opisao u ispovednoj knjizi „Sa pašnjaka do naučenjaka”, ovenčanoj Pulicerovom nagradom: „Svaki dečak imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom. Taj nož bi zabadao u zemlju, a zatim bi se udaranjem po njegovoj dršci proizvodio zvuk. Dečaci su ležali na zemlji s prislonjenim uhom i imali zadatak da odrede pravac i rastojanje zvučnog izvora. Vežbajući, postali smo stručnjaci za ovu vrstu signalizacije. Zapazili smo da se zvuk mnogo brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh i da čvršća zemlja bolje prenosi zvuk od rastresite uzorane zemlje.”
Pomenuto iskustvo nadahnulo ga je da 25 godina kasnije, kada se iselio u Sjedinjene Države, osmisli postupak pojačavanja zvuka (signala) kroz telefonske žice, stručno nazvan – pupinizacija.
Rodom iz malog sela (27. septembar 1854. ili 9. oktobar 1858), „koje ne možete naći ni na jednoj zemljopisnoj karti”, Mihajlo Pupin je neumornim trudom izborio slavno mesto u svetskoj nauci. Na tlo Novog sveta stupio je kao dvadesetogodišnjak, bez završene škole, zanata i znanja engleskog jezika. Zato se prvih šest godina iz petnih žila borio da preživi, prihvatajući gotovo svaki posao: farmera, nosača uglja, molera, drvoseče i fabričkog radnika.
„U kući je vaspitavan u duhu srpskih tradicija kojima je ostao veran do kraja života. U idvorskoj osnovnoj školi stekao je skromno znanje koje je proširio u gimnaziji u Pančevu. Njegovo redovno školovanje prekinuto je onda kada je na protestnoj bakljadi uhvaćen da gazi spaljenu austrijsku zastavu. Morao je da napusti Pančevo i nastavi školovanje u Pragu. Ubrzo ga je stigla nova nesreća, umro mu je otac; kako više nije mogao da očekuje finansijsku potporu od porodice, on se praktično bez centa u džepu upućuje u Ameriku”, piše akademik Aleksandar Marinčić u knjizi „Sto najznamenitijih Srba”.
Radeći u fabrici keksa danju i učeći noću, upisao se 1879. na čuveni Univerzitet Kolumbija; do treće godine se izdržavao od zarade i nagrada. Ispoljivši izvanredan dar u učenju, stigao je na poslediplomske studije, prethodno se dvoumeći da li da odabere jezik ili tehniku. Ubrzo se zaputio u Evropu, u Kembridž, u koji Srbi danas rado odlaze, da na izvoru izučava obećavajuću elektromagnetsku teoriju Džejmsa Klerka Maksvela. Kasnije je prešao u Berlin, kod još jednog slavnog fizičara, Helmuta Helmholca, i tu je posle četiri godine doktorirao („Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji”).
Sarađivao s nobelovcima
U oba vrhunska univerzitetska središta sarađivao je s najčuvenijim naučnicima tog doba – nobelovcima lordom Rajlijem (Džon Vilijam Strut) i Džonom Džozefom Tomsonom, lordom Džordžom Stoksom, Hermanom fon Helmholcom i Gustavom Kirhofom.
Prve značajne naučne radove napisao je „inspirisan gledanjem idvorskih gajdaša kako podešavaju rezonancu na sviralama svojih gajdi”. Profesor Božidar Radenković naglašava: „Internet veze i danas koriste princip rada zasnovan na ovom pronalasku Mihajla Pupina, koji omogućuje prenos višestruko većeg obima informacija kroz već položene prekookeanske optičke kablove.”
Za nekoliko godina obreo se među najistaknutijim ljudima svoje struke i stekao ugled. Od 1884. do 1924. patentirao je 24 pronalaska, a gotovo svi su bili iz telegrafije, telefonije i radio-tehnike. Za sve što je postigao počela su da pristižu prestižna priznanja.
Osim autobiografije „Sa pašnjaka do naučenjaka”, koja je u SAD postala školsko štivo, objavio je naučno-stručno delo „Elektromagnetna teorija” i dve knjige, „Hova reformacija” i „Romansa mašina”, u kojima je izneo viđenje nastanka nauke o elektricitetu i razvoja društva pod uticajem tehnike. Priredio je, povrh toga, knjigu o spomenicima Južnih Slovena.
Svom prijatelju, predsedniku SAD Vudrou Vilsonu, uputio je memorandum 19. aprila 1919, u presudnim danima kad su se prekrajale granice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako su budućoj Jugoslaviji ostali deo Banata, Bled i bledski trougao s Triglavom, deo Dalmacije, Međumurje i Baranja.
„U rodnu zemlju dolazio je šest puta: tri puta kada je boravio na studijama u Evropi, jedanput kad je sklopio ugovor sa ’Simensom’ za otkup patenta ’pupinizacije’ i dva puta posle Prvog svetskog rata”, nabraja akademik Aleksandra Marinčić.
Zlehudi hir istorije, nažalost, nije mimoišao ni Mihajla Idvorskog Pupina, jednog od četiri stuba budućeg „Srpskog panteona”. Možda je neka nevidljiva ruka to upisala u sudbinu svih velikana koji su zadužili i vlastiti narod i svekoliko čovečanstvo?
Prvi Srbin član Američke akademije nauka i prvi dobitnik Pulicerove nagrade našeg roda morao je znati, u to ne bismo smeli sumnjati, za poruku Isusa Nazarećanina Nazarećanima: „Niko nije prorok u svome selu”. Ne žaleći ni truda, ni novca, Mihajlo Pupin štedro je pomagao svoj srpski rod, iz čijeg sećanja, po svemu sudeći, polagano iščezava. Upravo se navršava 160 godina otkako se rodio u Idvoru, koji je svojem imenu i prezimenu dopisao, a nijedna svetkovina u njegovu čast još nije upriličena.
„Zaborav je nesravnjivo spasonosnija čovekova sposobnost nego sećanje”, zapisala je prva Srpkinja koja je doktorirala (filozofija) na Univerzitetu u Beogradu, Ksenija Atanasijević, uz Isidoru Sekulić i Anicu Savić-Rebac smatrana „najčuvenijom srpskom ženom”.
-----------------------------------------------------
Samo dopisnik
Ni Mihajlo Pupin nije dogurao dalje od dopisnog člana (dopisnika, kako piše) Srpske kraljevske akademije, u koju je primljen 6. februara 1912. Navodi se da je bio elektroinženjer, fizičar i pronalazač, doktor fizičke hemije i profesor univerziteta (Kolumbija, SAD; matematička fizika). U tom zvanju ga je zatekla smrt u Njujorku, 12. marta 1935.
-----------------------------------------------------
Srpsko poreklo
„Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.” (Mihajlo Pupin)
-----------------------------------------------------
Prikaz Crnjanskog
„U svakom slučaju, svojom knjigom Mihajlo Pupin, sin seljaka iz Idvora, moćni gospodar električnih izuma, predsednik najotmenijeg američkog univerzitetskog kluba itd. koji je rečju i delom i kapitalom toliko zadužio naš narod i svoj rodni kraj, pokazao se i kao pisac u najboljem svetlu. Njegova knjiga, njegov život, za našu omladinu vanredna knjiga, delo je trajno, kao ona književna dela antička koja su, bila pisana mudrošću jednog velikog, radnog života, te se o njima moglo govoriti samo sa divljenjem.” (Odlomak iz prikaza Miloša Crnjanskog: Mihajlo I. Pupin, „Sa pašnjaka do naučenjaka”. Izdanje Matice Srpske, 1929).
-----------------------------------------------------
Majčine reči
Celog života pamtio je reči svoje majke koje navodi u autobiografskom delu „Sa pašnjaka do naučenjaka”: „Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.”
-----------------------------------------------------
Osnivač NASA
Malo je poznato da je dr Mihajlo Pupin osnivač Nacionalne vazduhoplovne i svemirske agencije (NASA), koja se isprva zvala NACA (National Advisory Committee for Aeronautics). Osnovana je 1915. godine, s ciljem da promoviše i institucionalizuje istraživanja u aeronautici. Prvog oktobra 1958. prerasla je u NASA. Slika je sa sastanka iz 1921: Mihajlo Pupin u donjem redu krajnje desno.
-----------------------------------------------------
Počasti i priznanja
Mihajlo Pupin bio je:
predsednik Instituta radio-inženjera SAD
predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike
predsednik Američkog društva za unapređenje nauke
predsednik Njujorške akademije nauka
član Srpske akademije nauka
član Američke akademija nauka
član Američkog matematičkog društva
član Američkog filozofskog društva
član Američkog fizičkog društva
-----------------------------------------------------
Veliki dobrotvor
Mihajlo Pupin je svoje bogatstvo stekao veoma mlad, i to zahvaljujući Pupinovim kalemovima i fotografskoj ploči za snimanje iks-zraka.
Precizno je zapisivao kome i koliko daruje. Na delimičnoj listi od 1921. do 1937. (dve godine posle njegove smrti podeljena je njegova zaostavština), stoji da je poklonio 3.559.120 američkih dolara (prema vrednosti iz 2010). Dugačka je lista pojedinaca, studenata, manastira i rođaka. Velike iznose poklonio je školama, crkvama i muzejima (Narodnom muzeju u Beogradu u više navrata preko 320.000 dolara).
-----------------------------------------------------
Zadužbine i udruženja
Mihajlo Pupin je 1914. ustanovio „Fond Pijade Aleksić-Pupin” pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi. Novac se koristio za pomaganje školovanja u Staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje, na Svetog Savu. Osnovao je i „Fond Mihajla Pupina”, od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku”, za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi”, i Idvoru, za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.
Utemeljio je zadužbinu pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu, čiji su se fondovi koristili za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzejsku postavku i izdavanje publikacija „srpskih starina”. U imovinu je uložio milion dinara.
U SAD je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija „Savez zajedničkih Srba – Sloga”, koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori, pružanje uzajamne pomoći i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Organizovao je „Kolo srpskih sestara” koje je skupljalo pomoć za Srpski crveni krst i pomagao okupljanje dobrovoljaca 1914. za ratne operacije u domovini preko Srpske narodne odbrane, koju je ustanovio i predvodio. Pomenutu organizaciju je u Drugom svetskom ratu sa istim zadatkom obnovio pesnik Jovan Dučić.
Svojom imovinom Mihajlo Pupin je jamčio za isporuke hrane Srbiji, a bio je na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Učestvovao je i u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.
-----------------------------------------------------
Sećanje na velikana
U Beogradu je 1946. osnovan Institut „Mihajlo Pupin”.
Jedan manji krater na Mesecu nazvan je Pupinovim imenom.
Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još nose njegovo ime. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija sagrađena je zgrada Odseka za fiziku, pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života našeg naučnika, 1931. godine, Harold Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji.
Harold Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Studenti Mihajla Pupina bili su nobelovci Robert Miliken i Irvin Langmur.
U Americi je 1958. ustanovljeno odličje „Medalja Mihajla Pupina”, koje se svake godine dodeljuje za posebne zasluge u doprinosu nacionalnim interesima Amerike.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 08.09.2014.
