Izvor: Glas javnosti, 03.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ibarski pijac
Kad god govori o letini, a posebno s jeseni kada je i najbolje vreme za to, srpski seljak se na nešto žali. Ako ga nije ubila suša, onda se žali na previše kiše, a ako su mu i kiša i suša bile nekako potaman, onda na sva usta psuje grad koji im je satro letinu. Međutim, i u godinama kada ne može da psuje ništa što mu dolazi s neba, stalni rezervni krivac za seljačku muku je država. Dakle, psuje srpski seljak onako kako samo on zna da opsuje, ali ne bez razloga. Od kada se rodi, a posebno >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << od kada nasledi zemlju i imanje, od kada postane domaćin, srpski seljak gleda u nebo i u pomoć priziva sve svece kojih se seti. O tome, ali i još o ponečemu, ovih dana se priča i na najvećoj zelenoj pijaci na Balkanu - prostire se pored Ibarske magistrale, od Preljine kod Čačka sve do Kraljeva. Tako je već odavno, a iz godine u godinu, i pored zabrana i kažnjavanja, pijaca postaje sve veća i sve duža jer, ako hoće da preživi, seljak mora da proda ono što je na njivama našao.
Jedan od onih koji ima tezgu pored Ibarske magistrale od maja do prvih snegova je i Miroslav Krupež (40) iz sela Rakova, koji pod povrćem ima preko dva hektara.
- Rodilo na ovoj zemlji pored Morave i ove godine. Rodilo sve što smo zaboli u zemlju, i to baš dobro. Jes’, krajem maja i početkom juna ubio nas je grad, ali se povrće oporavilo i dobro ponelo. No, nikakav posao nam nije ako ono što je rodilo ne prodamo na vreme. Jer, povrće ti je takva roba, ako ne prodaš za dana, ili sutradan, treći dan već moraš da ga baciš i tako praviš dodatnu štetu. Na oko dva hektara zemlje, koliko mi je pod povrćem, radimo svi iz kuće - ja, žena mi Biljana i dvojica sinova, kojima je tek 5, odnosno 6 godina, ali i oni rade. Iako su mali, vajda je i od njihovog rada kada mi u najvećem poslu, a posebno kada žurimo da završimo poslove pre nevremena, nešto prinesu, ako ništa drugo, pridodaju mi vode da se napijem. Od kraja aprila pa do kraja oktobra ne naspavamo se kao ljudi od velikog posla, od briga i od gledanja u nebo. I noću i danju, ali, eto, mora da se radi, da se preživi i da se deca školuju. Zbog prevelikog posla na njivama, za prodaju nemamo mnogo vremena, a to bi trebalo da bude glavni posao. Za pijacu vremena nemam, a na samoj njivi malo šta možeš da prodaš. Ja sam, eto, imao sreće što mi ovde u Preljini, pored same magistrale, žive tast i tašta i što su oni prihvatili da prodaju ono što mi proizvedemo. Tast Branko je odnedavno u penziji, a tašta Dragica je posle mnogo godina ostala bez posla, pa je držanje tezge dobro i njima i meni - objašnjava Miroslav Krupež istovarajući robu koju je tek dopremio tastu i tašti.
Nezadovoljan je državom, kao i drugi seljaci, i Miroslav Krupež, mada poslednjih godina država pokušava da bar donekle pomogne poljoprivrednicima.
- Ma, jeste to tako i to je dobro. Država odvoji neka sredstva, ali malo šta čini da seljak o tim sredstvima bude dobro informisan. Primera radi, država vrši povraćaj sredstva u visini od 45 odsto od iznosa osiguranja poljoprivrednih površina. To je dobro, ali badava kada Javni servis Srbije tu informaciju objavi jednom i misli da je time posao završen. Ma, oni treba da shvate da su takve informacije za nas od životnog značaja i moraju da je ponavljaju baš kao i onu njihovu informaciju „da je Javni servis Srbije vlasništvo svih u ovoj državi, da pretplata mora da se plaća i da će nas tužiti ako ne platimo pretplatu“. Tu informaciju su objavili na stotine puta, a informaciju o povraćaju sredstava seljacima jednom, ili možda nekoliko puta, zabavljajući pri tome da je seljak i dan i noć na njivi, da nema vremena da stalno sedi pred televizorom - objašnjava Miroslav razlog zbog čega ne može da naplati štetu koju mu je ove godine pričinio grad.
Ibarskom magistralom dnevno, prema nekim procenama, prođe 10.000 do 15.000 automobila i to su potencijalni kupci za voće i povrće koje se nudi na nekoliko stotina tezgi.
- U ovakvoj trgovini nema pravila - nekada za ceo dan ne prodamo gotovo ništa, a ima dana kada za sat vremena prodamo gotovo sve sa tezgi. Najbolji kupci su, uglavnom, Beograđani i Vojvođani jer im je ovo najlakši način kupovine. Stane čovek kolima pored tezge, otvori gepek i kompletnu trgovinu završi za nekoliko minuta, i to po znatno nižim cenama nego na pijacama, a i roba je provereno naša i tek stigla sa njiva. Dobro njima, a dobro i nama jer ne dangubimo terajući robu na pijace. Jedino, izgleda, da ovakva pijaca smeta inspekcijama i policiji, koja nas često upozorava i preti kaznama zbog, kako kažu, ugrožavanja saobraćaja. Ali, vide i oni ljudi da i mi moramo od nečega da živimo - dođu, upozore nas, zaprete nam, pa odu, a mi smo tu stalno, od aprila, kada počinjemo da prodajemo zelenu salatu i mladi luk, pa do kasne jeseni kada sezonu završavamo prodajom kiselog kupusa - kaže Dragica Nedeljković, radnica koja je ostala bez posla i čija se tezga sa svakojakim povrćem nalazi na svega desetak metara od kućnog praga.
Sirom Amerike duz sporednih puteva (znaci ne uz autostrade) seljaci postavljaju tezge i prodaju sve redom: od krompira i salate, preko paradajza i luka do bundeva koje su upravo stigle. I nikome to ne smeta.
