Izvor: Objava, 18.Jan.2020, 11:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПАТРИЈАРХ АРСЕНИЈЕ IV

Српски патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента рођен је 1698. године у Пећи. Још као млади монах постао је архимандрит манастира Високи Дечани, затим митрополит рашки, па помоћник пећког патријарха Мојсија Рајовића. После смрти патријарха Рајовића наследио га је на положају 1725. године и био на челу Пећке патријаршије до 1737. године, односно 12 година.

Када је дошло до рата између Русије и Аустрије са једне и Турске са друге стране (1737-1739), Арсеније је подстицао српски народ на устанак, очекујући скоро ослобођење српских земаља од Турака. Међутим, ратна срећа била је на страни Турака. Да не би дошло до одмазде од стране турске војске због сарадње са Аустријанцима, Арсеније је организовао сеобу једног дела Срба и Климента (римокатоличких Арбанаса) који су учествовали у побуни. С обзиром да је и сам имао значајног удела у побуни хришћана морао је да напусти Пећ и да бежи заједно с народом и тако се ставио на чело ове друге организоване сеобе Срба према северу.

Избегли народ прешао је у Срем у јесен 1737. године, а цар Карло VI привремено је 21. октобра исте године поставио Арсенија за београдско-карловачког митрополита. Београдским миром 1739. године Сава и Дунав одређени су за границу између Турске и Аустрије. После овога мира патријарх пређе у Карловце а 1741. године од Марије Терезије буде и званично постављен за поглавара Карловачке митрополије, али је задржао титулу српског патријарха.

Када су прешли у Срем Срби и Клименте насељавали су се у граничарским подручјима Срема у насеља око Саве и ступали у граничарску службу. Срби су се насељавали од Земуна до Босута, а Клименте су населиле Никинце и Хртковце са око 500 породица. Године 1742. било је укупно пресељених породица Срба и Климента у Срем 2.856. Поред патријарха на челу сеобе били су и Атанасије Рашковић и Вук Исаковић, а предводници Климента били су Деда и Вата.

Залагањем патријарха Арсенија IV Марија Терезија је 1743. године потврдила све привилегије које је српски народ добио од цара Леополда I у време сеобе Срба 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Потврда ових привилегија проглашена је на Народно-црквеном сабору у Карловцима 1744. године.

Патријарх Арсеније IV умро је 18. јануара 1748. године у Карловцима, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.