Izvor: Objava, 21.Feb.2020, 17:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПЕТАР III ФЈОДОРОВИЧ

Карл Петер Улрих фон Холштајн, будући руски цар Петар III Фјодорович, рођен је 21. фебруара 1728. године у Килу. Био је син принца Карла Фридриха фон Холштајна и Ане Петровне, старије кћери цара Петра Великог. Његов долазак на свет стајао је живота његову мајку. Имао је несрећно детињство. Сироче без мајке од рођења, одгојен је у Килу од стране холштајнских официра. Од малена је војнички дресиран, а војне вежбе је проводио још са 8 година, са пушком и мачем чувао је стражу, учио касарнски речник. Са десет година унапређен је за наредника и стајао је под оружјем пред вратима дворане у којој се његов отац гостио са пријатељима. Код другог јела отац га је дао сменити са страже и унапредио га у поручника. Тек тада му је наредио да седне за сто. Касније ће наводити да му је дан када му је отац умро 1739. године био најлепши у животу.

Преварио се у нади да ће му после тога бити лакше. Био је поверен свом стрицу, Адолфу Фридриху (будућем краљу Шведске), равнодушном старатељу који се ослободио свог нећака предавши га у руке Отону фон Бримеру, великом маршалу војводског двора. Радило се о бруталном човеку, лишеном сваке осећајности и образовања, којег су називали са "коњски дресер". Под његовим прутом, овај дечак нежног здравља расте у оскудици, мучен, шибан, лишен телесних вежби а често и хране. У једној прилици његов други кућни учитељ Штелинг спашавао је принца од разгоропађеног фон Бримера док га је песницом тукао. Тако је, веома рано, принц Петер Улрих почео да пати од нервних криза; свака његова жеља за побуном била је праћена главобољама и повраћањем. Стекао је навику да кришом пије. Лоше васпитан, лоше образован, није се ни телесно ни умно развијао и није имао склоности за учење, ни жеље да научи. Насиље је код њега замењивало енергију, а препреденост расуђивање; тврдоглавост је заузимала место снаге карактера.

У Москву је Петер Улрих дошао по позиву млађе сестре његове мајке, царице Јелисавете Петровне, као наследник престола, у фебруару 1742. године. Слабачак дечак ситна раста, нездраве боје коже и мрзовољна израза лица, мали прогоњени лисац који се склупча чим му се неко обрати, у потпуности је разочарао своју царску тетку. У неколико наврата, она се, која је толико волела пунокрвне мужјаке, питала како ће "то" да седи на рускоме престолу. Чинило се као да нема ни једну особину која се тражи за тако нешто. Говорио је само немачки, у време када у Европи није било принца који није владао француским, а и на том једином језику који зна изражава се тешко, лутеранске је вере, није имао склоности да управља државом. Ипак, царица Јелисавета је одлучила да од њега "истеше" владара.

Најпре га је крстила под именом Петар Фјодорович, проглашен је за великог кнеза и руског престолонаследника. Онда му је довела и вереницу Софију Фредерику Августу (будућа царица Катарина II Велика). Венчали су се 21. августа 1745. године. Тако су Руси за престолонаследника и његову супругу добили Немце.

Самога Петра његова супруга уопште не интересује, игра се са дрвеним војницима, а као последица алкохолизма остао је импотентан. Током живота свога мужа Катарина је имала 3 љубавника и ни једно од њено троје деце није био потомак њеног импотентног супруга, па тако ни прворођени наследник Павле, рођен 1754. године.

Још пре венчања водене богиње су Петра веома унаказиле: "Све су му црте биле задебљане, читаво лице му је било натечено. Видела сам да ће, без сумње, остати унакажен. Пошто су га ошишали, имао је огромну перику која га је још више нагрђивала. Пришао ми је и упитао ме да ли га могу препознати. Промуцала сам му честитку поводом оздрављења, а, у ствари, постао је ужасан" каже Катарина у својим Успоменама.

Толико је био забављен ратним играма да је успео да царицу Јелисавету убеди да му дозволи да формира један пук састављен од самих холштајнских војника.

У време доласка на престо, након смрти царице Јелисавете (5. јануара 1762. године) Петар III има 34 године. Никоме није било драго што се он успиње на престо будући да су знали да презире Русе и да се цело време осећа странцем. У своје време није му веровала ни царица Јелисавета будући да је он страсно обожавао пруског краља Фридриха Великог са којим је Русија, у савезу са Аустријом и Француском, од 1756. године била у ратном стању. Због тога је једно време био одстрањен из свих важних саветовања. Он никада није волео Русију.

Нема човека који не осећа гађење или негодовање посматрајући Петра III. За време погреба царице Јелисавете, заборављајући свако достојанство, цар је заостао иза поворке, да би се смејао посматрајући како ветар подиже његов дуги жалбени огртач у црне спирале. Пре тога, током шест недеља, које су претходиле сахрани, док је балзамовано тело покојнице било изложено у свечаном салону, Петар није престајао да говори гласно, да се подсмева и вређа свештенство, па чак и да задиркује почасне госпођице. Осим тога, он у то време жалости приређује забаве, а забрањује да се на двору носи црна одећа, може само свечана. За време погребне службе, он се шетао по храму Петра и Павла, гласно се смејући и плазећи језик на свештенике.

Највећа грешка му је била однос према прускоме владару Фридриху II Великом. До тада жестоко притиснут руском војском он се скоро предао. Доласком Петра III, свог обожаваоца, њему као да се насмејала срећа. Петар III је одмах првога дана по своме доласку на престо наредио прекид ватре, заустављајући страховито напредовање руске војске. Он оставља Фридриху II бригу око састављања услова уговора између Русије и Пруске у моменту када је овај био спреман на све не би ли добио мир са Русијом, па чак и на одступање Источне Пруске.

Пруски посланици су се најпре изненадили када су на прсту Петра III видели прстен на којем је била слика њиховог владара - Фридриха Великог. Сам Петар III није ни преговарао, већ се пруским посланицима жалио на лош поступак покојне царице Јелисавете према себи. На крају не само да Пруска није Русији препустила Источну Пруску већ је Русија вратила сва дотадашња освајања. Осим тога склопљен је уговор о савезу. То је укључивало међусобну помоћ са 20.000 војника. Сада су се Руси, до тада са Француском и Аустријом против Пруске, одједном нашли са Пруском против Француске и Аустрије. Цар Петар III од сада носи увек на грудима само једно одликовање - ленту пруског Црног орла.

Све је то страховит шок за руски двор. Пруски посланик фон Голц одједном је почео да игра одлучујућу улогу на руском двору. Прус је по својој вољи смењивао и унапређивао по Русији. Ипак, још увек све то није било довољно да изазове побуну. Последња кап у чаши била је здравица коју је руски цар Петар III на једној гозби подигао за Фридриха Великог, тада је повикао: "Пијмо у здравље великог краља, нашег господара. Он ми је милостиво поверио једну своју пуковнију, а ја се надам да ме неће заборавити. Ви га можете уверити да ћу ја, ако он заповеди, са читавим својим царством ударити на пакао". Била је то лудачка изјава једног лудака: "Пријатељство, односно страст Његовог Царског Величанства према пруском краљу превазилази сваки опис" коментарише британски амбасадор Кејт својој влади.

Сам почетак његове владавине је изгледао добар. Одмах је укинуо неке законе из времена свога деде, цара Петра Великог, на првоме месту онај који је присиљавао руско племство да иде у државну службу. Колики је то терет за племство био види се из тога што су хтели да из захвалности подигну цару Петру III златан споменик. Но, он је то одбио лепим речима да му златан споменик не треба већ је довољно да остане у успомени свога народа.

Цар Петар III је био неоптерећен верским проблемима, тим више што је у души остао лутеран па га проблеми православне цркве нису интересовали. Због тога је и секта расколника у њему добила великог заштитника. Последњих година владавине царице Јелисавете расколници су били прогањани толиком жестином да их је од 40.000 остало једва 5.000, и то само у области Нижњег Новгорода. Остали су или побијени или се сакрили по шумама и пустињама. Петар III их је све позвао назад и чак им понудио земљу у Сибирији. Образложење је било сасвим умесно: "у овом царству трпе се муслимани и незнабошци, а расколници су ипак хришћани".

Ово се није допало Руској православној цркви, али следеће мере ће их погодити још и више. Петар је одмах по доласку у Русију крштен по православном обичају, али у души је заувек остао лутеран. Много пута рекао је за своју нову веру да је само збрка глупих легенди и варварских обичаја. Онда је озлоједио црквене поглаваре говорећи да се још није крунисао за цара у Москви, нема ни намеру, али би баш волео да види како ће му се супротставити тај олош са митрама на глави. (Руски народ је велики значај полагао на миропомазање. Владар који, у стародревној Москви, у храму Благовести прими света уља, затим сам себи стави на главу царску круну током обреда, сматрало се да је под заштитом бога.) Причао је како има намеру да из цркви уклони све слике осим Христових и Богородичиних. Он жели да православне свештенике преобуче у лутеранске пасторе, да их натера да обрију браде.

Онда су почеле његове лудости. У војску је увео ново одело и нове војне вежбе покушавајући да руску војску изједначи са пруском. Осим тога нагло је уздигао свој холштајнски батаљон (састављен од самих Немаца), делио им одликовања, чинове и приказивао их осталој војсци као узор. Осим тога имао је намеру да повећа број холштајнског батаљона са 3.000 на око 20.000 људи.

Тада је направио и један тежак и надасве опасан корак. Укинуо је гарду коју је основала 1741. године царица Јелисавета од гренадира. Њих је заменио својим Холштајнцима. Онда је почео да прича како ће укинути Преображенски, Семјоновски и Исмаиловски пук. И њих је намеравао да замени, у најкраћем року, холштајнским пуковима, и чекајући тај тренутак унакарађивао их пруским униформама! Најзад, крајња увреда, мењао је њихова имена и за команданта руске војске именовао свога стрица, принца Георга фон Холштајн-Готорпа и ставио га на чело коњичке гарде.

Његово понашање озлоједило је и двор. Натерао је све да говоре и понашају се онако како се то ради на пруском двору. Отерао је француске глумце и лишио двор забаве.

Једна од његових великих грешака била је удаљење супруге Катарине са царског двора. На њено место доводи љубавницу Јелисавету Воронцову. Њу нико није волео. Та гојазна жена, унакажена богињама колико и он, псује као војничина. Осим тога туче цара, са њим се напија, а он у свему томе ужива.

Да докаже да му до царице Катарине уопште није стало он је одликовао своју фавориткињу орденом свете Катарине, резервисаним искључиво за царице и супруге престолонаследника. Тиме сасвим јасно указује куда иду његове намере. У њима не успева јер га сустиже завера.

Свргнуће Петра III успешно је изведено 9. јула 1762. године. Катаринин ађутант и љубавник Григорије Орлов, други по реду од петорице нераздвојне браће, младих гардијских официра познатих по тучама и двобојима, по лудој смелости и авантурама са женама, уз помоћ своје браће Фјодора и Алексеја искористио је тренутак када се цар налазио у дворцу Оранијенбаум, неколико километара даље од престонице, и у санктпетербуршким пуковима дигао узбуну објављујући да се Петар III више не признаје за цара и кличући заједно с војском "Живела наша маћушка Катарина!" Обавештен да се гарда побунила с царицом на челу, и да је "читав народ кренуо за њима", Петар III је потпуно изгубио главу. Најпре псује, да би одмах затим почео да плаче; најпре наређује да се убије његова супруга, да би одмах затим издиктирао писмо којим јој нуди да поделе власт. Најзад се одлучује да обуче униформу и да се са онима који су му остали верни бродићима пребаци до Кронштата, одакле ће се обратити народу. Око један после поноћи, попевши се на мост, Петар III је заурлао:

"Ја сам цар!"

Одговорили су му морнари и војници окупљени на обали:

"Нема више цара! Живела царица Катарина II!"

Тако се, у само неколико месеци, неславно завршила владавина кукавног Петра III. И више од тога, завршио се и његов живот. Јер, само осам дана касније, 18. јула, у усамљеној сеоској кући, Роши, на двадесет километара од престонице, куд је бивши цар привремено одведен у заточеништво, браћа Орлов су га, противно Катарининој одлуци да му поштеди живот, ликвидирали. Његово тело је пренесено у манастир Александра Невског. Обучено у азурну униформу холштајнских хусара, лежало је у сандуку, обичном, отвореном, без било каквих украса - као да се није радило о цару, унуку Петра Великог.