Izvor: Objava, 11.Jul.2018, 13:52

МАХМУД II АДЛИ

МАХМУД II АДЛИ

Махмуд II Адли био је турски султан 1808-39. године. Рођен је у Истанбулу 20. јула 1785. године. Махмуд је доведен на престо 28. јула 1808. године у пучу на челу са Барјактар Мустафа-пашом, турским намесником источне Бугарске и западне Тракије, који је најпре желео да на престо врати Махмудовог блиског рођака, реформски мислећег султана Селима III, али су овога убили конзервативци. Међутим, још исте године, јаничари су се побунили, убивши Барјактара, Махмудовог великог везира, и одложивши његов реформски програм до средине 1820-их.

Од самог почетка своје владавине Махмуд се суочавао са ерозијом својег царства на Балкану. Рат са Русијом, који је настављен убрзо након примирја 1807. године, окончан је миром у Букурешту (28. маја 1812. године) којим је Бесарабија припала Русији. Србија је 1815. године добила самоуправу, идући од тада па надаље све крупнијим корацима према потпуној аутономији. У Грчкој је 1821. године избио устанак против османске владавине, а Махмуд је позвао у помоћ египатског вицекраља Мехмед Алију. Кад је, после низа пораза, изгледало да ће грчки устаници бити сломљени, удружене флоте Велике Британије, Француске и Русије уништиле су турско-египатску флоту у поморској бици у заливу Наварино у јужној Грчкој (20. октобра 1827. године) да би присилиле Турску да призна независност Грчке. Султан се разбеснео и објавио рат Русији. Османлије су поражене у руско-турском рату 1828-29, па је признао независност Грчке 1830. године.

Још раније Махмуд је био обећао Мехмед Алији да ће му дати на управу Сирију и Тарс (у јужној Анадолији) у замену за његове услуге против Грка. Мехмед Алија је затражио 1831. године да султан испуни своје обећање. Када је Махмуд одбио, снаге Мехмед Алије под заповедништвом његовог посинка Ибрахим-паше напале су на Сирију, заузеле Дамаск и Алеп, победиле отоманску војску у бици код Коње (1832) и напредовале ка Цариграду. Султан се обратио за помоћ Русији, која је упутила своју флоту у Босфор, и потписао споразум о узајамној одбрани (јул 1833). Одлучан да се освети, Махмуд је упутио своју војску против Египћана у Сирији, али је био катастрофално поражен у бици код Нисибина 24. јуна 1839, неколико дана пре него што је у Истанбулу умро од туберкулозе (1. јула 1839. године).

Низ војних пораза и сепаратистичких побуна пре и после његовог доласка на престо убедио је Махмуда у потребу за реформама у турској војсци и администрацији. 1826. године издао је декрет којим се укида јаничарски ред, а на хиљаде јаничара поубијано је у масакру који је уследио. Потом је створио нову војску, под његовом непосредном контролом. Извршио је поделу централне власти по функцијама (на оделе и министарства). У образовању увео је обавезно основно образовање, отворио медицинску школу и упутио студенте у Европу. Поред тога, укинуто је право султана да конфискује имовину преминулих службеника, а уведена је и европска одећа (1829). Махмуд је био први султан који је често одлазио на разне пријеме, концерте, опере и балете. Додуше, све је то било у страним амбасадама у Цариграду.