Izvor: Objava, 19.Dec.2020, 09:03

ГУСТАВ II АДОЛФ

Шведски краљ Густав II Адолф рођен је 19. децембра 1594. године у Стокхолму. Дошао је на престо у седамнаестој години, наследивши свог оца Карла IX који је оставио Шведску у трима сукобима у подручју Балтика. Наиме, Карл IX преотео је шведски престо од католика Сигисмунда III, који је био и краљ Пољске, те су сукоби са Пољском били уобичајени. Земља је такође била у рату са Русијом и Данском. Млади краљ је био рођени војник. Ускоро је показао таленат војсковође, победивши у рату против Данске, а до 1629. у ратовима против Русије и Пољске обезбедио је превласт на Балтику.

Био је добар и праведан владар у својој земљи. Уз помоћ министра грофа Аксела Оксенстјерна, модернизовао је државну управу, војску, економију и образовање.

У то време немачке државице су биле уплетене у тридесетогодишњи рат, у којем су учествовала два табора: протестанизам и католицизам. Краљ Густав је ушао у рат на страни немачких протестаната, да би спречио продор Хабзбурговаца према Балтичком мору, победу католичке протуреформације, ради очувања протестантизма у Шведској и ширења шведске власти у Немачкој.

Двојица главних генерала војске владара Светог римског царства Фердинанда III били су гроф Тили и гроф Валенштајн. Када се Густав искрцао у северној Немачкој 1630. године са својом малом али добро обученом војском, његови непријатељи су презриво изјавили: "Снежни краљ ће се истопити док буде марширао према југу".

Густаву се придружила величанствена саксонска војска у новим униформама и с новим оружјем. Уредни Саксонци су се смејали одрпаним Швеђанима, чије су униформе биле изношене и прљаве од дуге употребе. Кад су видели Швеђане на делу, променили су мишљење.

Густав је увећао своју војску и спровео реформе у војсци и морнарици. У време кад је највећи део пешадије био наоружан копљима, у војсци краља Густава главно оружје је била пушка. Он је упола смањио тежину пушке, његови војници су били обучени да пуцају у три става: клечећем, лежећем и стојећем.

Реорганизовао је коњицу, користећи је као лако покретну снагу и увежбао је да ступа у дисциплинованим редовима, што је било супротно уобичајеним маневрима коњице у то време. Употребљавао је коњицу као саставни део свога ратног плана, као лако покретну силу, а не на немаштовит начин уобичајен у то време.

Густав II је први војсковођа који је увео обавезно служење војног рока; војни обвезници су били људи између 18 и 30 година.

Густав Адолф је био један од највећих војсковођа у европској историји. Овог крупног, снажног човека викиншке крви, са косом боје лана и плавих очију, звали су "северним лавом".

На челу са вештим владарем, добро обучене шведске трупе имале су успеха у рату. Његова највећа победа је она у бици код Брајтенфелда, 17. септембра 1631. године.

Густав је први схватио важност пољске артиљерије, комбинујући лаку артиљерију са пешадијским и коњичким јединицама. Увео је у борбу лаки топ који је могао да вуче један коњ или три човека. Стандардни топ тог времена је вукло 20 или и више коња.

У бици код Брајтенфелда, шведска војска имала је 26.000 војника, а придружило јој се још 16.000 Саксонаца, док је противничка царска војска грофа Тилија бројала 36.000 војника. Густав је поставио пешадију на центар борбене линије, коњицу на десну а Саксонце на леву страну. Док је развио своје редове у дубину а коњицу задржао у позадини као резерву, Тили је поставио своје људе у уском појасу са пешадијом у центру и коњицом на боковима.

Битка је отпочела двочасовним артиљеријским двобојем у коме су шведски топови противничкој страни нанели велике губитке. Ова жестока канонада је толико ражестила Тилијеву коњицу на левом крилу да није могла да се уздржи од преурањеног напада. Седам пута су јуришали и сваки пут били одбијени ватром шведске артиљерије. Тада је Густав наредио контранапад своје коњице која је разбијену непријатељску коњицу одувала са тог дела бојног поља.

У међувремену, на другој страни, Тилијево десно коњичко крило је напало и растерало Саксонце, омогућивши његовим главним снагама да напредују према шведском истуреном левом крилу. Али, "снежни краљ" се није истопио на повишеној температури! Искористио је покретљивост своје лаке артиљерије да попуни насталу празнину и преместио своје мускетаре на тај део фронта.

У овом критичном моменту битке Густав је одлучио да подузме одлучујући потез. Послао је десно крило коњице против Тилијевог ослабљеног крила. Швеђани су у галопу сатрли непријатељску пешадију и запленили топове, које је окренуо на њих. Тилијеви војници су се уплашили и побегли са бојног поља. Сам Тили је био рањен, али се борио и следећег дана.

Био је то први судар динамичне шведске и гломазне шпанске тактике. Тежак пораз царске војске изручио је Густаву целу северну Немачку.

У пролеће 1632. године, двојица команданата су се срели у бици на Леху. Густав је још једанпут доказао своју супериорност а Тили је касније умро од задобијених рана.

Шест месеци касније гроф Валенштајн је пошао на шведског краља. Две војске су се, 16. новембра 1632, суочиле близу града Лицена. Краљ Густав је јахао тако брзо да његови људи нису могли држати корак са њим. На прелепом коњу, јуришао је на челу своје гарде на брежуљак који су држали царски кирасири. Сам је улетео у појас густе магле и изненада се нашао усред непријатељских редова. Тада су загрмела три пушчана плотуна непријатељских стрелаца који су лежали, клечали и стајали - ред за редом. Швеђани и њихови коњи падали су као да се земља распукла. Густаву Адолфу клонула је рањена рука. Десном, којом је стискао мач, потегао је узде, али је престрашени коњ понео краља падином. Овај га је узалуд очајнички покушао обуздати. Тада се из предњег реда царских кирасира у трку издвојио јахач на шареној кобили и натиснуо се за њим. Био је то пуковник фон Фалкенберг. Краљ је ипак некако успео да окрене коња према својој војсци. Видевши да ће му прогоњени умаћи, пуковник је опалио из пиштоља. Густав Адолф је испустио мач, узду, занео се и пао с коња. Зрно га је усмртило још у седлу.

Смрт вољеног владара толико је разбеснела притиснуте Швеђане да су узвратили напад жестоко и одлучно. Битка је завршена без одлуке, али су се царевци у току ноћи због опште ситуације повукли.

Да је поживео, Густав би рат брзо привео крају, али се сукоб који је почео 1618. отегао до Вестфалског мира, 1648. године.