Izvor: Objava, 01.Jul.2020, 20:16

МАХМУД II - СУЛТАН РЕФОРМАТОР

Османски султан Махмуд II рођен је 20. јула 1785. године у Истанбулу. Мајка му је била Накшиди валида султанија, Францускиња чије је крштено име било Еме Дибик и која је била једна од рођака француске царице Жозефине. Његов отац, султан Абдулхамид I имао је 23 деце, али је већина умрла скоро одмах након рођења. Махмуд је имао ту срећу да је преживео.

До свог ступања на престо (28. јула 1808. године) Махмуд је живео одсечен од јавности. На власт је дошао у побуни којом је оборен његов старији брат, луди султан Мустафа IV, јаничарски миљеник. Мустафа IV био је наредио погубљење свога брата Махмуда и њиховог брата од стрица, смењеног султана Селима III, првог такозваног реформског султана у историји Османског царства, како би угушио буну. Селим III је убијен, а Махмуд се успео спасити јер је био сакривен. Махмуд је наследио престо након што су побуњеници уклонили са престола његовог брата Мустафу IV. Вођа буне Барјактар Мустафа, турски намесник источне Бугарске и западне Тракије, постао је Махмудов велики везир.

Када је Махмуд II ступио на османски престо, имао је двадесет и три године. Његово политичко искуство било је ограничено, али он је стекао добро образовање у палати и поседовао је сазнања о томе шта се дешава ван и унутар граница Османског царства. Султан Махмуд II је од почетка био наклоњен реформама које би обновиле Османско царство, али он схвата нешто што први султан реформатор Селим III није схватио. Свака реформа да би успела мора бити брижљиво припремљена, а пре него ли почне мора имати сигурну подршку. Осим тога, реформа мора да обухвати цело друштво, а не само један његов сегмент. Ту је султан Селим III погрешио, покушао је да реформише једино војску, а није такнуо у саме основе турског друштва. Тиме ни реформа војске није могла бити успешна јер је она била део таквог друштва и условљена њиме. Осим тога, што је јож важније, старе вековне преживеле установе морају бити уништене да би се створиле нове. У супротном, како се већ десило са јаничарима кад су пре годину дана (1807) свргнули султана Селима III, оне ће спречавати било какве реформе. Укратко, султан Махмуд II је одлучио да у оронулом Османском царству, захваћеном нередима и у фази распадања, одигра улогу просвећеног владара.

У оваквим настојањима султан Махмуд II ће имати помоћ великог везира Барјактар Мустафе, човека који га је довео на власт и којега је морао узвисити на положај великог везира. Чим је засео на место великог везира Барјактар Мустафа је схватио да ће реформе на првом месту уништити његов положај. Захваљујући традиционалним установама он је и постигао свој скоро независан положај у граду Рушчуку, ако нови султан Махмуд II спроведе реформе, он ће бити први који ће изгубити своју моћ. Па ипак, Барјактар Мустафа је пристао на реформе, зато што су територије којима је он управљао (у Бугарској) биле прве на удару руске војске (Турска је од 1806. године била у рату са Русијом након што је руска војска запосела дунавске кнежевине Влашку и Молдавију) а са постојећом турском војском (јаничарима и спахијама) руска војска се не може зауставити, то може само према европском узору реформисана војска.

Стога и Барјактар Мустафа пристаје на реформу и у идућих неколико месеци успева да темељно очисти целу државну управу од свих оних који се противе реформама. Ту се он није ограничио једино на примену силе (а ње је било много). У Цариград је позвао све важније прваке Османског царства на саветовање о реформама (29. септембра 1808. године). Ипак, нису сви дошли, није дошао Али-паша Јањински (првак Албаније и Епира) и Мехмед Алија (првак Египта). Биће још неких који нису дошли, али они нису били толико битни.

Углавном, Барјактар-паша успева да приволи тек пристигле прваке на реформе, али Споразум (7. октобар 1808. године) не потписују сви, заправо тек четворица њих потписују. Остали су напустили Цариград пре него што је документ стигао на потпис. У њему су се они обавезивали на апсолутну послушност султану и великом везиру, пристајање на формирање нове војске, редовну уплату пореза, итд. У целини, османски феудалци су сматрали да се Споразумом смањује њихова лична власт, а с друге стране, није га потписао ни сам султан видећи у њему сувише власти за феудалце.

Тако су реформе кренуле, Низами (пешадијске јединице организоване на европски начин које је био увео султан Селим III) су обновљени, али сада под другим именом, сада се зову Сејмени. Био је то ограничени контингент војске од око 10.000 људи, а предвиђено је да убрзо порасте на 160.000 таквих војника. Нешто слично биће урађено и са морнарицом. Интересантно је да је Барјактар Мустафа био спреман да крене у много радикалнију реформу, али је султан Махмуд II саветовао опрезност па је стога све ишло много спорије. Због тога ни превазиђени, а за одржавање веома скупи јаничари неће у први мах бити захваћени реформом.

Султан Махмуд II није био задовољан великим везиром Барјактар-пашом. Овај се понашао као господар Цариграда, што је у крајњој линији и био. Војници које је довео из Рушчука, као и нова војска - сејмени, били су под његовом командом тако да је он држао велику војну силу у рукама. Ова војска почела је да терорише становнике Цариграда. Када Барјактареви непријатељи (у Бугарској) нападају на његов Рушчук, да би га одбранио он шаље већину ове војске из Цариграда да га бране. Истовремено доводи у Цариград на брзину мобилисане младиће из Анадолије који још више од својих претходника тероришу престоницу.

То, као и лажна вест да Барјактар Мустафа хоће да укине јаничаре, подићи ће јаничаре на побуну у којој Барјактар-паша гине (14. новембар 1808. године).

Након овога јаничари врше притисак на султана Махмуда II, траже његову смену, поновно враћање на престо свргнутог Мустафе IV. Султан Махмуд II успева да доведе у Цариград јаке војне јединице које гуше побуну јаничара, а истовремено наређује да се Мустафа IV убије (16. новембар 1808. године).

Тих дана је у Цариграду беснео прави рат. Султан Махмуд II је био у својој палати сасвим опкољен (сејмени, који га бране, пар пута су покушавали да разбију опсаду, али нису успели), јаничари и цариградска руља покушавају да провале, али не успевају. За то време из залива Златни Рог морнарица бомбардује јаничарске касарне. Коначно, јаничари су поражени, одустају и траже од султана помиловање.

Све у свему, султан Махмуд II је успео да одбрани свој положај, али су и јаничари, унаточ поразу, опстали. Оно што је могао јесте да их покуша колико-толико да утера у ред. То се могло само наметањем својих људи за њихове официре.

Све је то било јако осетљиво и стално на ивици новог јаничарског бунта, заправо, султан Махмуд II уопште није успео да првих година своје владавине реформише јаничаре, а још мање да створи нову војску. То није била реформа, тек политика чији је једини циљ добијање на времену.

Противника је имао на неколико страна. На првоме месту улему (муслиманску интелигенцију), други су јаничари, а трећи државна администрација.

Цело ово време траје и рат са Русијом. Турска трпи неуспехе. Руска војска заузима дунавске тврђаве Исмаил (децембар 1809. године), Браилу (јануар 1810. године), улази у Бугарску, заузима Рушчук, Никопоље, итд. Истовремено у Србији, у којој још од 1804. године траје народни устанак под вођством Карађорђа, устаници желе потпуну независност и учествују у рату као руски савезници. Када су турске трупе од руских биле разбијене код Рушчука (пролеће 1811. године), започели су преговори о миру у Букурешту (јануар 1812. године).

Као и више пута до тада, Турској је помогла европска политичка сцена. Русија мора да склопи мир по сваку цену јер се Наполеон спремао да са огромном војском нападне на Русију. Зато у мају 1812. године долази до потписивања мира у Букурешту, а већ у јуну те године француска војска је провалила у Русију. Стога Русија није била у могућности да миром у Букурешту добије неке велике користи, враћа Турској доста освојених територија (Влашку, Молдавију, неке територије на Кавказу) а за узврат задржава Бесарабију. За своју савезницу Србију уговара аутономију и узима обавезу Турске да ће дати амнестију српским устаницима.

Одредаба уговора о миру које су се односиле на Србију, Турци се нису придржавали. У лето 1813. године нападају Србију са неколико стpaна и успевају за кратко време да је покоре. Врше терор над становницима тако да ће 1815. године ту избити нови устанак под вођством Милоша Обреновића. Како у то време Наполеон доживљава пораз то Србија опет добија моћног заштитника у Русији. Све ће то присилити султана Махмуда II да призна Србији ограничену аутономију а Милоша Обреновића за кнеза Србије. Од тада па надаље у Србији се неће ратовати, али ће, захваљујући вешто вођеним преговорима кнеза Милоша Обреновића, Србија све крупнијим корацима ићи према потпуној аутономији (то ће бити остварено Једренским уговором 1829. године).

Године 1821. у Грчкој долази до устанка. Султан Махмуд II не обраћа много пажње грчким устаницима јер жели да се обрачуна са Али-пашом Jањинским. Овај је одбио да прихвати смењивање тако да је ускоро стигла султанова војска и, након што се Али-паша успео годину дана бранити из Јањине, коначно га је сломила. Том приликом изгинули су Али-паша и његови синови.

Грчки устанак се нагло ширио, али су Турци успели да га угуше у Македонији и Тесалији. Даље нису могли. За освету извршили су неколико страшних покоља Грка по целоме царству. Грчка револуција је на крају довела до проглашења независности Грчке, доношења устава, итд. (1822. године).

Док се све то дешавало, реформе у царству су постепено текле. Ништа их није могло зауставити, чак ни велика побуна јаничара која је избила половином јуна 1826. године. Јаничари су тражили да султан прекине са реформама војске. Одмах су напали на палату великог везира, опљачкали је и затражили главе султанових сарадника на реформама.

Овога пута он је веома одлучан. Из своје резиденције у Бешикташу долази у центар Цариграда и ту одмах одбија било какве разговоре са јаничарима. Уздиже се Посланикова застава и креће се у општи напад на јаничаре. Огорчено становништво, коме су досадили испади јаничара, једва је дочекало позив на обрачун са њима. Уз подршку султанове артиљерије проваљено је у њихове касарне, а мноштво њих је побијено. Било је то 15. јуна 1826. године, а већ сутрадан султан доноси ферман којим се укида јаничарски ред.

Тако су почели прогони јаничара. По целоме царству је овај војни ред сада потпуно уништен. Иако је у Смирни, Видину и Једрену било неких њихових млаких покушаја побуна, уништење јаничара је завршено 1830. године.

Свеукупно, султан Махмуд II је много лакше уништио јаничаре него ли се томе и сам надао. Султан Махмуд II је сматрао ово најважнијим моментом своје владавине па је наредио да се он назива Вакаји Хајрије (сретан догађај).

Уништењем јаничара, султан Махмуд II је себи олакшао владавину и учврстио положај, али је истовремено довео државу у опасност јер више није имао скоро никакву војску. Додуше, створена је окосница нове армије названа са "Мухамедови увежбани поданички војници", али су они бројно били толико слаби да су могли да контролишу тек Цариград. Преузети су и неки стари корпуси, али су они темељно реорганизовани. У наредне три године коњица, артиљерија, пешадија, морнарица и остали родови се реформишу, а све под оком страних инструктора. Но, оно што недостаје били су добри официри.

У спољној политици, оно што је највише бринуло турскога султана јесте промена на руском престолу, мирољубиви цар Александар је умро, а наследио га је ратоборни цар Николај I (крај 1825. године). Грчка још увек није била смирена тако да султан мора да позове намесника Египта Мехмед Алију да овај са својом војском угуши устанак. Мехмед Алија шаље свога посинка Ибрахима који заузима Крит, а у фебруару 1825. године искрцава се у Мореји. У априлу 1826. године изгледало је да ће устаници бити сломљени.

Под руским притиском Русија и Турска потписују Акерманску конвенцију (17. октобар 1826. године). У Букурешту је Турска узела у обавезу да испуни неке услове у вези Молдавије, Влашке и Србије, али због тога што је Русија тада била заузета ратовањем са Наполеоном, једноставно је одбила да их спроведе. Сада се тога сетио руски цар Николај I и затражио од Турске да све обећано испуни. Управо је Акерманска конвенција требало то да обезбеди.

У Европи се тада поставило питање Грчке, султан Махмуд II је стално слао поруке европским силама да је он легални владалац Грчке и да стога има намеру да силом скрши грчке побуњенике. На улазак египатске војске у Атину (јун 1827. године), Русија, Француска и Велика Британија склапају споразум у Лондону (јул 1827. године) којим су се сложиле да успоставе мирну поморску блокаду око Турске како би принудиле Турке и Грке на преговоре. Њихове удружене флоте уплове у источни Медитеран и блокирају Дарданеле и Мореју. У октобру те године удружена савезничка флота допловила је до турске и египатске флоте које су биле укотвљене у водама око Наварина. Двадесетог октобра 1827. године, топовски хитац, испаљен са једног египатског брода неспретношћу неког морнара, довео је до поморске битке у наваринској луци у којој су ратни бродови Велике Британије, Француске и Русије потпуно уништили турско-египатску флоту. Потопљено је 57 турских и египатских бродова и погинуло 8.000 њихових морнара. Та битка, тако катастрофална за Турску, трајала је тек 3 сата.

Султан Махмуд II се разбеснео, прекида дипломатске односе са Великом Британијом, Француском и Русијом и у фебруару 1828. године позива све муслимане у царству да се дигну на оружје против Руса. У априлу 1828. године избија руско-турски рат. Руска војска брзо продире, најпре у Молдавију, Добруџу, Бугарску (прва групација), кроз Кавказ у источну Анадолију (друга групација).

У томе моменту султан Махмуд II схвата колико је војнички слаб, јаничара више нема, нова војска се тек увежбава, једино што има је нешто војске на Балкану. А и она није била посебно квалитетна, углавном Татари и нешто нерегуларне војске. За то време руска војска заузима Браилу (јун 1828. године), иде на Добруџу, друга групација је у Силистрији, а трећи део се креће дуж Дунава од Рушчука до Видина. У источној Анадолији уз помоћ побуњених Јермена руска војска заузима Карс (јул 1828. године).

У пролеће 1829. године Руси сасвим ломе турску војску и у августу улазе у Једрене. Султан је био присиљен да моли за мир.

Мировним споразумом у Једрену (14. септембар 1829. године) Турској остају скоро сви њени европски поседи, али је Русија добила проширење на Кавказу и у Јерменији, две луке на Црном мору и право да њени трговачки бродови слободно плове кроз Босфорски мореуз и тргују с Турским царством. Грчка добија независност, а Србија, Молдавија и Влашка аутономију под руским покровитељством. У целини овај уговор не би много оптеретио Турску јер није предвиђао ништа више од онога што је и иначе постојало да није било огромне ратне штете коју су морали да плате Русији. Са овим Турска улази у једно веома опасно раздобље када се њоме бави цела Европа.

Наредне године неће бити лаке за султана Махмуда II, морао је признати потпуну самосталност Грчке (јул 1830), а Србији стално повећавати повластице.

На све то долази рат са египатским намесником Мехмед Алијом. Он је као цену за своју војну помоћ против грчких устаника и као накнаду за губитак флоте у Наварину од султана Махмуда затражио Сирију (то му је било и обећано). Султан му је понудио једино Крит, али је тамо био устанак па је Мехмед Алија увидео да заправо тиме не би добио ништа јер би морао да ратује по Криту са устаницима.

Тако је дошло до отказивања послушности Мехмед Алије према султану. Стога султан Махмуд II наређује намеснику Сирије да нападне на Египат. То је Мехмед Алија сазнао (ухватили су курира с писмом) па је све то предухитрио и 1832. године први напао на Сирију. За кратко време заузима је целу, уз њу Палестину и Либан. Након тога египатска војска нашла се на територији Анадолије и код Коније (21. децембра 1832. године) одлучно поразила султанову војску и заробила њеног заповедника, великог везира Решид Мехмед-пашу.

И онда долази до невероватне ситуације. Султан Махмуд II се у очајању обраћа за помоћ Русима који су му до скора били непријатељи. Египатска војска се за то време примакла Бруси и била врло близу Цариграду. Због тога је, на молбу турског султана, у цариградску луку упловила руска флота како би султана бранила од непослушног египатског вазала. Флота није била довољна, већ 15. априла 1833. године долазе и руске копнене снаге. Становништво Цариграда у неверици посматра како се распоређује руска пешадија.

Ипак, све ово опомиње и Мехмед Алију да неће моћи урадити више. Осим тога, европске силе забринула је могућност пораста руског утицаја у Цариграду, па су Велика Британија, Француска и Аустрија вршиле притисак на султана да попусти Мехмед Алији и оконча сукоб. Преговори иду тешко јер Мехмед Алија тражи много, а султан нуди много мање. Ипак, султан је слабији па попушта (споразум у Кутајеху 29. марта 1833. године). Мехмед Алија добива на управу Египат и Крит, а његов посинак Ибрахим постаје намесник Сирије, Киликије и Хеџаза. Тиме су очух и посинак држали под својом контролом скоро цео арапски свет који је био у оквиру Османског царства. Султан је, међутим, потписао и тајни споразум у Ункијар-Скелесију с руским царем Николајем I, којим је Русија јемчила за сигурност турске територије у замену за затварање Дарданела за све стране бродове. Према овом споразуму Црно море би постало руско језеро, затворено за светску трговину, а Русија би практично успоставила протекторат над Турским царством.

Кад су се ови услови обелоданили, Велика Британија је сматрала да су њени интереси нарочито угрожени па је министар спољних послова Палмерстон обећао британску помоћ у реорганизовању султанове војске, а заузврат је уговорен трговински споразум по којем би Турска смањила тарифе за незнатну вредност.

Водећи борбу против феудалног сепаратизма, султан Махмуд II је, осим против Али-паше Јањинског и египатског намесника Мехмед Алије, ратовао и против покрета Хусеин-капетана Градашчевића у Босни, Мустафа-паше Бушатлије на Косову и у северној Албанији и анадолског племства.

Султан Махмуд II се није много премишљао када је требало употребити силу према побуњеницима, међутим војска му је била сувише слаба да све побуне угуши у корену. Оне су биле тек примирене чекајући бољи моменат. Побуњеници никада нису искорењени, а њихов број је био све већи. Султан Махмуд II је постепено ишао ка све већој централизацији државе чиме је растао утицај и моћ државног апарата, а слабила моћ старе верске и војне класе, тзв. коленовића. Заправо, темељи дотадашњег османског друштва су још одраније били потпуно расклимани, а султан их је новим реформама све више урушавао. За тадашњу Турску било је потпуно непознато раздвајање извршне и законодавне власти, а султан је управо то радио - делио је централну власт по функцијама (на оделе и министарства).

Истовремено убрзавао је реформу војске. Он лично је суделовао у планирању и извршавању већине својих пројеката, посећивао је бараке, вежбалишта, утврде, школе, радионице и трупе, понекад чак пробао војничку храну. Он је био први султан након више векова који је путовао изван главног града због разлога који нису везани за освајање или одмор у Једрену. Тако је султан одлазио 1831. године у инспекцију пограничних тврђава у Галипољу, Дарданелима, а у априлу 1837. године пуних месец дана путује по источној и северној Бугарској (ту је обишао Шумлу, Варну, Силистрију и Рушчук).

Те године биле су испуњене сталним доласцима страних војних мисија, њихових стручњака, набавком разне војне и индустријске опреме из Европе, подизањем фабрика. У свему овоме пресудна је била велика улога странаца, без њиховог присуства ништа се од тога не би могло спровести. Страним стручњацима није било лако, Турци су их гледали искључиво као "невернике". Међутим, ни странци нису били много бољи према Турцима, не скривајући свој презир према њима.

Све у свему у Турској се, за време султана Махмуда II, под утицајем Европе много тога мења, скоро све сфере живота. Промене су највише видљиве код одеће, језика, начина размишљања, а нарочито код увођења нових облика забаве.

Султан Махмуд II је свему томе давао лични пример. Из старе палате Топкапи (на врху Цариграда) преселио се 1815. године у модерну палату која је саграђена уздуж Босфора (код Долмабахче). То ће бити службена резиденција турских султана за дуже време. Новa палата опремљена је са западњачким софама, столицама (тако су замењени традиционални јастуци и дивани), а сам султан Махмуд II почео се облачити у европску одећу и скратио је браду. Одбацујући традиционално источњачко одело турских султана, стварао је неку своју моду показујући како да му се скроји капа, капут, панталоне.

Док су се до тада султани углавном склањали од погледа народа, султан Махмуд II се насупрот томе често возио каруцама по Цариграду. Већ је речено да је неретко одлазио у посете провинцијама, а често је (као први султан) одлазио и на разне пријеме, концерте, опере, балете. Истина, све је то било искључиво по страним амбасадама у Цариграду, али је ипак за многе конзервативне муслимане и то била права саблазан са султанове стране.

Како је султан често долазио на састанке својих министара и службеника обучен у европско одело, то су и његови службеници морали да прате овај модел. Тада се престао носити турбан, а заменио га је фес. Онда је султан Махмуд II отишао корак даље, од 1829. године за све мушке цивиле, војнике и управне службенике европски модел облачења постао је обавеза. Турбани и дуге хаљине дозвољени су само верским службеницима. По угледу на султана почели су сви да уче француски језик, који је постао знак културе и био све више распрострањен међу "елитом", коју је ипак чинио веома узак круг у тренутку када је Махмуд II умро.

Изван реформи остале су верске институције, јер се султан Махмуд II није усудио да дира у њих. Стога ће улема у наредним годинама да постане прави бастион конзервативизма у Османском царству.

Свеукупно, власт султана није била много погођена двама безуспешним ратовима против Русије. У Турској су већ одавно били свесни војне премоћи европских сила тако да су стални порази у ратовима против њих постали нешто што се могло прихватити. Проблем је био у поразима од египатског намесника Мехмед Алије. Овај је био подређен султану тако да је излазило да је као побуњеник, након победе, постављао своме сизерену услове за мир.

Иако реформе војске нису биле готове, султану Махмуду II се учинило да је његова војска сада довољно јака да би могао да се обрачуна са намесником Египта - Мехмед Алијом. Русија и Француска су опомињале султана да је сувише рано да крене у један такав обрачун. Султан би се и суздржао да није Мехмед Алија 1834. године својевољно смањио онај новчани износ који се плаћао сваке године султану. Већ маја 1834. године султан је упутио војску на Сирију, али је дипломатском интервенцијом Русије и Француске сукоб избегнут. За све то време из Цариграда се непрестано потхрањује побуна домаћег становништва у Сирији против египатске власти.

Када је Мехмед Алија током 1838. године објавио јавно своју намеру да Египат потпуно осамостали у односу на Турску, султан Махмуд II је мобилисао војску. Велике силе су једно време успешно смиривале ситуацију. Ипак, султан није никада, осим под притиском, прихватио независност Сирије и у априлу 1839. године је послао на Ибрахим-пашу, посинка Мехмед Алије, јаку војску која иде ка Алепу (северна Сирија). Она је страховито поражена у бици код Незиба (24. јуна 1839. године). Ибрахим-паша односи потпуну победу, а ускоро је турски адмирал вероломно предао флоту Египћанима.

Вест о овом страшном поразу султан Махмуд II није дочекао да чује, будући да је 1. јула 1839. године умро у Истанбулу од туберкулозе.

У историји Османског царства султан Махмуд II је један од најбољих султана које је Царство имало и највећи реформатор. Значајно је модернизовао државу и друштво, коначно је сломио вишевековну самовољу турских феудалаца и потпуно централизовао управу, а држава је као никада до тада могла да контролише све токове друштвених догађања. Султану је пошло за руком да прошири деловање државе далеко преко свих њених дотадашњих традиционалних граница и у његово време многи су прихватили такву улогу државе. Иако је у тим реформама било и много неуспеха, оне су остале толико дубоко усађене да су се одржале и до данас.

У најважније време спровођења реформи, период од 1829. до 1839. године, султан има само два велика везира: Решид Мехмед-пашу (велики везир 1829-1833) и Мехмед Емин Рауф-пашу (велики везир 1833-1839). Остали султанови сарадници били су млади људи, спремни на реформисање државе захваљујући сопственој свести, образовању, контактима са странцима, било у престоници било по турским амбасадама у Европи, где су неки од њих били секретари и изблиза имали прилику да прате функционисање модерних држава.