Izvor: Objava, 20.Feb.2020, 18:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈОСИФ II

Свети римски цар, аустријски надвојвода и хрватско-угарски и чешки краљ Јосиф II рођен је 13. марта 1741. у Бечу као најстарији син Марије Терезије и Фрање Лотариншког. Свето римско царство је наследио по очевој смрти 1765. Владао је заједно са мајком, водећи војне, правосудне и спољне послове. Све остало је још увек водила његова мајка. После мајчине смрти 1780. постао је самосталан владар, а наследио је и аустријске наследне земље, Хрватску и Угарску, те Чешку. На наслов хрватско-угарског краља формално нема право, јер се није крунисао круном Св. Стефана.

Као и његова мајка, Јосиф се у унутрашњој политици руководио начелима просвећеног апсолутизма и наставио je њене напредне реформе. Међутим, њему су недостајали опрезност и здрав разум Марије Терезије - био је доктринарни просвећени владар који је смишљао дубоке промене у устројству хабзбуршких земаља без обзира на социјалне, регионалне или верске тешкоће. Пошао је путем који је био опасан, а повезан са пустоловном спољном политиком, представљао је праву лудост.

Јосифова тежња за војничким и дипломатским успехом испољавала се још за живота његове мајке. Он је противно вољи Марије Терезије учествовао у првој подели Пољске (1772), покушао је да анектира Баварску што је довело до рата са Пруском (1778). Сличне пустоловине морале су упропастити сва Јосифова настојања да спроведе унутрашње реформе.

Првих година његове владавине све је кренуло добро. Централизована администрација била је логична одлука и хабзбуршка монархија је била подељена на административне области које нису узимале у обзир локалне и регионалне разлике (карактеристично понашање у веку просвећености). Јосиф је покушао да успостави сношљивије феудалне односе и ослободио је сељаке зависности од феудалаца, али их је ипак оставио под влашћу властелинског суда. Прокламовао је једнакост пред судом, а издавањем Едикта о толеранцији, 1781, дозволио је протестантима и православцима слободу вероисповести и приступ у све јавне и државне службе.

Јосиф је учинио први већи напор да докрајчи аустријску привредну заосталост. На политику је могла да утиче само корист. На пример, неколико стотина самостана било је распуштено јер нису били уносни. Јосиф је обзнанио да "духовнички редови који нису од користи својим ближњима не могу бити ни богу по вољи". У унутрашњим пословима укинута су ограничења у трговини. Држава је престала да финансира индустрију, а еснафи су изгубили доста од своје моћи да ограничавају производњу и трговину. У области спољне трговине, ударене су царине на страну робу да би се подстакла домаћа производња, и Јосиф је закључио повољне трговинске уговоре с Русијом и Турском.

Сукобљавање са феудалним друштвено-економским системом који преовлађује на селу (језгро привреде хабзбуршких земаља), започето за владавине Марије Терезије, настављено је и у Јосифово време. Осамдесетих година XVIII века био је спроведен попис привредних предузећа и имања у свим крајевима, укинуте су феудалне обавезе сељака и замењене су утврђеном закупнином у новцу. Године 1789. уведен је порез на земљу, који је износио 12 одсто од годишњих прихода земљопоседника и сељака који су отада били у истом положају пред порезником и законом.

Ширина свих промена, које би хабзбуршке земље претвориле у напредну државу, морала је да изазове отпор. Оне су се убрзо показале као исправне са становишта привредног раста и повећаног државног дохотка, али су погодиле већи део становништва, њихова верска осећања, регионалну независност, финансијску добит и друштвену надмоћ. Ни "деспотска" (насупрот "просвећеној") страна Јосифове политике не би смела да се занемари. Владао је аутократски без сабора, а круну Св. Стефана, симбол суверенитета мађарске државе и феудалних слобода, дао је 1784. пренети из Пожуна у Беч. Године 1785. почео је проводити германизацију управног апарата у хабзбуршким поседима тражећи да сваки чиновник за 3 године научи немачки. Није се обазирао на уставна права Хрватске и Угарске. На отпор у жупанијама одговорио је укидањем мађарских и хрватских жупанија. Услед свега тога Јосиф би се и без неприлика са стране нашао у тешкоћама.

Јосифова спољна политика у почетку није имала успеха, но њен неуспех није био пресудан. Аустријском Низоземском било је тешко управљати, а њена трговина била је ограничена пошто су уговори из 1648. давали морнарици Уједињене Низоземске искључиво право да користи реку Шелду. Јосиф је најпре покушао да натера Уједињену Низоземску да отвори Шелду, а затим је разрадио план да Аустријску Низоземску трампи за Баварску, чијим би добитком увећао хабзбуршке територије. Међутим, његова савезница Русија оставила га је без подршке и, с обзиром на противљење Француске и Лиге немачких владара на челу са пруским краљем Фридрихом II, Јосиф је морао да се одрекне оба циља.

После врло важног састанка са руском царицом Катарином II на Криму 1787, ушао је у савезу с Русијом у рат против Турске, освојио Београд и у Кочиној крајини извршио продор у Србију. И поред војничких успеха, овим ратом почеле су Јосифове праве невоље. Превелики ратни трошкови упропастили су аустријске финансије, трговина је била дезорганизована, а цене су нагло расле. Јосиф је постао још непопуларнији када је увео нове порезе за плаћање ратних трошкова. Због одсуства војске било је немогуће сузбити незадовољство, па су у Аустријској Низоземској и Угарској избили немири. Јосип је морао да прекине учешће у рату и врати се кући.

Заплашен Француском револуцијом, Јосиф је пред крај своје владавине обеснажио већину својих реформи, а Хрватској и Угарској вратио је месец дана пред смрт њихове старе уставе. Умро је 20. фебруара 1790. у Бечу, а његов брат и наследник Леополд II је све вратио на пређашње стање.