Izvor: Objava, 17.Avg.2019, 08:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ФРИДРИХ II ВЕЛИКИ

Пруски краљ Фридрих II Велики, син краља Фридриха Вилхелма I, рођен је 24. јануара 1712. у Берлину. По природи слабуњав, Фридрих је био сушта супротност свом кршном оцу. Овај је робовао војним страстима и није имао нимало разумевања за филозофске, музичке и модне склоности свог сина. Уопште узев, "унапређење уметности" Фридриха Вилхелма ограничавало се на то да наручује уља на платну стамених војника из своје гарде. Свог сина је желео да одгаји као стручњака за војне вештине и владање. Али Фридрих је имао друге афинитете, вежбао свирање на флаути, читао списе просветитеља и био омађијан љупкошћу и животном радошћу рококоа. Ускоро је толико трошио на одржавање свог животног стила да је морао да се задужи. Када је сазнао за то, отац га је пред официрима и послугом изударао штапом.

Односи између оца и сина прекинути су 1730. када је осамнаестогодишњи Фридрих са својим пријатељем, Хансом Херманом фон Катеом, покушао да побегне у иностранство. Али обојица су брзо ухваћени. Ван себе од беса, Фридрих Вилхелм је захтевао смртну казну за сина због дезертерства. Ипак, војни суд је одбио да погуби престолонаследника. Али Кате је морао да умре, нико није могао да од тога одврати Фридриха Вилхелма. Одрубили су му главу, а Фридрих је био приморан да гледа смрт свог пријатеља. Фридриха су одвели у тврђаву Кистрин, где је држан под стегом док је испуњавао рутинске административне и војне обавезе - шегртовање од кога је имао велике користи. Тај немили случај био је драгоцена поука да буде стрпљив и да се обузда; отада је Фридрих слушао свог оца без поговора. Дозволио му је да га уведе у државне послове и почео је бар донекле да цени резултате очевог владања. Отац му је поклонио замак Рајнсберг, где је Фридрих од 1736. до 1740. провео своје најсрећније године. Окупио је око себе умне људе и учењаке, међу њима Волтера, филозофирао, писао поезију, музицирао, бавио се научним радом и показивао неусиљену дружељубивост. Опијен духом просветитељства и пун одбојности према идејама Никола Макијавелија, који је владару допуштао да прекрши сва права, ако је то у интересу одржања и ширења моћи, Фридрих је написао дело против Макијавелијевих теза, "Анти-Макијавели".

Фридрих II постаје краљ Пруске 31. маја 1740, након смрти свога оца. Испрва је изгледало да се остварују умирујуће наде у више слободе, које су полагане у младог краља. Иако он није доводио у сумњу своју краљевску власт по Божјој милости, нити је преиспитивао ваљаност апсолутизма, новина је била значај који је придавао својој дужности, а тиме и задатак који је себи поставио. Фридрих је себе видео као "првог слугу државе". Одмах је укинуо тортуру, дозволио чак и извесну слободу штампе и ублажио бројне законом запрећене казне.

Дакле, чинило се да је "војничког краља" наследио "краљ-филозоф". Зато се практично нико није узнемирио што је Фридрих брзо и уз замашне трошкове повећао пруску војску, која је са осамдесет хиљада људи по бројности већ била на четвртом месту у Европи (Пруска је по броју становника била на дванаестом месту), за још седамнаест хиљада шесто војника. Распустио је јединицу очевих гардиста високога раста и умирио сумњичаве, који су се сећали Фридриховог оца. Овај је на своју џиновску војску гледао више као на хоби, него као на средство за спровођење силе. Фридриху Вилхелму је био најважнији призор војника који равно под конац марширају стројевим кораком. Ретко их је слао у рат и то невољно, онда када су то захтевала савезништва. Свом сину, "драгом наследнику", чак је писмено оставио завештање да одговорност пред Богом "забрањује неправедне ратове". Иронијом историје, управо ће "краљ-филозоф" много година гурати Пруску у немилосрдне и сурове ратове. Капије рата Фридрих је отворио већ неколико месеци после ступања на престо. Када је 21. октобра 1740. у Бечу умро Карло VI, цар Светог римског царства, Фридрих је у томе видео прилику да Аустријанцима отме богату покрајину Шлеску. Четрдесет хиљада његових војника, без икаквог повода, умарширали су на жељену територију. "Анти-Макијавели" и Фридрихово раније оповргавање тезе да циљ оправдава средство били су заборављени.

Фридрих је победио. Но био је то тек увод у даље ратове око Шлеске. Брзо је уследио други. До краја 1745, Фридрих је и из овога изашао као победник. Назвали су га "Великим" и вратио се улози политичког савезника просветитељства. Реформисао је правосуђе, дотад зависно од краља, и дао му већу независност. Верску толеранцију употребио је као оруђе да гради пруску државу. Готово без муке, успео је да у протестантску Пруску интегрише католичке делове Шлеске. Мада је папа Климент XIV 1773. укинуо ред исусоваца, у Фридриховој држави им је дозвољено да раде и Пруска је профитирала од њихових изврсних школа. Уза сву толеранцију, Јеврејима је у Пруској и даље било тешко. Додуше, нису били прогоњени, али их је "Gеnеrаljudеnrеglеmеnt" (Општа уредба о Јеврејима) из 1750. стављала на најнижи друштвени степеник.

Онда је 1756. избио Седмогодишњи рат, рат између Велике Британије и Француске за светску доминацију. У Немачкој се заоштрило питање ко води главну реч, Аустрија или Пруска. Фридрих је опет потражио одговор у офанзивном рату и ускоро се, готово усамљен, нашао у рату против три велике силе - Аустрије, Француске и Русије. Једини Фридрихов савезник била је Велика Британија, која му је давала годишњу новчану помоћ и држала једну армију у западној Немачкој. Када се 1763. Фридрих повукао из овог оружаног сукоба, који је за њега почео блиставим победама, а наставио се уништавајућим поразима, у међувремену га је само чудо спасло да не изгуби државу. То чудо догодило се почетком 1762, када је изгледало да је рат изгубљен. Петог јануара умрла је Фридрихова велика непријатељица, руска царица Јелисавета Петровна. Њен наследник, цар Петар III, био је Фридрихов обожавалац и, чим је ступио на власт, обуставио је сва ратна дејства. Истовремене победе Велике Британије над Француском у прекоморским колонијама, довеле су до француске спремности за преговоре. Миром склопљеним у Хубертусбургу 15. фебруара 1763. Фридрих је задржао своје територије укључујући Шлеску.

У овом последњем рату Фридрих Велики је прерано остарио. У својој педесет првој години био је савијен од гихта и огорчен, али је поново изградио Пруску. Ускоро су локалне власти стрепеле од његових посета провинцији. Али народ је заволео кошчатог "старог Фрица", у његовој старој и похабаној плавој униформи. У ствари, Фридрих се заваравао да зна све, веровао је искључиво самоме себи, није трпео противљење и тако се чврсто држао свог мишљења да је стварао друштвену климу у којој је свест о дужности ишла до слепе потчињености владару. Ако би му се неки пут десило да доспе у ћорсокак, кривицу за то приписивао је недовољној личној одговорности поданика.

После свршетка Седмогодишњег рата, Фридриху је било јасно да Пруска не би могла да издржи још један рат и да нема пријатеља. Француска и Аустрија и даље су биле савезници а Велика Британија, веровао је, оставила га је на цедилу. Он је 1764. склопио једини могући савез - са Русијом. Фридрих је с одушевљењем подупро предлог царице Катарине Велике да Русија, Пруска и Аустрија узму по парче пољске територије. Првом поделом Пољске 1772. остварила се Фридрихова давно прижељкивана амбиција: добитак делова западне Пољске.

Ово је био Фридрихов последњи успешни потез: надаље се држао у дефанзиви. Рат између Пруске и Аустрије од 1778. до 1779. Фридрих је водио безвољно, али је успео да спречи аустријску анексију Баварске. Највећа иронија његове каријере било је то што се ставио на чело Лиге немачких владара, основане 1785, да би се супротставио баварском плану Јосифа II. Фридрих, бескрупулозни агресор, који је двапут пореметио мир Светом римском царству, сада је предводио јавно мњење против радикалних планова самог светог римског цара.

Умро је усамљен, у замку Сансуси у Потсдаму, 17. августа 1786, у седамдесет четвртој години. У унутрашњој политици био је, пре свега захваљујући широкој верској толеранцији, најзначајнији представник просвећеног апсолутизма. У спољној политици, с пуним правом се може назвати истинским "војничким краљем".