Izvor: Objava, 01.Jul.2019, 14:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

МАХМУД II АДЛИ

Османски султан Махмуд II Адли рођен је 20. јула 1785. године у Истанбулу. Мајка му је била Накшиди валида султанија, Францускиња (Еме Дибик), једна од рођака француске царице Жозефине. Његов отац, султан Абдулхамид I имао је 23 деце, али је већина умрла скоро одмах након рођења. Махмуд је имао ту срећу да је преживео.

До свог ступања на престо (28. јула 1808. године) Махмуд је живео одсечен од јавности. На власт је дошао у побуни којом је оборен његов старији брат, луди султан Мустафа IV, јаничарски миљеник. Мустафа IV био је наредио погубљење њега и њиховог стрица, смењеног султана Селима III, првог такозваног реформског султана у историји Османског царства, како би угушио буну. Селим III је убијен, а Махмуд се успео спасити јер је био сакривен. Махмуд је наследио престо након што су побуњеници уклонили са престола његовог брата Мустафу IV. Вођа буне Барјактар Мустафа, турски намесник источне Бугарске и западне Тракије, постао је Махмудов велики везир.

Када је Махмуд II ступио на османски престо, имао је двадесет и три године. Његово политичко искуство било је ограничено, али он је стекао добро образовање и поседовао је сазнања о томе шта се дешава ван и унутар граница Османског царства. Султан Махмуд II је од почетка био наклоњен реформама, али он схвата нешто што султан Селим III није. Свака реформа да би успела мора бити брижљиво припремљена, а пре него ли почне мора имати сигурну подршку. Осим тога, реформа мора да обухвати цело друштво, а не само један његов сегмент. Ту је султан Селим III погрешио, покушао је да реформише једино војску, а није такнуо у саме основе турског друштва. Тиме ни реформа војске није могла бити успешна јер је она била део таквог друштва и условљена њиме. Осим тога, што је јож важније, старе вековне установе морају бити уништене да би се створиле нове. У супротном, како се већ десило са јаничарима кад су пре годину дана свргнули султана Селима III, оне ће спречавати било какве реформе. Укратко, султан Махмуд II је одлучио да у Турској одигра улогу просвећеног владара.

У оваквим размишљањима султан Махмуд II ће имати помоћ великог везира Барјактар Мустафе, човека који га је довео на власт и којега је морао узвисити на положај великог везира. Чим је засео на место великог везира Барјактар Мустафа је схватио да ће реформе на првом месту уништити његов положај. Захваљујући традиционалним установама он је и постигао свој скоро независан положај у Рушчуку, ако нови султан Махмуд II спроведе реформе, он ће бити први који ће изгубити своју моћ. Ипак, Барјактар Мустафа је пристао на реформе, зато што су територије којима је он управљао (у Бугарској) биле прве на удару руске војске (Турска је већ више од годину и по дана била у рату са Русијом након што је руска војска запосела кнежевине Влашку и Молдавију) а са постојећом турском војском (јаничарима и спахијама) руска војска се не може зауставити, то може само реформисана војска.

Стога и Барјактар Мустафа пристаје на реформу и у идућих неколико месеци успева да темељно очисти целу државну управу од свих оних који се противе реформама. Ту се он није ограничио једино на примену силе (а ње је било много). У Цариград је позвао све важније прваке Османског царства на саветовање о реформама (29. септембра 1808. године). Ипак, нису сви дошли, није дошао Али-паша Јањински (првак Албаније и Епира) и Мехмед Алија (вицекраљ Египта). Биће још неких који нису дошли, али они нису били толико битни.

Углавном, Мустафа-паша успева да приволи тек пристигле прваке на реформе, али Споразум (7. октобар 1808. године) не потписују сви, заправо, тек четворица њих потписују. Остали су напустили Цариград пре него што је документ стигао на потпис. У њему су се они обавезивали на апсолутну послушност султану и великом везиру, пристајање на формирање нове војске, редовну уплату пореза, итд. У целини, османски великаши су сматрали да се Споразумом смањује њихова лична власт, а с друге стране, није га потписао ни сам султан видећи у њему сувише власти за великаше.

Тако су реформе кренуле, Низами (пешадијске јединице организоване на европски начин које је био увео султан Селим III) су обновљени, али под другим именом, сада се зову Сејмени. Био је то ограничени контингент војске од око 10.000 људи, а предвиђено је да убрзо порасте на 160.000 таквих војника. Нешто слично биће урађено и са морнарицом. Интересантно је да је Барјактар Мустафа био спреман да крене у много радикалнију реформу војске, али је султан Махмуд II саветовао опрезност па је стога све ишло много спорије. Због тога ни јаничари неће бити захваћени реформом.

Султан Махмуд II није био задовољан великим везиром Барјактар-пашом. Овај се понашао као господар Цариграда, што је у крајњој линији и био. Војници које је довео из Рушчука, као и нова војска - сејмени, били су под његовом командом тако да је он држао велику војну силу у рукама. Ова војска почела је да терорише становнике Цариграда. Када Барјактареви непријатељи (у Бугарској) нападају на његов Рушчук у Бугарској, да би га одбранио он шаље већину ове војске из Цариграда да бране Рушчук. Истовремено доводи у Цариград на брзину мобилисане младиће из Анадолије који још више од својих претходника тероришу град.

То, као и лажна вест да Барјактар Мустафа хоће да укине јаничаре, подићи ће јаничаре на побуну у којој је Барјактар-паша погинуо (14. новембар 1808. године).

Након овога јаничари врше притисак на султана Махмуда II, траже његову смену, поновно враћање на престо свргнутог Мустафе IV. Султан Махмуд II успева да доведе у Цариград јаке војне јединице које гуше побуну јаничара, а истовремено наређује да се Мустафа IV убије (16. новембар 1808. године).

Тих дана је у Цариграду беснео прави рат. Султан Махмуд II је био у својој палати сасвим опкољен (сејмени, који га бране, пар пута су покушавали да разбију опсаду, али нису успели), јаничари и цариградска руља покушавају да провале, али не успевају. За то време из Златног Рога морнарица бомбардује јаничарске касарне. Коначно, јаничари су поражени, одустају и траже од султана помиловање.

Све у свему, султан Махмуд II је успео да одбрани свој положај, али су и јаничари, унаточ поразу, опстали. Оно што је могао јесте да их покуша колико - толико да утера у ред. То се могло само наметањем својих људи за официре.

Све је то било јако осетљиво и стално на ивици бунта, заправо, султан Махмуд II уопште није успео да тих година реформише јаничаре, а још мање да створи нову војску. То није била реформа, тек политика чији је једини циљ добијање на времену.

Противника је имао на неколико страна. На првоме месту улему (муслиманско учено свештенство), други су јаничари, а трећи државна администрација.

Рат са Русијом и даље траје. Турска трпи неуспехе. Руска војска заузима дунавске тврђаве Исмаил (децембар 1809. године), Браилу (јануар 1810. године), улази у Бугарску, заузима Рушчук, Никопоље, итд. Истовремено у Србији, у којој још од 1804. године букти устанак под вођством Карађорђа, устаници траже потпуну независност. Када су турске трупе од руских биле разбијене код Рушчука (пролеће 1811. године), започели су преговори о миру у Букурешту (јануар 1812. године).

Турској је помогла европска политичка сцена. Русија мора да склопи мир по сваку цену јер се Наполеон спремао да нападне на Русију. Зато у мају 1812. године долази до потписивања мира у Букурешту, а већ у јуну те године француска војска је провалила у Русију. Стога Русија није била у могућности да миром у Букурешту добије неке велике користи, враћа Турској доста освојених територија (Влашку, Молдавију, неке територије северно од Црног мора и на Кавказу), а за узврат задржава Бесарабију. За своју савезницу Србију уговара аутономију и узима обавезу Турске да ће дати амнестију српским устаницима.

Одредаба уговора о миру које су се односиле на Србију, Турци се нису придржавали. У лето 1813. године нападају Србију са неколико страна и успевају за кратко време да је покоре. Врше терор над становницима тако да ће 1815. године ту избити нови устанак под вођством Милоша Обреновића. Како у то време Наполеон доживљава пораз то Србија опет добија моћног руског савезника. Све ће то присилити султана Махмуда II да призна Србији велику аутономију а Милоша Обреновића за кнеза Србије. Од тада па надаље у Србији се неће ратовати, али ће, захваљујући обазривим преговорима кнеза Милоша Обреновића, Србија све крупнијим корацима ићи према потпуној аутономији (то ће бити остварено Једренским уговором 1829. године).

Године 1821. у Грчкој долази до устанка. Султан Махмуд II не обраћа много пажње на њих јер жели да се обрачуна са Али-пашом јањинским. Овај је одбио да прихвати смењивање тако да је ускоро стигла султанова војска и, након што се Али-паша успео годину дана бранити из Јањине, коначно га је сломила. Том приликом изгинули су Али-паша и његови синови.

Грчки устанак се нагло ширио, али су Турци успели да га угуше у Македонији и Тесалији. Даље нису могли. За освету извршили су неколико страшних покоља Грка по целоме царству. Грчка револуција је до краја довела до тога да је проглашена независност Грчке, донет устав, итд. (1822. године).

Док се све то дешавало, реформе у царству су постепено текле. Ништа их није могло зауставити, чак ни велика побуна јаничара у пролеће 1826. године. Половином јуна те године јаничари су се отворено побунили тражећи да султан прекине са реформама војске. Одмах су напали на палату великог везира, опљачкали је и затражили главе султанових сарадника на реформама.

Овај пут он је веома одлучан. Из своје резиденције у Бешикташу долази у центар Цариграда и ту одмах одбија било какве разговоре са јаничарима. Уздиже се Посланикова застава и креће се у општи напад на јаничаре. Огорчено становништво, коме су досадили испади јаничара, једва је дочекало позив на овај обрачун. Уз помоћ султанове артиљерије проваљено је у њихове касарне, а мноштво њих је побијено. Било је то 15. јуна 1826. године, а већ сутрадан султан доноси ферман којим се укида јаничарски ред.

Тако су почели прогони свих јаничара који су учествовали у побуни. По целоме царству је овај војни ред сада потпуно уништен. Иако је у Смирни, Видину и Једрену било неких њихових млаких покушаја побуна, њихова ликвидација је завршена 1830. године.

Свеукупно, султан Махмуд II је много лакше уништио јаничаре него ли се томе и сам надао. Султан Махмуд II је сматрао ово најважнијим моментом своје владавине па је наредио да се он назива Вакаји Хајрије (сретан догађај).

Уништењем јаничара, султан Махмуд II је себи олакшао владавину и учврстио положај, али је истовремено довео државу у опасност јер више није имао скоро никакву војску. Додуше, створена је окосница нове армије названа са "Мухамедови увежбани поданички војници", али су они били бројно толико слаби да су могли да контролишу тек Цариград. Преузети су и неки стари корпуси, али су они темељно реорганизовани. У наредне три године коњица, артиљерија, пешадија, морнарица и остали родови се реформишу, а све под оком страних инструктора. Но, оно што недостаје били су добри официри.

У спољној политици оно што је јако бринуло турскога султана јесте промена на руском престолу, мирољубиви цар Александар је умро, а наследио га је ратоборни цар Николај I (крај 1825. године). Грчка још увек није била смирена тако да султан мора да позове вицекраља Египта Мехмед Алију да овај са својом војском угуши устанак. Мехмед Алија шаље свога посинка Ибрахима који заузима Крит, а у фебруару 1825. године искрцава се у Мореји. У априлу 1826. године изгледало је да ће устаници бити сломљени. И тада се умешала Русија као заштитник свих православних под турском влашћу.

Под руским притиском Турска потписује са Русијом Акерманску конвенцију (17. октобар 1826. године). У Букурешту је Турска узела у обавезу да испуни неке услове у вези Молдавије, Влашке и Србије, али због тога што је Русија тада била заузета ратовањем са Наполеоном, једноставно је одбила да их спроведе. Сада се тога сетио руски цар Николај I и затражио од Турске да све обећано испуни. Управо је Акерманска конвенција требала то да обезбеди.

У Европи се тада поставило питање Грчке, султан Махмуд II је стално слао поруке европским силама да је он легални владалац Грчке и да стога има намеру да силом скрши грчке побуњенике. На улазак египатске војске у Атину (јун 1827. године), Русија, Француска и Велика Британија склапају споразум у Лондону (јул 1827. године) којим су се сложиле да успоставе мирну поморску блокаду око Турске како би присилиле Турке и Грке на преговоре. Њихове удружене флоте уплове у источни Медитеран и блокирају Дарданеле и Мореју. У октобру те године удружена савезничка флота допловила је до турске и египатске флоте које су биле укотвљене у водама око Наварина. Двадесетог октобра 1827. године, случајан топовски хитац, испаљен са једног египатског брода неспретношћу неког морнара, довео је до поморске битке у наваринској луци у којој су ратни бродови Велике Британије, Француске и Русије потпуно уништили турско-египатску флоту. Потопљено је 57 турских и египатских бродова и погинуло 8.000 њихових морнара. Та битка, тако катастрофална за Турску, трајала је тек 3 сата.

Султан Махмуд II се разбеснео, прекида дипломатске односе са Великом Британијом, Француском и Русијом и у фебруару 1828. године позива све муслимане да се дигну на оружје против Руса. У априлу 1828. године избија руско-турски рат. Руска војска брзо продире, најпре у Молдавију, Добруџу, Бугарску (прва групација), кроз Кавказ у источну Анадолију (друга групација).

У томе моменту султан Махмуд II схвата колико је слаб, јаничара више нема, нова војска се тек увежбава, једино што има је нешто војске на Балкану. А и она није била посебно квалитетна, углавном Татари и нешто војске организоване на стари начин. За то време руска војска заузима Браилу (јун 1828. године), иде на Добруџу, друга групација је у Силистрији, а трећи део се креће дуж Дунава од Рушчука до Видина. У источној Анадолији уз помоћ Јермена руска војска заузима Карс (јул 1828. године).

У пролеће 1829. године Руси сасвим ломе турску војску и у августу улазе у Једрене. Султан је био присиљен да моли за мир.

Мировним споразумом у Једрену (14. септембар 1829. године) Турској остају скоро сви њени европски поседи, али Русија је добила упоришта на Кавказу и у Јерменији, две луке на Црном мору и право да њени трговачки бродови слободно плове кроз Босфорски мореуз и тргују с Турским Царством. Грчка добија независност, а Србија, Молдавија и Влашка аутономију под руским покровитељством. У целини овај уговор не би много оптеретио Турску јер није предвиђао ништа више од онога што је и иначе постојало на терену да није било огромне ратне одштете коју су морали да плате Русији. Са овим Турска улази у једно веома опасно раздобље када се њоме бави цела Европа.

Наредне године неће бити лаке за султана Махмуда II, признао је потпуну самосталност Грчке (јул 1830. године), а Србији стално повећава повластице.

На све то долази рат са египатским вицекраљем Мехмед Алијом. Он је као цену за своју војну помоћ против Грчке и као накнаду за губитак флоте у Наварину од султана Махмуда затражио Сирију (то му је било и обећано). Султан му је понудио једино Крит, али је тамо био устанак па је Мехмед Алија увидео да заправо тиме не би добио ништа јер би морао да ратује по Криту са устаницима.

Тако је дошло до отказивања послушности Мехмед Алије према султану. Стога султан Махмуд II наређује намеснику Сирије да нападне на Египат. То је Мехмед Алија сазнао (ухватили курира с писмом) па је све то предухитрио и 1832. године први напао на Сирију. За кратко време заузима је целу, уз њу Палестину и Либан. Египатска војска је код Коње (21. децембра 1832. године) одлучно поразила султанову војску и заробила њеног заповедника, великог везира Решид Мехмед-пашу. Тиме је Мехмед Алија имао прилику да заузме целу Анадолију.

И онда долази до невероватне ситуације. Султан Махмуд II се у очајању обраћа за помоћ Русима који су му до скора били непријатељи. Египатска војска се за то време примакла Бруси и била врло близу Цариграду. Због тога је турски султан дозволио руској флоти да уплови у цариградску луку како би султана бранила од непослушног египатског вазала. Флота није била довољна, већ 15. априла 1833. године долазе и руске копнене снаге. Становништво Цариграда у неверици посматра како се распоређује руска пешадија.

Ипак, све ово опомиње и Мехмед Алију да неће моћи урадити више. Осим тога, европске силе забринула је могућност пораста руског утицаја у Цариграду, па су Велика Британија, Француска и Аустрија вршиле притисак на султана да попусти Мехмед Алији и оконча сукоб. Преговори иду тешко јер Мехмед Алија тражи много, а султан нуди много мање. Ипак, султан је слабији па попушта (споразум у Кутајеху 29. марта 1833. године). Мехмед Алија добива на управу Египат и Крит, а његов посинак Ибрахим постаје намесник Сирије, Киликије и Хеџаза. Тиме су очух и посинак држали под својом контролом скоро цео арапски свет који је био у оквиру Османског царства. Султан је, међутим, потписао и тајни споразум у Ункијар-Скелесију с руским царем Николајем I, којим је Русија јемчила за сигурност турске територије у замену за затварање Дарданела за све стране бродове. Према овом споразуму Црно море би постало руско језеро, затворено за светску трговину, а Русија би практично успоставила протекторат над Турским Царством.

Кад су се ови услови обелоданили, Велика Британија је сматрала да су њени интереси нарочито угрожени па је министар спољних послова Палмерстон обећао британску помоћ у реорганизовању султанове војске, а заузврат је уговорен трговински споразум по којем би Турска смањила тарифе за незнатну вредност.

Водећи борбу против феудалног сепаратизма, султан Махмуд II је, осим против Али-паше Јањинског и египатског вицекраља Мехмед Алије, ратовао и против покрета Хусеин-капетана Градашчевића у Босни, Мустафа-паше Бушатлије на Косову и у северној Албанији и анадолског племства.

Султан Махмуд II се није много размишљао када је требало употребити силу према побуњеницима, међутим војска му је била сувише слаба да све побуне угуши у корену. Оне су биле тек примирене чекајући бољи моменат. Побуњеници никада нису искорењени, а њихов број је био све већи. Султан Махмуд II је постепено ишао ка све већој централизацији државе чиме је растао утицај и моћ државног апарата, а слабила моћ старе верске и војне класе, тзв. коленовића. Заправо, темељи дотадашњег османског друштва су још одраније били потпуно расклимани, а султан их је новим реформама све више урушавао. За тадашњу Турску било је потпуно непознато раздвајање извршне и законодавне власти, а управо је то султан радио - делио је централну власт по функцијама (на оделе и министарства).

Истовремено убрзавао је реформу војске. Он је директно суделовао у планирању и извршавању већине својих пројеката, посећивао је бараке, вежбалишта, утврде, школе, радионице и трупе, понекад чак пробао војничку храну. Он је био први султан након више векова који је путовао изван главног града због разлога који нису везани за освајање или одмор у Једрену. Тако је султан одлазио 1831. године у инспекцију пограничних тврђава у Галипољу, Дарданелима, а у априлу 1837. године пуних месец дана путује по источној и северној Бугарској (ту је обишао Шумлу, Варну, Силистрију и Рушчук).

Те године биле су испуњене сталним доласцима страних војних мисија, њихових стручњака, набавком разне војне и индустријске опреме из Европе, подизањем фабрика. У свему овоме неизбежна је велика улога странаца, без њиховог присуства ништа од тога се не би могло спровести. Страним стручњацима није било лако, Турци их гледају искључиво као "невернике". Међутим, ни странци нису били много бољи према Турцима, не скривају да их презиру.

Све у свему у Турској се под утицајем Европе много тога мења, скоро све сфере живота. Некако највише, промене су видљиве код одеће, језика, начина размишљања, а нарочито код увођења нових облика забаве.

Султан Махмуд II је свему томе давао пример. Из старога Топкапија (палата на врху Цариграда) преселио се 1815. године у модерну палату која је саграђена уздуж Босфора (код Долмабахче). То ће бити службена резиденција турских султана за дуже време. Управо ова нова палата опремљена је са западњачким софама, столицама (тако су замењени традиционални јастуци и дивани), а сам султан Махмуд II почео се облачити у европску одећу и скратио је браду.

До тада су се султани углавном склањали од народног погледа, султан Махмуд II се насупрот томе често возио каруцама по Цариграду. Није било ретко да одлази у посете провинцијама, а виђан је често (као први султан) по разним пријемима, концертима, операма, балетима. Истина, све је то било искључиво по страним амбасадама.

Како је султан често долазио на састанке својих министара и службеника обучен у европско одело, то су и његови службеници морали да прате овај модел. Тада се престао носити турбан, а заменио га је фес. Онда је султан Махмуд II отишао корак даље, од 1829. године за све мушке цивиле, војнике и управне службенике фесови и европски модел облачења постали су обавеза. Турбани и дуге хаљине дозвољени су само верским службеницима. По угледу на султана почели су сви да уче француски језик, који је постао знак културе и био све више распрострањен међу "елитом", коју је ипак чинио веома узак круг у тренутку када је Махмуд II умро.

Изван реформи остале су верске институције, јер се султан Махмуд II из страха није усудио да дира у њих. Стога ће улема у наредним годинама да постане прави правцати бастион конзервативизма у Османском царству.

Свеукупно, власт султана није била много погођена двама безуспешним ратовима против Русије. У Турској су већ одавно сви били свесни војне премоћи европских сила тако да су стални порази од њих били нешто што се могло прихватити. Проблем је био у поразима од египатског вицекраља Мехмед Алије. Овај је био подређен султану тако да је излазило да је као побуњеник, након победе, постављао своме сизерену услове.

Иако реформе војске нису биле готове, султану Махмуду II се учинило да је његова војска сада довољно јака да би могао да се обрачуна са вицекраљем Египта - Мехмед Алијом. Русија и Француска су опомињале султана да је сувише рано да крене у један такав обрачун. Султан би се и суздржао да није Мехмед Алија 1834. године својевољно смањио онај новчани износ који се плаћао сваке године султану. Већ маја 1834. године султан је упутио војску на Сирију, али је дипломатском интервенцијом Русије и Француске сукоб избегнут. За све то време из Цариграда се непрестано потхрањује побуна домаћег становништва у Сирији против египатске власти.

Када је Мехмед Алија током 1838. године објавио јавно своју намеру да потпуно осамостали Египат у односу на Турску, султан Махмуд II је мобилисао војску. Велике силе су једно време смиривале ситуацију. Ипак, султан, који није никада, осим под притиском, прихватио независност Сирије, у априлу 1839. године је послао на Ибрахим-пашу, посинка Мехмед Алије, јаку војску која иде ка Алепу (северна Сирија). Она је страховито поражена у бици код Незиба (24. јуна 1839. године). Ибрахим-паша односи потпуну победу, а ускоро је турски адмирал вероломно предао флоту Египћанима.

Вест о овом страшном поразу султан Махмуд II није дочекао да чује, умро је 1. јула 1839. године у Истанбулу од туберкулозе.

У историји Османског царства султан Махмуд II Адли је један од најбољих султана које је Царство имало и највећи реформатор. Значајно је модернизовао државу и друштво, коначно је сломио вишевековну самовољу турских великаша и потпуно централизовао управу, а држава је као никада до тада могла да контролише скоро све токове друштвених догађања. Султан је успео да прошири деловање државе далеко преко свих њених дотадашњих традиционалних граница и у његово време многи су прихватили такву улогу државе. Свакако, у тим реформама било је и много неуспеха.

У најважније време спровођења реформи, период од 1829. до 1839. године, султан има само два велика везира: Решид Мехмед-пашу (1829 - 1833.) и Мехмед Емин Рауф-пашу (1833 - 1839.). Остали султанови сарадници били су релативно млади људи, који су били отворени за реформисање државе захваљујући сопственој свести, образовању, контактима са странцима, било у престоници било по турским амбасадама у Европи, где су неки од њих били секретари и изблиза посматрали функционисање разних европских држава.