Izvor: Objava, 21.Maj.2019, 14:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ФИЛИП II

Филип II био је син Карла V, владара Светог римског царства, и Изабеле Португалске, хабзбуршки краљ Напуља и Сицилије од 1554. године, Низоземске од 1555. године, Шпаније од 1556. године, а као Филип I - краљ Португалије од 1580. године, остваривши тако Иберијску унију која је трајала 60 година.

Рођен 21. маја 1527. године у Ваљадолиду, Филип је од свог оца, који је абдицирао 1556. године, наследио највеће царство свога времена, али и три тешка проблема с којима је морао да се суочи како би сачувао очеву заоставштину. Ширење протестантизма у Европи био је први проблем, опасност од Турака на Средоземном мору други, а покушај Француске да се потврди као велика сила, пробијањем обруча којим су је стезале државе Хабзбурговаца, трећи.

Филипова прва жена Марија Португалска умрла је 1546. године, а он се потом женио три пута. Са енглеском краљицом Мери I био је у браку од 1554. до 1558, са Елизабетом Валоа од 1559. до 1568, а од 1570. до 1598. са Аном Аустријском, која му је подарила сина и наследника шпанског престола Филипа III. Од 1559. године па све до смрти живео је на Иберијском полуострву, одакле је настојао да сачува удаљене хабзбуршке земље, које су обухватале шпанску империју у Италији и Северној и Јужној Америци.

Поседи Филипа II су проширени освајањем Филипина (1570) и више архипелага на Пацифику. Шпанији је наслеђем припала и Португалија са целокупним колонијалним царством (1580). У сукобу с Француском, којом је владао краљ Анри II, Шпанци су победили у бици код Сен Кентена (1557). Папа Павле IV се удружио с Француском да би избацио Шпанце из Италије, али је био принуђен да затражи мир. И Французи су потписали мир (Като Камбрези, 1559), одричући се свих претензија на Италију и Низоземску.

Шпански краљ није успео да отклони опасност од Турака на Средоземљу. Након што су Турци заузели Кипар, уједињена хришћанска флота (шпанска, папска, венецијанска, ђеновљанска и малтешка флота) уништиле су 1571. године турску флоту у поморској бици код Лепанта. Иако је ова победа надалеко одјекнула међу западним савезницима, Отоманско царство је у том тренутку било толико снажно да скоро уопште није ни осетило последице битке код Лепанта.

Најнеспретнији политички потез Филипа II било је краљево настојање да задржи Низоземску и против воље њених становника, не само калвиниста него и католика. Он је пре свега сматрао да му је дужност да сачува и, ако је могуће, увећа баштину аустријске царске лозе. То га је навело да води погрешну политику, непотребно сурову и супротну правим интересима Шпаније.
Чести препади енглеских гусара и напад на шпанску флоту усидрену у Кадизу (1587), мада две земље нису биле у рату, навели су Филипа II да започне рат против Енглеске у коме је његову флоту (касније названу непобедива армада), послату против Енглеске, уништила олуја (1588).

Филипова подршка католицима у француским верским ратовима 1590. године довела је Шпанију до банкротства 1596. године, унаточ новцу који је долазио из Северне и Јужне Америке и високим домаћим порезима.

Филип II умро је у Мадриду 13. септембра 1598. године. За собом је оставио империју у великим економским тешкоћама и оштро подељену између протестаната и католика.