Izvor: Politika, 16.Mar.2015, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I psihijatri na muci
Bilo bi dobro kada bi bili uvedeni pregledi za rano otkrivanje mentalnih poremećaja i problema. Međutim, posebno zabrinjava to što počinioci teških zločina uglavnom koriste hladno oružje koje postoji u svakoj kući. To znači da se ta populacija ljudi velikim delom regrutuje iz prilično prosečnog životnog miljea
Mada se čine kao scene iz horor filma, tragedije kojih su u poslednje vreme pune novine, nažalost, postale su surova stvarnost u Srbiji! Ne tako davno, o svireposti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se kod nas pisalo uglavnom u kontekstu kriminalnih obračuna, a ružnim vestima nisu počinjali dnevnici u pola osam kao sada. Gledaoci imaju utisak da će, ako tog dana postoji makar jedno ubistvo, saobraćajna nesreća ili pogibija u Nikaragvi, ta ružna vest biti pročitana odmah pošto se odvrti špica informativne emisije. Kako u takvom okruženju ostati normalan?
Nažalost, zločinci su postali suroviji, a izveštači iz žute štampe „žedni” užasnih događaja, pa se danima bave opisom gnusnih podataka i detaljisanjem od koga se mnogima diže kosa na glavi. „Silovao, pa udavio maloletnicu, na smrt pretukao ženu i pucao sebi u glavu, sin izbo nožem oca, brat – brata, prolaznik mačetom iskasapio vozača, unuka slavnog glumca ubila majku i babu…” I ne samo to, stručnjaci mašu podacima o porastu kriminala, nasrtanju na stare i bespomoćne ljude usred dana, zlostavljanja u porodici, čedomorstva, ubistva, samoubistva.
Kako opstati u poplavi ružnih događaja – razgovaramo sa profesorom dr Milanom Milićem, psihijatrom i psihoterapeutom u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević” u Beogradu.
Otkud taj talas ludila kod nas?
– To je veliki problem, ali u svim zemljama, ne samo u našoj. Statistika pokazuju da sve zemlje u tranziciji neminovno prate povećan broj ubistava i samoubistava, zato što se ceo sistem koleba, nestabilan je, donosi mnogo stresa... Nama je to čudno, jer smo u prethodnom sociološkom sistemu živeli malo izdvojeni od tog drugog sveta. Ali, kroz sve to su prošle i neuporedivo razvijenije zemlje, kao što su Švedska, Danska, Amerika... Sada mi pratimo taj trend, samo što kod nas tranzicija previše traje, a izgleda i da je to proces u kojem ćemo još dugo živeti.
Kako takvo stanje utiče na ponašanje ljudi?
– U situacijama kada je egzistencija previše ugrožena, život gubi vrednost koju inače ima u normalnim okolnostima. Obezvređivanje života, s jedne, i iscrpljenost borbom za taj isti život, s druge strane, rezultira kumulacijom negativnog naboja koji negde mora da se izlije. Kad je čovek nezadovoljan svojim životom, kriv mu je ceo svet, ali obično se „koplja slome” na onima koji su mu najbliži, na članovima porodice, prijateljima ili komšijama. To su pokazali učestali primeri koji su se u poslednje vreme događali.
Da li su počinioci psihički labilne ličnosti?
– Najveći broj ubistava čine devijantne ličnosti, antisocijalne osobe ili psihopatski karakteri. Takvi ljudi rođeni su sa odsustvom mogućnosti da prihvate opšte moralne kategorije, tako da nemaju grižu savesti. Jedan deo počinilaca svakako su i duševni bolesnici koji ne mogu da kontrolišu svoju agresivnost zbog opšteg duševnog rastrojstva. Slučaj žene koja je nedavno ubila majku i babu ukazuje i da istovremeno uzimanje alkohola i psihoaktivnih supstanci povećava rizik od nasilnih akata, jer dovodi do ograničene uračunljivosti. Ali, i psihički normalan čovek koji zbog neke teške više ne uspeva da vlada sobom, može početi da „popušta”, a događa se i da pukne. Neko će da pukne tako što će postati anksiozan, upašće u depresiju ili će pokušati suicid, a neko će bes usmeriti ka drugome.
Možemo li onda reći da je kriva ljudska priroda, a ne sam čovek?
– Mi jesmo agresivna bića. Svako taj potencijal ima urođen u sebi da bi se branio i da bi opstao u raznim situacijama. Ali, mi ne učimo sebe kako da izađemo na kraj sa tom biološkom opremom. Setimo se agresivnosti samo kada se dogode takvi ekscesi. Onda se bavimo posledicama, a ne uzrokom.
Znači li to da smo svi na neki način potencijalne ubice?
– Teorijski o tome može da se razmišlja u nekoj hipotetičnoj situaciji gde nam je život ili život naših bližnjih ugrožen. Nisam siguran da većina u samoodbrani ne bi posegnula za takvim ekstremnim ponašanjem. Ali, ne bih rekao da baš svi ljudi mogu da postanu ubice u nekim normalnim okolnostima. Međutim, mene posebno zabrinjava to što počinioci teških zločina uglavnom koriste hladno oružje koje je dostupno svima, jer ga ima u svakoj kući. To znači da se ta populacija ljudi velikim delom regrutuje iz prilično prosečnog životnog miljea.
Da li zločinci „do juče mirni tihi ljudi” smišljeno i hladnokrvno ubijaju žrtvu?
– Polazim od pretpostavke da neko ko sa sobom nosi mačetu nije baš stabilna ličnost koja nema nasilništvo kao ideju, a taj čovek mu se, na njegovu nesreću, prosto našao na putu kao smetnja koju je trebalo ukloniti. Intenzitet tog narcističkog besa zavisi od toga koliko mu ta „prepreka” smeta. Pošto takve osobe nemaju moral, odnosno ne vide jasno tog čoveka kojeg povređuju, kao ličnost i kao biće od krvi i mesa, sa njim ne mogu ni da empatišu. Oni se prema žrtvi odnose slično kao dete prema stolici koju šutira. To je prosto opredmećivanje čoveka.
Da li osobe sa psihičkim problemima mogu adekvatno da se leče u Srbiji?
– Šta da vam kažem, mislim da je u Srbiji najteže biti psihijatar. Nemamo dovoljno mogućnosti da u državnom zdravstvu ponudimo adekvatnu psihoterapijsku i savetodavnu uslugu za onaj broj klijenata kojima je to potrebno. Ljudi su u pravu kad kažu da se poseta specijalisti za bolesti duše najčešće završava tako što dođu, ispričaju šta ih muči i dobiju lek kao terapiju. Ali, već i sam čin da je neko zatražio pomoć može da bude dobar početak. Jer, ko hoće da reši svoj problem, neće se na tome zadržati. Ne mora obavezno da se obrati psihijatru. Dobro je došla i pomoć prijatelja. Nažalost, ne znam da li se razvilo nepoverenje među ljudima ili su svi puni problema, više niko nikog ne može da sluša. Na Zapadu su od toga napravili biznis. Vreme je tamo skupo, svako ima svoja posla i onda plate psihoterapeutu da ih sluša. Možda i mi idemo ka tome. Ali, mnogi nemaju dovoljno dobar uvid kada bi trebalo da se obrate za pomoć. Zato smatram da bi bilo dobro kada bismo uveli preventivne preglede i skrining za rano otkrivanje mentalnih poremećaja ili problema (kada čovek oseti da postaje razdražljiv i nervozan i to traje dovoljno dugo), isto kao i za karcinome debelog creva, za bolesti dojki ili ženskog genitalnog trakta.
Kako ostati normalan?
– Normalnost se, kao kategorija, menja s vremenom. Mi nemamo izbora nego da se prilagođavamo ovom svetu takvom kakav je. Napolju moramo da pratimo kuda ide društvo i prihvatamo ono šta diktira civilizacija. Ali, pravi put je očuvanje nekih kriterijuma ili neke normalnosti unutar sebe. Treba negovati mentalnu higijenu, koju bih ja uveo kao obavezan predmet u školi, kako bi ljudi naučili da razmišljaju kvalitetno i o sebi, i o drugima, ali i da rešavaju konflikte na primeren način. Kako će to spojiti kroz vreme, ne znam.
Šta je najbolje uraditi kada se nađemo licem u lice sa osobom koja evidentno nema kontrolu nad sobom?
– Za sukob je uvek potrebno da postoji i drugi. Mi smo svi previše naelektrisani i puni nezadovoljstava, pa u nekim situacijama skloni da pobesnimo potpuno neadekvatno. To u psihologiji zovemo „pomereni afekat”. Da je taj čovek koji se isparkiravao bio dovoljno kritičan i racionalan da pokuša da deluje umirujuće na onog sa druge strane, sa mačetom, možda je mogao da izbegne nesreću. Očigledno nije. Verujem da je na agresiju reagovao agresijom, a ona uvek završava u destruktivnosti. Svi agresivci baš i očekuju dolivanje ulja na vatru. U suprotnom, oduzimamo im njihovo pogonsko gorivo. Oni se tada zaustave, jer ih zbuni mirna reakcija. Ako to ne pomogne, onda jednostavno treba pobeći! Odnosno, skloniti se iz te situacije, i ne terati do balčaka, jer eto, neko nastrada!
Može li nam vera u Boga pomoći da postanemo miroljubiviji?
– Pošto u Srbiji ima mnogo ljudi koji se definišu kao verujući, voleo bih da malo pomnije čitaju Bibliju. Jer, svi mi vrlo lako sudimo drugima! Moramo naučiti da budemo kritični i prema sebi. Svaka velika vera šalje iste poruke: ljubav, razumevanje, toleranciju, uvažavanje drugog... Pa, hajde, budimo zaista vernici. Nije dovoljno ići u crkvu i uzdržavati se od masne hrane. Hrišćanstvo je mnogo više od toga. Da ima onoliko hrišćana koliko ih slavi verske praznike, mi bismo imali mnogo manje ovakvih problema.
----------------------------------------------------------------------
Mladi bi prečicom do cilja
Zapanjujuće je odakle toliko agresije kod omladine.
– Vršnjačko nasilje je predimenzionirano u našoj sredini u odnosu na neka ranija vremena. Pretpostavljam da je to zato što mladi u tom periodu još traže svoj identitet. A, kako sad izgleda naše društvo? Malo uložiti – mnogo dobiti. Oni usvajaju taj model. Kako će to postići nego prečicama, uključujući i nasilje. Loš doprinos, naravno, daje i internet. Pošto sam sklon da budem restriktivan, ukinuo bih sve društvene mreže. Zakonom bih ih zabranio, jer mislim da odsustvo direktnog kontakta u tom virtuelnom svetu takođe dovodi do prave otuđenosti. To može da postane vrlo opasna navika da opredmećujemo ljude i samim tim ta relacija postaje bezdušna.
----------------------------------------------------------------------
Loše vesti su privlačnije
Koja je svrha vesti crne hronike, koje se objavljuju u udarnim terminima?
– Moj utisak je da nema dovoljno dobrih vesti, da su čak i one loše potrošene, jer smo se uslovno rečeno navikli na to u našem društvu da se smanjuju plate, da ova ili ona fabrika ne radi, da je neko nešto pokrao... Sad jedino ostaje to, što će uvek proizvesti pažnju – nasilje. Štetnost toga je poprilična. Kod nekih ljudi proizvodi paničnu situaciju, a drugima daje loš primer. To pogotovo može da zavede mlađe osobe i adolescente koji još imaju neke dileme. Zašto neko kreće putem kriminala? Ako neće biti najbolji među najboljima, biće najgori među najgorima. To su sve loše stvari i naravno da bi ih trebalo cenzurisati. O tome treba da se govori jedino u emisijama crne hronike, i to bez suvišnih detalja i bez emotivnog uključivanja porodice. Ne znam zašto taj vid informisanja ne zaživi već jednom. Mi uvek možemo da ugasimo televizor ili da prestanemo da čitamo novine. Ali, ne valja što nas po definiciji to privlači. Na tu „kartu” mediji i igraju: Gađati čoveka tamo gde ne može da se odupre! Oni ne računaju na našu svesnu procenu cele te situacije i naš kritički sud. To je celokupna mašinerija koja vlada svuda u svetu, ne od juče. Amerikanci su u zatvorima o tome kako su kasapili ljude i bili serijske ubice pisali bestselere.
----------------------------------------------------------------------
Psihopate slobodno šetaju gradom
U poslednje dve i po decenije mentalno zdravlje stanovnika Srbije prilično je narušeno. Broj bolesnih se ne zna tačno, procenjuje se da ih je oko 400.000, a bolnički kapacitet u psihijatrijskim ustanovama je tek nešto više od 4.000 kreveta. Pretpostavlja se da svaka peta osoba ima poremećaj ličnosti, koji, ako se ne leči, može dovesti do ubistva. Među njima je poprilično psihopata (osoba bez osećaja odgovornosti), ali takođe se ne može utvrditi tačan broj, jer mnogi nikada ne zatraže pomoć. Oni zapravo i nemaju problem sami sa sobom, već društvo. Kao izvršioci nekog prestupa pre će se naći u zatvoru, nego u duševnoj bolnici.
Dana Stanković
objavljeno: 16.03.2015.
