Izvor: Politika, 06.Okt.2014, 08:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I mulu šetaju kad treba
U studiju u Krnjači režiseri snime četiri filma godišnje, u prostoru punom neobičnih rekvizita i nameštaja iz raznoraznih epoha stvaraju poseban osećaj. Tu su domaćini, tri složna momka, ali ko bi tu očekivao i noćni provod uz muzikuNe podnosim mobilne telefone, priznao je jednog subotnjeg jutra Marko Dimitrijević, zvani Mrav, i tako započeo listu neposlovnih stavki svog karaktera i navika koje ga sprečavaju da razvije pravi biznis. Za šankom neobičnog ugostiteljskog objekta je sam, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pa to što na sebe preuzima i što ne mora čini drugu recku na tom spisku. Radije bi da ne naplati nego da se gost oseti neprijatno, što nije pametno za gazdu kafića i neke vrste noćnog kluba.
Nije retkost ni da pokloni neki od mali milion raznoraznih predmeta, delova scenografija za filmove koje već 15 godina nabavlja i iznajmljuje, što je, priznaćete, iskorak iz klasičnog obrta robe i usluga.
Tačno je i da mnogo više mari za muziku – gde i nije, bar kako kaže, neki virtuoz – od pregovaranja sa mešetarima, veštim da kupe antikvitete ispod cene. Muka mu je i od dugova, nastalih tako što on i njegova dva ortaka nikom nisu hteli da ostanu dužni. Ni prilikom snimanja spotova, serija i filmova, ni uređenja kafića, segmenata asortimana od devet vrsti umeća koje nudi „institucija” „9departments”. Tom čudnom multipraktik hangaru u Krnjači nema ravnog na šest kontinenata.
Raznih čuda na svakom koraku
– To ne znam iz iskustva, jer nigde nisam mrdnuo iz Srbije, ako se ne računa Crna Gora, već su mi drugi rekli – smeje se Mrav. Proveriće kad ode u penziju, a do tada svakodnevni ludi ritam diktira prioritete. Ko ima vremena da bilo gde mrdne ako godišnje snimi četiri filma (na Zapadu, esnaf ovaj broj ograničava na dva zbog ravnomerno raspoređenog posla i neophodnog odmora), zbog čega ih do sad broji tridesetak?
Ko teži drugim horizontima ako radi sa veličinama poput Rejfa Fajnsa, Džeremija Ajronsa, Pirsa Brosnana i prolazi kroz avanture raznih izmaštanih likova i režiranih životopisa? U njih posetilac i sam uskače čim kroči preko praga „9delatnosti”, ulazeći, zapravo, u film.
Nije sve do rekvizita, kamara nameštaja iz raznoraznih epoha grupisanih da formiraju male ambijentalne celine, ujednačene do detalja poput piksli i vaza. Ni do filmskih i drugih plakata, neobičnih goblena, ogledala i umetničkih slika svuda po zidovima, pa čak ni do nemarno razbacanih kostima i drugih pomagala za prerušavanje...
Nije ni do dve različite šminkernice, jedne starinske, sa stilskim stočićem, i druge modernije, s kraja prošlog veka. Pa čak ni do radionice, nekolicine spremišta, ni do bazena, već i do „gazda” – Marka Dimitrijevića, Dejana Stefanovića i Saše Bulaje.
Magija je u opuštenosti koja vlada u čudnom objektu u Krnjači. U slobodi da gost izabere atmosferu, zaviri gde hoće i pipne šta stigne, iako je navodni moto ovog čudnog trija „sve za keš”. A poslovna politika, ponuda devet vrsta usluga, danas nužnih ne da se obogatiš, nego da sastaviš kraj sa krajem. Svaka pomoć je dobrodošla u tom poslu bez kraja i konca.
– Taman obrišeš prašinu sa poslednjih eksponata, a već je pokrila one prve – jezikom domaćice/ina objašnjava Dejan. One stručnije radnje, poput pakovanja artefakata i transporta svega, od skulptura do životinja, obavljaju sami, pa Mrav otkriva da mula hoće da uđe u kombi jedino ako joj preko glave prebaciš ćebe i devet puta s njom napraviš krug. Što opet deluje kao recept magijskog rituala, a ne kao živa filmska, „bekstejdž” zbilja.
Ima i mnogo lakših zadataka, a jedan od njih je biti vodič kroz postavku koja se prostire na nekoliko stotina kvadrata. Toga može da se dohvati svako ko je ovde bio više od dvaput i pohvatao delove priče koju potom prepričava. Taj će vas, recimo Petar, provesti kroz lavirint improvizovanih hodnika, sklepanih od dasaka sa sve prozorima, čekajući da izrazite čuđenje i divljenje u meri sećanja na sopstveni prvi utisak.
Ali, kad preterate sa hvaljenjem okrugle stolice, sa još svežim tragom donjeg dela leđa Kevina Kostnera, ili se zalepite za kakav anonimni predmet, kanabe sa dve „glave”, gde noge mogu da se nakrive na obe strane, šahovske figure visine predškolskog deteta, smešan natpis poput „škola realnog života”, on će ubrzati korak jer ima još toliko toga da se vidi da bi se stekla slika celine kuće unutar kuće, replike Vonder bara u srcu magacina koji naliči na muzej.
Kada za 600 evra
– U toku je rad na „Maloj istoriji Srbije” Juga Radivojevića, a počinju pripreme za serijal o Vojvodini – objasniće v. d. vodiča ovaj graditeljski kuriozitet. Izgrađen je po želji scenografa serija Aleksandra Denića, a ujedno i autora vizuelnog rešenja pomenutog kafića. U pauzama snimanja, Vonder bar je pozornica muzičkih sesija, kad Mrav uzme bas u ruke i na sve drugo zaboravlja. I sve krvavo sticano blago, i šank koji je do tad držao, a gde se sad odvija di-džej parti.
Paradoksalnu situaciju u te noći žive svirke najbolje dočarava kelnerica kad preko prozora, sa spoljne, a zapravo unutrašnje strane magacina, pogledom zapita gosta koji sedi na stepenicama unutar ko bajagi Vonder bara (koje ne vode nigde) šta pije. I kad se pojavi sa punim poslužavnikom sa sasvim druge strane. Sličan nadrealan utisak izaziva kada, starinska, sa nožicama, u natprirodnoj veličini, koja kao da poziva da se u nju legne. Tu je Mrav i spavao mesecima, na lejzi-begovima, kad je ustanovio da je naručena kada prevelika za scenu u filmu „In sikret” sa Džesikom Lang. Pa je tako pravdao 600 evra, koliko je tom prilikom platio svoju grešku.
– Zgodna je jer miševi mogu da se popnu do ruba, a onda ih ivica odbaci –prepričaće Petar ili neko drugi šalu koju je Mrav tom prilikom smislio. Šala će smanjiti želju da se opružite u Džesikinom nesuđenom „koritu”.
Ali okrenimo se noćnoj zabavi i muziciranju jer su Mrav i muzičari oko njega nedavno smislili novi žanr. Naime, kad se stvar zahukta na gitari, basu, klaviru, bubnjevima, tad neko uzme mikrofon u ruke i krene da govori šta mu padne na pamet.
– Čudo je šta sve čovek na taj način izbaci iz sebe – objašnjava Marko Mrav uz smešak. Vibracije glasa i značenje reči podstiču svirače na nove improvizacije, pa je sve kao neki mutant džeza, slem-poezije i repovanja.
– Često poželim da se preselim negde na selo, daleko od sveta, ali onda shvatim da tamo nikad ne bih mogao da dovučem toliko muzičara – zaključuje „prvi” od domaćina.
---------------------------------------------
Talenat
Spolja običan hangar, doduše, sa slonom u prirodnoj veličini ispred, „9departments” pored stovarišta isparcelisanog na razne istorijske ambijente pozadi ima bazen. I radionicu u kojoj je dobrodošao svako sa umetničkim sklonostima, što je bio uslov pod kojima je i iznajmljen objekat. Pravi vlasnik hangara Žikica, špediter po struci, otkrio je talenat u šezdesetoj godini, i od tad nema šta nije pravio, od glisera, do, rekosmo, slonova. Njegove su i gigantske šahovske figure i štošta drugo. I uvek je spreman otvoren osmeh za svakog dobronamernog pridošlicu. A pogotovu onog ornog za kreativne poduhvate.
Dragana Nikoletić
objavljeno: 06.10.2014.
.jpg)
