Izvor: Politika, 06.Apr.2015, 08:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I danas je vragolasta kao Anđelina
Šezdesetih je izazvala pravu revoluciju interpretacijom i scenskim efektima i na prečac osvojila domaću, a još više međunarodnu publiku. Sada više ne želi da nastupa, ali raduje se svom prvom unučetu koje njena porodica očekuje za nešto više od mesec dana
Radmila Karaklajić ne haje za popularnost, ali njene oči su i danas vragolaste, a lice joj se ozari čim se osmehne. Ova očaravajuća plavokosa jugoslovenska pevačica sa, kažu, ciganskim temperamentom i zanosnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glasom i energijom kojom je mogla da zapali planetu, u svoje nastupe šezdesetih godina unela je neku vrstu estrade, opuštenost i razigranost, koja je masama prijala. Voleli su je jer je na koncertima sa publikom delila svoja osećanja. Nije bilo laži čak ni ako bi katkad stala u pozu da pokaže nogu ili isturi grudi. Teško je poverovati da je od tada proteklo toliko vremena…
– Dugo nisam pričala s novinarima. Šta će sad to meni? Ne pravim karijeru, pa da moram da se pojavljujem. Zašto bi ljude interesovala Radmila Karaklajić koja više ne peva? Onda se presabiram i mislim – važno je moje životno iskustvo. Imam šta da kažem. Valja da poručim da se vredi boriti i izdržavati najgore stvari, jer uvek ima nade. To deluje kao fraza, ali u mom slučaju nije – ističe Radmila, osvrćući se na prošle dane ili godine.
– Možda u ličnom životu nisam bila srećna. Bilo je tragedija, užasa! Imala sam velike prekide u karijeri zbog održavanja trudnoće i rođenja dece. Kada sam izgubila blizance, tri godine nisam bila sposobna da živim, a kamoli da pevam. Nestala sam. I na poslovnom planu je bilo podmetanja, gubitaka... Ali nekako mi je Bog uvek pomogao da se podignem i nastavim dalje. Mogu slobodno sebi da kažem: „E pa, Radmila, ipak si ti srećan čovek, jer si mnogima ulepšala neke momente ili si im bar izmamila iskren osmeh i unela tračak optimizma i verovanja u dobrotu. Danas, kad uđem u autobus, vidim sa koliko simpatije me ljudi gledaju, pitaju kako sam... Drago mi je, eto šta hoću da kažem – dodaje.
Radmila Karaklajić je rasla na Crvenom krstu, na mestu gde je sada Škola „Vojislav Ilić”. Tu su se klinci pentrali po drveću i krali voće, a ona je bila glavni „mafijaš”. Ipak, nije gubila iz vida da mora svoju porodicu da izvuče iz siromaštva. I, zaista, prvim većim parama koje je zaradila kupila je mami i tati stan. Ali još u detinjstvu je shvatila da za sve mora da se izbori sama. Zato je bila najbolji đak, najbolji student... U roku je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu i uporedo gradila muzičku karijeru uz mnogo truda i rada. Kako je živela na turnejama? Spartanski! Samo jedan koncert je otkazala za sve te godine i to kad je baš htela „da umre”.
Ne krije da je u pubertetu bila ružnjikava, punačka devojčica, koja je nosila zubnu protezu. Tek docnije je stasala u dopadljivu devojku koja je igrala na kartu naglašene ženstvenosti, noseći šliceve sa strane i golišava ramena. Na to ju je podstakla popularnost, koju je stekla u prvom razredu gimnazije.
– To se desilo kada sam primetila da dečaci obraćaju pažnju na mene, kad sam počela da pevam. Zaista, taj odnos pevača i publike stvara izvesnu privlačnost. To mi se osladilo, pa sam iz želje da im se dopadnem još više počela da korigujem izgled i da se doterujem. Nosila sam romantične stvari, pomalo i provokativne, ali ne i vulgarne – opisuje svoj vrcavi stil.
Pravu revoluciju Radmila je stvorila pesmom „Anđelina, zumba, zumba”. Svesna tog temperamenta u sebi, na melodiju sicilijanske narodne pesme kojom počinje film „Kum” napisala je tekst i u leto 1964. godine snimila numeru, po kojoj je svi pamte. Tri godine kasnije, sa Vice Vukovim je pobedila na Splitskom festivalu. Pevali su tadašnji veliki hit „Bokeljska noć”. Ta interpretacija i sada se, kaže, smatra za jednu od najboljih. Da ne nabrajamo koliko je nagrada dobila na festivalima.
Osvojila je domaću, još više međunarodnu publiku. Seća se da se novinar Milomir Marić napisao u tadašnjoj „Praktičnoj ženi” kada je video da s njom nije baš jednostavno prošetati ulicama sovjetskih gradova, jer je njena pojava postajala opasna po red i mir u Gruziji, Jermeniji, Tadžikistanu i Sibiru, a posebno se zaprepastio kada joj je pun divljenja crnoputi sovjetski beduin na kamili, u jednoj oazi karakumske pustinje, prišao da mu napiše posvetu...
– Sa Rusijom me prvenstveno spajaju zato što sam tamo najviše nastupala i snimala. Evo, pre dve godine su mi izdali 74 pesme na MP3, mada kod nas postoji lažna predstava da sam u Rusiji pevala samo ruske pesme i da me zato vole. Ja sam pevala sve, a najmanje ruske, jedino one koje su specijalno pisane za mene. To tamo nije popularnost koja traje, pa ode. To je ljubav. To je „naša Radmiločka” – drago joj se i danas zbog svega.
Ali, Radmila nije bila omiljena samo u Rusiji. Dočekivana je i ispraćana ovacijama i u Izraelu i na Festivalu svih zemalja Mediterana i Južne Amerike, u Australiji, Azerbejdžanu, a o solističkom koncertu koji je, u sali Daga Hamaršelda u Njujorku, priredila američkoj publici i kojem su prisustvovale i diplomate Ujedinjenih nacija da i ne govori. To joj je jedan od najvećih uspeha u karijeri. Najviše im se dopao njen izbor ciganskih pesama, neke je i sama napisala, a izvela ih je s američkim orkestrom i našim pijanistom. Goran Milić je snimak doneo u Radio-televiziju Beograd 1989. godine, ali oni, navodno iz tehničkih razloga, nisu mogli da ga prikažu.
– Zašto me svuda toliko vole? Nisam bila samo popularna, bila sam ljubimica, deci su davali imena po meni, iako je Radmila tipično šumadijsko ime. To sigurno nije samo zbog mog šou-programa. Bilo je još nečega u mom predstavljanju.
To je shvatila i učesnica Staljingradske bitke, poznati lekar iz Volgograda primarijus dr Ana Jakovljevna-Rekunova, koja joj je poklonila knjigu i na njoj napisala: „Sudbina nam je poklonila susret sa vama. Vi ste drag čovek, darujete ljudima radost. Slušajući vaše interpretacije i nalazeći se u svetu muzike, nama, vašim dobrovoljnim zarobljenicima, često zastaje dah. Ceo vaš život je neprestano druženje s narodom. To je i suština vaše, nimalo lake, profesije. I zato, za vaše dobro srce, svetli um i vrednoću – čast i slava vama i jedno veliko srdačno hvala. Srećan vam put ka ispunjenju, raskošnim talentom, zadate misije.”
– Svi tako misle i govore. I običan narod je to prepoznao, a to sam i sama sebi govorila, jer sam na ovom teškom putu u mojoj zemlji počela da sumnjam u sebe – priča sa setom što je svima valjala, samo svojoj rodnoj zemlji nije.
Na tim koncertima Radmila se nesebično davala.
– Priređivala sam zapadni šou sa plesanjem na sceni još pre trideset, četrdeset godina. Sve je izgledalo kao da je spontano, a svaki dah je bio promišljen i isplaniran. Pazila sam na koreografiju, haljine, komunikaciju s publikom… Moji nastupi, veseli i energični, zaista su po spoljnim efektima bili nešto novo za Rusiju. Ali, to ništa ne bi važilo da nije bilo onog suštinskog – „dobro srce, svetli um i vrednoća”, što je primetila Ana Jakovljevna-Rekunova. Hvala joj na divnim rečima. Sve sam radila drugačije od ostalih, ali, kako je rekao Milomir Marić, ostala sam potpuno neotkrivena za Srbiju. Zato sam od ovog našeg tržišta odavno digla ruke – kaže rezignirano.
A onda je početkom devedesetih Radmila sve to prekinula.
– Kada je u zemlji počela gužva, otišla sam sa sinom na Kipar. Najvažnije mi je bilo da svog sina Ognjena sklonim iz tog građanskog rata. Imao je tada tek petnaest godina. Radila sam kao jedan od direktora za spoljnu trgovinu i bankarstvo u velikoj kompaniji zato što simultano prevodim sa ruskog na engleski i sa engleskog na ruski. Napravila sam velike poslove tamo. Kada su ukinute sankcije, odlučila sam da se vratimo. Znate, lepo je na Kipru, ali uželela sam se svoje zemlje. Hvala bogu, imam gde da dođem, nisam bez kuće – ističe sa zadovoljstvom koliko joj je ta karijera na Kipru značila, jer se dokazala i na sasvim drugom polju.
I njen sin je tamo završio koledž i nastavio ovde studije, uvezao je i prvi „bandži džamp” i postavio ga na Adi Ciganliji, počeo uspešno da se bavi muzikom... Radmila je mislila je da će se konačno skrasiti, međutim, onda su je opet pozvali u Rusiju na jedan veliki koncert 1996. godine. Lomila se, premišljala i prihvatila. Činilo joj se kao da nije ni odlazila.
Ipak, htela je da „preseče”, pa je odlučila da više ne ide na turneje, već samo na festivale i velike svetske događaje, sve govoreći sebi: – Još ovaj put, pa više neću da se pojavljujem.
– Prošle godine su me jedva nagovorili da dođem u Istanbul, da nastupam na Međunarodnom festivalu azijskih zemalja, kojem su prisustvovali ljudi na visokim položajima od Bliskog istoka do Kine. Međunarodna publika, i to na najvišem nivou.
Uz ostale umetnike iz svih delova sveta, Vlatko Stefanovski i ja imali smo po polučasovni šou. Na moje iznenađenje, najviše sam se dopala Kinezima, koji su sutradan u tom velelepnom hotelu prišli da se pozdrave i da me pozovu na neki veliki festival... – priča sva ustreptala što je imala takvu čast i priznaje koliko joj je značilo zbog samopotvrđivanja.
– Mogu, naravno, još da pevam. Energija nije usahla, moj glas se nije pokvario. Uvek sam bila mecosopran, sad sam ga skinula za jedan ton, pa neke stvari zvuče bolje, neke ne. Ali sad stvarno moram da prestanem da nastupam, nije pristojno s obzirom na to da sam prešla sedamdesetu. Uostalom, šta će to meni? Sada hoću da obrađujem baštu. I – čekam prvo unuče! Trebalo bi da se rodi za mesec i po dana. Još to nemam u životu. Biće unuk, mada sam iskreno rečeno, više želela devojčicu, da me zameni jednog dana – zvonko se smeje umetnica.
----------------------------------------------------
Razočarani optimista
– Postoji mnoštvo predrasuda o tome šta mi je slava donela, ali najveća je da sam zaradila grdne pare. Divno bi bilo da je tako. Ali kod nas je tada sve išlo zvanično. „Jugokoncert” – „Goskoncert”. Državna agencija sa državnom agencijom. Drugačije nije moglo. To je značilo da državi mora da se plati 32 odsto poreza, a muzičarima šta ostane. Tako se sa turneje, gde lipšem dva i po meseca, vratim najviše sa pet, šest hiljada dolara, a već za sledeće gostovanje treba da uložim u garderobu i ostalo. Jer, naša generacija je sve radila sama. Nismo imali ni šminkere, ni frizere, ni imidž majstore... Tako da sam zaradila jedan stan, ovaj u kojem živim, automobil i pomoćnu kuću u dvorištu. Ali, ostalo je ogromno zadovoljstvo koje se ne meri novcem. Žao mi je, jedino, što nisam dobila nacionalnu penziju. Ovu državu svuda u svetu sam dostojno predstavljala, donela sam joj i toliko para, priznajem, od (ne)dobrovoljno odbijenog poreza, da sam tu penziju i preplatila, a oni u komisiji su mislili da je nisam zaslužila... – otvoreno iskazuje razočaranje u odnos države prema istaknutim umetnicima, ali i pored sve nepravde, Radmila na izvestan način i dalje gleda optimistično na život, voli ljude i veruje da u toj večitoj borbi dobra i zla, dobro mora da pobedi, jer u protivnom ne bi bilo sveta.
----------------------------------------------------
Dok voli – voli
– U ljubavi nisam oskudevala. Imala sam dva braka – dve velike ljubavi. Ne mogu da trpim prevare i čim bih posumnjala da to nije pravo, prekidala sam. Nije mi žao. Sada živim sama, ali nisam usamljena. Tu mi je porodica, a imam i prijatelje – kaže uz zagonetan osmeh.
Dana Stanković
objavljeno: 06.04.2015.
.jpg)
