Izvor: Politika, 17.Mar.2014, 09:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I Tita „ubedio” da voli džez
Poznati muzičar, kompozitor i dirigent prekosutra slavi 90. rođendan i rado se seća kako je svirao Bejzija i Elingtona, a nerado partizanske pesme
Vojislav Bubiša Simić, koji sebe smatra „tipičnim predstavnikom građanskog Beograda između dva rata”, ne samo da je postao živa legenda tog grada, već i njegov dragoceni hroničar. U knjizi „Sentimentalno putovanje” kroz svoj život i džez karijeru slikovito je opisao kako se suočen s raznim izazovima menjao i taj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << grad i ljudi u njemu. Prekosutra, kad bude proslavljao 90. rođendan, prisetiće se mnogih lepih trenutaka, pa i prvog dana u Osnovnoj školi „Kralj Petar” 1930. godine, ushićenja s kojim je ulazio u knjižaru „Jakšić” preko puta „Politike”, koju je držao čuveni golman, pa klikera i krajcarica u babinoj avliji u Kosovskoj ulici, fudbala s drugovima na Starom groblju (na Tašmajdanu), gostovanja velikih svetskih cirkusa „Klaudski” i „Glajh”, kandiranog voća iz fine delikatesne radnje „Veljković” (danas je na tom mestu Gradska kafana)...
Na njegov životni put presudno je uticalo i to što je odrastao u porodici u kojoj je klavir bio sastavni deo života. Porodičnu kuću u Majke Jevrosime 39 podigao je otac Dragoljub 1930. godine, a porušena je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. U prizemlju je bio pijano koji je svirala majka Vukosava uz koju je, sa 12 godina, počeo i on. U džez je zakoračio kao gitarista, u orkestru Druge muške gimnazije (bila je na mestu na kojem se danas nalazi „Politika”), zajedno sa Rođom Milivojevićem (harmonika), Pavlom Minhom (klavir), Predragom Kneževićem Knežom (violina). Pre Drugog svetskog rata svirali su na žurevima po kućama.
„Tada su nas zanimali žurevi, pred sam rat, kad je već počeo da se svira prvi džez. Svi smo živeli vrlo skladno, drugarstvo je mnogo bilo razvijeno. Drugu mušku je pohađao knez Pavle, dok je kralj Petar Drugi privatno učio kod naših profesora, među kojima je i čuveni Radoje Knežević, brat majora Kraljeve garde Živana Kneževića, jednog od glavnih vođa puča 27. marta 1941. Tako, da se zna – Druga muška je školovala kraljeve”, govori danas Vojislav Bubiša Simić i nastavlja. „Pre rata su postojale samo tvrde ploče sa 78 obrtaja koje bi se, ako ih ispustite, razbile u paramparčad. Moj otac je imao ’hiz masters vojs’ gramofon, onaj s velikom trubom koji se navijao. Pred sam rat je bilo nekoliko muških radnji, ’Frajt’, ’Lazić’, ’Strahov’... i tu su mogle da se kupe američke ploče sa džezom, zvali smo ih ’bransvik’ ploče, mada je pravilno ’brunsvik’. A onda mi je tata 1939. kupio prvi put, za 15. rođendan, ploču Kaunta Bejzija. Slušao sam te ploče i pokušavao da ih skinem na klaviru koji mi je kupila baba, inače vrlo imućna žena. Reč je o jednom divnom koncertnom ’blitneru’. Na njemu sam s nastavnicom svirao klasičnu muziku, Šopenove valcere, Mocartove sonate.”
Orkestru iz Druge muške uzori su u to vreme bili američki džez muzičari, pre svih Djuk Elington i Kaunt Bejzi. Najbolji naši predratni džezeri svirali su zimi u Beogradu a preko leta u banjama, a Bubiša je u Vrnjačkoj Banji prvi put video i slušao Štuletov orkestar, Sadža, Džoli bojse, Mikija i Melodi bojse, što je na njega ostavilo snažan utisak.
„Muzika me je malo-pomalo obuzela a za vreme okupacije sve više sam slušao džez ploče koje su mi ostale od pre rata. Kad je rat minuo, svirao sam po igrankama. Od toga sam živeo, pa čak i moja porodica. Odlično smo zarađivali. Kad je oslobođen Beograd na sve strane počele su da niču drugarske večeri i igranke. A pošto smo mi jedini znali muziku za igru, i tango i folk, bili smo toliko traženi svakog dana. ”
Krajem novembra 1944, dok su njegovi vršnjaci išli na Sremski front, Bubiša je izašao iz istražnog zatvora Ozne i, kako kaže, ne zna kako je tamo dospeo. Dok se očajnički borio da izbegne odlazak u pešadiju, ne očekujući dobio je poziv od Dragana Petrovića, druga iz detinjstva, da dođe u kulturnu ekipu Narodne milicije koja se tek osnivala. Odmah je oformio hor i orkestar i već do Nove godine uvežbali su partizanske i ruske pesme. Dok je rat još trajao, davali su koncerte po Beogradu, a na programu su uglavnom bile horske borbene pesme, zatim recitacije pesama Ćopića, Nazora, Kulenovića i Zogovića. Kaže da je glavni hit među recitacijama bila pesma Biografija druga Tita Radovana Zogovića, koja počinje rečima „Mašinko moja, piši...”. Krajem maja, neposredno po završetku rata, u Palati „Kiki” njegov hor je bio šampion na takmičenju vojnih horova. Hor je tih dana osnovao i svoj fudbalski tim u kome su povremeno igrali i poznati fudbaleri Jezerkić, Mrkušić i Ćirić.
Dve godine posle rata novi Bubišin orkestar postao je prvi finansijer u jugoslovenskom sportu, mada tu nije bilo nikakvog ugovora niti konkretne namere da se od svirki popuni „budžet” košarkaša Crvene zvezde. Bio je to zapravo plod druženja na Adi Ciganliji na koju se odlazilo u otvorenim tramvajima koji su kretali od Crkve Svetog Marka. Na drugu stranu obale, tamo gde su bila kupališta, prelazilo se čamcem.
„Kada sam 1946. osnovao džez orkestar ’Dinamo’, bio je to prvi big bend u Srbiji, nalik velikim američkim, s grupom saksofona, truba, trombona, ritam sekcijom. Već sam pogled na 15 jednoobrazno obučenih muzičara, sa bedžom ’Dinamo’, davao je celom prizoru neki svečan ton, da ne kažem”, glamur. Pošto smo već bili veliki prijatelji s košarkašima, s kojima smo se kupali na kupalištu na Savi, pozvali su nas da napravimo ’Zvezdane noći’ na Kalemegdanu. Na tom terenu vladala je jedna, da tako kažem, gospodska atmosfera. I tu su, razume se, glavnu reč vodili poznati košarkaši tog vremena, Nebojša Popović, Raša Šaper, Sokolović, Gec, Godžić, Srđa Kalember, Munćan... Od košarkašica Mira Petrović i lepe sestre koje su se prezivale Sokolović. Mi smo svirali a oni su igrali i naručivali šta su hteli. Svirali smo u to vreme isključivo američke stvari, Glena Milera, Benija Gudmana, Harija Džejmsa. Bilo je čudnovato da se to događa u nekom komunističkom Beogradu, gde su se s druge strane još uvek pripremale drugarske večeri i priredbe s ponekom masovnom pesmom i recitacijama. Prikazivali su se isključivo sovjetski filmovi. Na radiju ne postoji nikakav džez. Slušaju se češke, francuske, italijanske šansone. Ponekad, možda, neka američka ali bez engleskog teksta. Bili smo u to vreme kao neka oaza virtuelnog zapadnog ’haj lajfa’, s tim američkim džezom i publikom koja je igrala bez straha daće je neko opomenuti zbog toga kako se obukla ili što igra fokstrot na neki dekadentan način.
Orkestar „Dinamo” činili su saksofonisti Jova Miodragović, student medicine i veslač državnog četverca, Ljubiša Alić, oboista Vladeta Stefanović koji je svirao i tenor saksofon, i Ilija Albaharević. Kasnije se pridružio Milan Stojanović Mačor. Trubači su bili braća Nemeček, Ludvig i Jan, čiji su otac i deda svirali u operi, i Laza Kalmić. Trombon – Mića Kotlić, a onda se pridružio Branko Houf, čiji je otac predavao taj instrument na Muzičkoj akademiji. Bubnjar je bio Spasa, bas Borko Ilić, gitara Steva Cvetković, a klavir Predrag Knežević Kneža, kasnije poznati sportski novinar Radio Beograda, inače jedan od inicijatora i osnivača orkestra. Kneža je komponovao himnu orkestra: „Dinamo, Dinamo, za igru sviramo, uz ritam taj, vedar smeh, slušajte Dinamo”. Bubiša je bio dirigent i aranžer.
„Oznaši su vremenom prestajali da prekidaju naše svirke, skinuli su kožne kapute i ušli u lepa odela. Uglavnom svi partizani, pa i mnogi poznati oficiri, gledali su da se nekako oslobode svojih partizanki s kojima su ratovali pa su, bogami, bacili oko na lepe beogradske devojke iz građanskih kuća. Mnogi udbaši su gledali da priđu gradskim curama koje ih uglavnom nisu htele, ali neke su iz svojih razloga pristale pa su se i poudavale i verovatno promenile gledište, ili one ili njihovi muževi.”
S majčine strane svi su bili inženjeri, sa očeve advokati, ali je on ipak odabrao džez. Od koga je, kao vrlo mlad, imao pristojnu zaradu.
„Prvo sam upisao Pravni fakultet, ali sam ga napustio. U isto vreme upisao sam i Muzičku akademiju i po završetku dobio zvaničnu diplomu dirigenta simfonijske i horske muzike. Međutim, džez me je već skroz bio uhvatio kroz igranke, pa došao je onda ’Dinamo’, pa džez orkestar koji je osnovao Mladen Guteša 1948. godine u Radio Beogradu. Onda sam počeo da sviram u njemu. Pa sam kasnije preuzeo taj orkestar i vodio ga 32 godine. Krenuli su uspesi, nagrade, putovanja…”
S radošću u očima priča da je Beograd oduvek imao čime da se ponosi kad je džez u pitanju, a rado se seća i balova.
„Na primer, u ’Cvijeti Zuzorić’ su bili balovi, pa u Kulturno-umetničkom društvu u Lole Ribara, u Resavskoj ulici, Oficirskom domu, pa čuveni Svetosavski bal… Bili su balovi advokata, inženjera, doktorski balovi... Posle rata smo tu tradiciju nastavili. Pa smo svirali 1990. godine kada je opet počeo Svetosavski bal. Kada je na vlast došao Slobodan Milošević, pored nedaća i zla koje nam je doneo, učinio je makar nešto pozitivno, kad je vratio balove.”
Djuk Elington i Kaunt Bejzi su mu bili uzori i obojicu je imao prilike da upozna. Elingtona je i sačekao na beogradskom aerodromu kada je poslednji put gostovao u našoj zemlji, 1970. godine.
„Strani džez muzičari su mnogo znali o našoj sceni. Kod nas je šezdesete godine došao Vilis Kanover, komentator ’Glasa Amerike’, stanice koja je imala specijalnu džez emisiju za ceo svet. I naš orkestar je godinu ranije emitovan u toj emisiji, tako da se znalo da kod nas postoji dobar džez. Sve te džez legende sam lično upoznao, kao predsednik Udruženja džez muzičara, i bio im domaćin. Beograd je – moram to da naglasim – jedan od retkih evropskih gradova koji je od kraja pedesetih do kraja osamdesetih video sve najbolje svetske džez muzičare: Elingtona, Bejzija, Pitersona, Kvinsija Džonsa, Elu Fidžerald… Nisu tu privilegiju imali ni Pariz ni London. U Beogradu, dakle u komunističkoj zemlji, strane džezere je bez smetnje snimala televizija, novine su pisale o njima. Majlsa Dejvisa je čak primao gradonačelnik.”
Bubiša je 1959. godine, jednim nepromišljenim gestom, učinio mnogo za afirmaciju džeza u Jugoslaviji. Danas o tome priča kroz osmeh, ali u prvi mah nije mu bilo smešno…
„Bio je 25. maj i predsednik Tito je po običaju slavio rođendan. Pored sleta na stadionu JNA i niza drugih priredbi, hteli su te godine i zabavni koncert, koji smo i održali u studiju Radio Beograda na sajmu a snimala je i televizija. Tito je prvi put došao na jedan takav koncert, koji je bio neka imitacija Sanrema. I kada se završilo, dok smo se presvlačili, jedan oficir uđe i kaže dirigentu Bogdanu Babiću i meni da smo pozvani na prijem kod Tita. Popnemo se u tu salu, kad oko njega čitava elita, Ranković, Kardelj i ostali. Rečeno nam je samo da mu priđemo i kažemo: ’Srećan rođendan, druže Tito.’ Tako i uradimo, ali umesto da krenemo, ja, iz čista mira, postavim pitanje Titu: ’Da li je tačno da ne volite džez?’ Dakle, pitanje u duploj negaciji. Nastade tajac, ko zna šta me sad čeka? Međutim, on će na to: ’Nije tačno da ne volim džez, ja volim džez ali onaj izvorni!’ Posle male pauze, nastavlja i negira sve što je rekao: ’Kad sam nedavno bio u Sudanu, slušao sam izvornu muziku, taj njihov džez. A američki džez ne volim mnogo, oni su komercijalizovali džez!’ Mislim se, besmislica, jer ko zna šta je slušao u Africi, verovatno neki etno. Ali, bitno je da drugi deo njegovog odgovora nije ušao ni u novine ni na televiziju, već se pojavilo zvanično saopštenje: ’Drug Tito je rekao – nije istina da ne voli džez.’ Taj citat iz štampe sam isekao i čuvam ga.
Današnji Beograd je, kako kaže, daleko, daleko u svemu od onog „građanskog Beograda”, pa je takva situacija i sa džezom.
– Imamo oko 11 festivala džeza u Srbiji, ima džeza i na našim televizijama, po koncertima, ali ima vrlo malo džez klubova u Beogradu, svega tri-četiri u gradu od dva miliona stanovnika. Džez muzičari su bedno plaćeni u odnosu na ostale muzičare, pa moraju da se dovijaju i da sviraju neku popularnu muziku da bi preživeli. Džez nema nikakvu propagandnu mašinu. Ove ostale muzike, pogotovo novokomponovana, imaju užasno mnogo novca, da obesmišljavaju sve drugo. Potrebna je ogromna ljubav prema džezu da biste mu i u ovim vremenima ostali verni, jer mnogi talentovani džezeri odlaze u neke popularne ili novokomponovane muzike da bi se ishranili.
Na pitanje – da mu je 20 godina kako bi se danas borio protiv tih novokomponovanih zvezda – sleže ramenima i nagoveštava da je to bitka osuđena na poraz:
– Znate li šta je muzika koju proizvode „Zvezde granda” uradila da privuče publiku!? Ta muzika, koja više nije narodna nego zabavna, od džeza je ukrala instrumentarijum, znači električne instrumente, gitaru, bas, bubanj, sintisajzere, čak i saksofon i trubu. Ukrala je razne ritmove, latino ritmove, razne pokrete, sa neskrivenom dozom pornografije u prvom planu. Tako vizuelno atraktivna proširila je krug publike sintezom elemenata koji su uzeti od džeza i zabavne muzike pa sklopljeni u najgori mogući sadržaj. Kvalitet pesama, pevanja, tekstova – sve to je katastrofalno. Kao nekakav lažni Holivud. Imate svetlosne efekte, muziku emitovanu s najboljih zvučnika, odlične kamermane, ogromne baletske grupe, simfonijski orkestar… Gledam sve to i pomislim kako sam srećan kad dođe 500-600 ljudi i kad napune Kolarac.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 17.03.2014.
