Izvor: Objava, 23.Dec.2020, 15:31

АЛЕКСАНДАР I ПАВЛОВИЧ РОМАНОВ

Руски цар Александар I Павлович Романов је био врло сложена личност, истовремено и либерални, просвећени владар колико и традиционални царски самодржац, колико борац за напредак Русије и човечанства уопште толико и традиционални источњачки деспот, колико мистик и верник толико и западњачки скептик и просветитељ, колико руски патриота толико и поборник братства међу европским народима, колико уздржан, сумњичав и хладан толико и познат по својој љубазности и сентименталности, колико посвећени супруг, толико и заводник и љубавник.

"Александар је био онолико велик душом колико је Наполеон био генијалан", рекао је Александров савременик, француски књижевник Франсоа-Рене де Шатобријан. Александар се дивио Наполеоновим реформама и био је заговорник модерне државе, али никада није добио прилику за остварење многих својих напредних и далекосежних планова, посебно у унутрашњој политици.

Александар је био прво дете и најстарији син престолонаследника Павла Петровича и Марије Фјодоровне. Рођен у Санкт Петербургу 23. децембра 1777. године, одмах је постао љубимац своје бабе, царице Катарине II Велике, која га преузима под своју бригу. Читав дечаков каснији одгој биће њена брига. Касније је именовала Александра као наследника, уместо свог мушичавог и неуравнотеженог сина Павла. Уз две године млађег брата Константина, Александар је детињство проводио између царског двора, код своје бабе, и имања Гачине (недалеко од престонице) где је живео његов душевно колебљив, мрачни отац, велики кнез Павле Петрович.

Име Александар, које преведено са грчког значи "заштитник људи" дала му је лично Катарина Велика. Она је обожавала свога првог унука Александра. А он је њу мрзео због њених љубавника.

Његова затвореност и склоност прикривању осећања развили су се као последица атмосфере у којој је живео, између сумњичавог оца и царице-бабе. Образован је под надзором царице Катарине II која је њему и Константину поставила за васпитача швајцарског генерала Сезара Фредерика Ла Харпа. Просвећене замисли овог ватреног републиканца имале су знатног утицаја на развој Александрових схватања о друштву и задацима власти.

Када је Катарина поверила Ла Харпу, у кога је имала пуно поверење, своје планове о наслеђу, па га, штавише, и замолила да у том смислу утиче на Александра и окрене га против властитог оца, Швајцарац је то енергично одбио. Чак је и одао тајну тако да, одједном и на опште запрепаштење, Александар постаје најнежнији син на свету. У томе иде све дотле да је, заједно са својим братом Константином, ступио у пукове које је код Гачине формирао његов отац.

Катарина је одлучила да ожени Александра. На руски двор долазе две принцезе од Бадена, а она жели да шеснаестогодишњег Александра ожени петнаестогодишњом Лујзом. Александар ништа не слути: "Приређујем му ђаволску игру, јер га доводим у искушење" пише Катарина барону Мелхиору Гриму.

Када је баденска принчевска породица стигла у Санкт Петербург, Александар Павлович је већ био "красан младић обдарен свим природним чарима", како рече један шведски дипломата. "Личност ретке лепоте и доброте" - говорила је његова баба. Висок, стасит, снажан и витак. Љупкост и гипкост избијају из сваког његовог покрета. Снага и гипкост дају му изглед младог атлете. Лице му је било племенито и благо, црте правилне, очи некако неприродно плаве испод тамних трепавица, коса светлокестењаста, мекана и таласаста.

Катаринина намера успева, Александар се занима за Лујзу. Она остаје, прелази у православље, учи руски, добија име Јелисавета Алексејевна. И сама је заљубљена: "Када смо били сами у мојој соби, пољубио ме је, и сада верујем да ће то стално чинити. Не можете замислити колико ми је то изгледало чудно" пише принцеза својој мајци. Венчање је обављено 25. септембра 1793. године. Млади брачни пар био је толико леп, толико фасцинирајући, да су почели да их називају "Амор и Психа".

Шесте године брака Јелисавета је родила Александру кћерку, али је дете ускоро умрло. И друга њихова кћерка, рођена 1806. године, умрла је у раном детињству.

За свету Катарину (24. новембар) 1796. Катарина Велика спремала је отварање тестамента (манифест) о предаји власти, где заобилази сина Павла и проглашава императором деветнаестогодишњег Александра Павловича, али свету Катарину није дочекала. Седамнаестог новембра 1796. године царица је умрла. Неочекивано за све, император је постао 42-годишњи Павле. Интересантно је да је Александар ласкао оцу, називајући га "Ваше царско величанство" још пре него што се овај попео на престо.

После четири године, четири месеца и четири дана, Александар ће преузети трон и постати нови руски цар. Овај 24-годишњи кнез постао је царем кроз крв и страву ноћи 23. марта 1801. када му је отац, цар Павле I, пао под ударцима ножа дворских завереника, јер је хтео сина Александра лишити престола у корист свог нећака Еугена од Виртемберга. Непосредан повод да завереници ступе у акцију била је Павлова намера да ухапси царицу Марију Фјодоровну (своју жену), престолонаследника Александра и његову жену Јелисавету, великог кнеза Константина и још доста чланова царске породице.

Млади Александар није учествовао у завери и очева смрт била је један од најболнијих тренутака у његовом животу. Згрожен, у прво време је одбио да прихвати престо, али се под утицајем завереника предомислио. Као цар, није казнио убице, већ је подлегао њиховом утицају. Ипак, грижа савести због начина на који је доведен на власт пратила га је цели живот.

Александар I је крунисан у септембру 1801. године. Био је загонетан, притајен и променљиве ћуди, понекад дволичан, често врло неодлучан када је требало доносити важне одлуке. Њему је одувек требала чврста рука која ће га гурати напред. Ипак, превладале су његове позитивне особине и млади Александар, као достојни унук своје изванредне бабе Катарине II Велике, одмах по ступању на престо стао је да се одупире опасностима које су запретиле царству, показавши се као узвишена и достојанствена личност и владар са визијом, проницљив, племенит и широкогруд. Руски народ га је због његове физичке лепоте називао анђелом.

Његов долазак на власт био је дочекан великим надама у Русији. Још током времена када је био принц а касније и као цар Александар је често користио либералну реторику. Током првих година владавине Александар се окружио вршњацима који су имали слична, широка гледања у духу Жан-Жака Русоа и просветитељства. Образовао је Тајни комитет у коме су били млади људи, попут знаменитог кнеза Адама Чарториског, Пољака, који је заузимао веома утицајан положај руског државног подсекретара, а касније ће бити и министар спољних послова. С намером да уведе режим просвећеног апсолутизма, у почетку своје владавине спроводио је умерене либералне реформе, које је разрадио Тајни комитет и његов саветник Михаил Сперански: основао је осам министарстава, допустио кметовима да се уз откуп ослобађају, повећао број гимназија, основао четири универзитета и неколико виших школа, ублажио цензуру, намеравао дати устав итд. Све те реформе изазвале су отпор конзервативаца, па је увек опрезни и често неодлучни Александар, под јаким утицајем сестре, Катарине Павловне, војвоткиње од Олденбурга (која је била једна од његових многобројних љубавница и са којом је још од младости одржавао родоскврне везе) и дворског окружења, на крају одустао од реформи, а Сперанског најпре сменио, а затим и протерао из Санкт Петербурга. Спољнополитички догађаји толико су га заокупили, да се све мање бринуо за напредак земље.

У спољној политици Александар I је балансирао између Велике Британије и Наполеонове Француске. Године 1805. увео је Русију у савез против Француске, али је удружене руско-аустријске војске Наполеон потукао 2. децембра код Аустерлица. За младог и амбициозног цара био је то нарочито драматичан пораз, јер је он настојао да лично заповеда војском. У припремама за битку одбацио је савете главнокомандујућег савезничке војске, старог руског генерала Михаила Кутузова, да се не замеће битка док не пристигне део аустријске армије из Италије под надвојводом Карлом. Стога се овај пораз добрим делом може приписати Александровом погрешном командовању. После још тежег пораза Русије и Пруске код Фридланда, морао је да прихвати мир са Француском.

Сусрет француског и руског цара у Тилзиту, на истоку Пруске, у јуну и јулу 1807. године, подсећа на некадашње средњовековне сусрете владара. Почетком XIX века, монарси су, осим што су били симбол суверенитета државе, још увек располагали и огромном стварном влашћу која им је омогућавала да сами одлучују о питањима живота својих народа, рата и мира и будућности својих и других земаља. Наполеон је сусрет с Александром, после победе код Фридланда, искористио за преуређење Европе и стварање савеза с Русијом у време огорченог сукоба са Великом Британијом и примене такозване континенталне блокаде којом је хтео сломити британски отпор.

Први сусрет одржан је насред реке Њемен која је тада била граница између Пруске (окупиране од француске војске) и Русије. Стигли су свако са своје обале на луксузан сплав на коме је био подигнут богати павиљон, са два фронтона у венцу од свежег зеленила, са испреплетаним словима N. (Наполеон) и А. (Александар). После упознавања и размене љубазности уследили су дани пријатељског дружења двају владара. Наполеон је био толико задивљен лепотом тридесетогодишњег Александра да је у писму својој жени Жозефини написао: "Да је Александар жена, мислим да бих се страсно заљубио у њега."

Наполеон и Александар су с младалачким полетом, али и доста политичке дволичности, разматрали начине да између себе поделе Европу. Тако је Наполеон неодређено (и неискрено) наговестио руском цару могућност да би га подржао у намери да освоји Цариград. Иако победник у рату, Наполеон није тражио непосредне територијалне уступке од Русије осим да руска војска напусти Јонска острва. С друге стране, Русија се није много трудила око тога да се сачува њена савезница Пруска која је претрпела тешке губитке јер је од њених пољских поседа створено Велико Варшавско Војводство које је Наполеон уступио саксонском краљу Фридриху-Августу. Од пруских земаља западно од Елбе створена је нова Вестфалска Краљевина чија је круна дата Наполеоновом брату Жерому. Но, ипак треба додати да је руски цар спасио Пруску будући да је Наполеон имао намеру да је разбије потпуно. Руски цар је узео чак и неке непријатељске обавезе према Великој Британији - да се придружи континенталној блокади, да забрани увоз британске робе у Русију, итд. На крају су цареви један другоме доделили висока одликовања, најхрабријим војницима из супротног табора су такође дали одликовања, а један батаљон француске царске гарде угостио је Преображенски пук.

Два цара срела су се још једном, у Ерфурту, у септембру и октобру 1808. године, на тронедељном скупу који је уз њих окупио и неке ситније немачке владаре, све саме француске вазале (саксонски, баварски, виртембершки, вестфалски краљеви, итд.), али и представнике Пруске и Аустрије. Међутим, она непосредност из Тилзита више није постојала. Наполеон је настојао да учврсти француско-руско пријатељство пре похода којим је желео да сломи отпор Шпанаца. Александар је избегао било каква значајнија обећања Наполеону, показујући знатно мање дивљења према њему него у Тилзиту 1807. године.

Удаљавање два владара показало се и у чињеници да је Александар под различитим изговорима одбијао Наполеоново тражење да се ожени његовом сестром, великом кнегињом Аном Павловном што је Наполеона дубоко увредило, па се оженио аустријском принцезом. У Ерфурту је Александар успео да обезбеди признање за одвајање Финске од Шведске и њено припајање Русији.

Удаљавање Француске и Русије на крају је довело до Наполеоновог напада на Русију 1812. године који се, и поред почетног успеха, на крају завршио његовим повлачењем и готово потпуним уништењем његове "Велике армије" (од преко пола милиона војника вратило се само њих неколико хиљада).

Сада се сва Европа дигла против Наполеона. Године 1813. створена је антифранцуска коалиција (Русија, Велика Британија, Аустрија, Пруска, Шведска, Шпанија и Португалија). Међутим, војна дејства против Наполеона, који је успео ма за врло кратко време формира нову армију, трајала су више од годину дана. Тек у марту 1814. савезничка војска предвођена Александром победоносно је ушла у Париз. Александар је истог дана наредио да се по свим улицама Париза истакну објаве са манифестом којим је француском народу признао право да потпуно слободно сам одлучи о свом новом уставу и облику државе. После Наполеонове абдикације у Француску се вратила династија Бурбона. Затим је сазван међународни Конгрес у Бечу (од октобра 1814. до јуна 1815) на којем су европске државе преговарале о успостављању новог европског поретка после више од две деценије ратова и потреса. Конгрес је био без сумње један од највећих и најнеобичнијих међународних догађаја у историји Европе.

Током тих осам месеци у Бечу су се окупили, поред два цара (руског и аустријског) и пет краљева, још око две стотине посланстава свих европских земаља. Бечки конгрес домамио је у царски град и хиљаде трговаца из свих крајева Европе који су масовно продавали накит, мирисе, одећу, бурмутице, украсне мачеве, пиштоље за двобој, лепе коње, лепе жене и лепе девојке за потребе хиљаду пет стотина делегата и десетине хиљада туриста.

Становништво Беча је у време одржавања Конгреса нарасло за око 100.000 људи. Под утиском непрекидних балова и концерата (дириговао је и велики Лудвиг ван Бетовен) један гроф је написао: "На Конгресу се не напредује, ту се плеше".

Сваке вечери аустријски цар је приређивао вечере за званице које су седеле за 40 столова, док су његови гости имали на располагању кочије које је вукло 1.400 коња.

У свој тој гунгули свечаних пријема, званичних састанака, блиставих балова, приватних и службених вечера, блистала је звезда младог руског цара Александра I, главног победника над Наполеоном и најмоћнијег владара Европе у то време.

Цар је, уз дужну пажњу коју је посвећивао преговорима са представницима европских сила (аустријски министар спољних послова Клеменс Венцел Лотар Метерних-Винебург-Бајлштајн, британски министар спољних послова Роберт Кестлери, француски министар спољних послова Шарл Морис Талејран-Перигор), и још више пријемима и баловима, добар део времена одвојио за пустоловине с неким лепотицама европског племства. Једну догодовштину те врсте овог ветропирастог царског женскароша, која се догодила крајем 1814. године, спомиње и гроф Сава Текелија, Србин, у својим мемоарима: "Кажу да је за једном девојком ноћу ишао на hоchеn Brückе и тамо се забавио пак није знао доћи у двор, зато стражу полиције замоли да га изведе на познати пут. Онај није хотео, он каза да је Александар и тако стража рече да ће га отвести до прве страже, а даље не сме; то се и учини, а она стража упутила га те је дошао у двор. То је било нашем цару доказано, дакле при ручку рече: "Hеrr Brudеr! hеutе Nаcht isт еin Каysеr durch diе Pоlizеywаchе gеführt, wеr ist vоn uns zwеy gеwеsеn?" - Александар каза, да је он био."

Савременици су Конгрес описали овом досетком: "Руски цар је љубио за све, дански краљ је мислио за све, баварски краљ је пио за све, док је аустријски цар плаћао за све."

Бечки конгрес се у оквиру својих одбора бавио бројним темама, од избора владара у Напуљу, питања Швајцарске, пловидбе Дунавом, до судбине десетина немачких државица, питања робовласништва и уређења дипломатског протокола. Међутим, међу представницима пет главних сила (Русија, Велика Британија, Аустрија, Пруска и Француска) решавала су се у првом реду кључна питања уређења Европе и утврђивање односа снага и утицаја појединих сила.

Најосетљивији је био спор око будућих граница Русије, Аустрије и Пруске (питање француских граница било је раније решено, мировним уговором у Паризу). Александар I је желео да Русији припоји највећи део Пољске.

Велика Британија се плашила сувише великог руског утицаја, Аустрија јој се одмах приклонила, а онда им прилази и Француска. Тако они (почетком 1815. године) потписују тајни споразум, а све са циљем да се Русија заустави у својим претензијама на Пољску, а Пруска на Саксонију. Овај споразум је предложио лукави Талејран и тиме довео дотадашње савезнике на руб рата.

Звучи парадоксално, али судбину Конгреса у Бечу спасио је управо Наполеон, након 10 месеци интернације на острву Елби он је побегао и вратио се у Француску. У истоме моменту савезници, до тада већ завађени, нагло се, од страха пред Наполеоном, опет уједињују. Цар Александар се највише уплашио, он се одувек бојао револуције која може лако да оде све до Русије. Пошто је Наполеон најзад био побеђен у великој бици на Ватерлоу (јун 1815), Александар је беснео што су се други, годину дана раније, показали и сувише попустљиви према корзиканском пустолову, потпуно сметнувши с ума да је управо он донео одлуку да место Наполеоновог прогонства буде острво Елба, на домаку Француске. Разуме се, Наполеону није било тешко да оданде побегне и образује нову војску, утолико пре што му је царски колега изгласао годишњу пензију од пет милиона франака - из џепа француског народа.

Слога изнуђена Наполеоновим повратком са Елбе донела је коначно решење које су силе победнице потписале 9. јуна 1815. године. Тако је створено Пољско краљевство у персоналној унији са Русијом (Александар I постао је и пољски краљ). Русија је задржала и Финску, док је Пруска добила три петине Саксонског краљевства. Створен је Немачки савез чиме је некадашња расцепканост Светог римског царства смањена са 350 разних државица на 34 државе и 4 слободна града, под председништвом Аустрије и с Пруском као најмоћнијом немачком државом. Чланови савеза били су и британски краљ као владар Хановера, дански краљ у својству војводе Холштајна и низоземски краљ као велики војвода Луксембурга. Аустријско царство је добило велика територијална проширења (Илирске провинције, велики део северне Италије са Венецијом).

Осим против Наполеона, Александар је остварио значајне успехе и у рату са Османлијским царством (1806-1812), током којега је помагао Карађорђеву Србију као значајног савезника.

Следеће Александрово достигнуће био је споразум о Светој Алијанси. После пораза Наполеона код Ватерлоа, цар је предложио да се постигне савез европских владара "у име светог и недељивог Тројства", заснован на начелима "праведности, хришћанског милосрђа и мира". Споразум су 26. септембра 1815. године у Паризу потписали руски цар Александар, аустријски Франц I и пруски краљ Фридрих Вилхелм III. У тексту се истиче повезаност европских држава као "чланица исте хришћанске породице" и њихова намера да међусобне односе уређују "као браћа", према упутствима из Светог писма и на наведеним начелима.

Као и у другим стремљењима цара, морална начела била су удружена са практичношћу, па је и Света Алијанса била само основ за успостављање четворног савеза (Русија, Велика Британија, Аустрија, Пруска) као и споразума "петорице" (уз Француску). Представници ових сила састајали су се скоро сваке године (Ахен 1818, Тропау 1820, Љубљана 1821, Верона 1822) и расправљали о главним европским питањима. То је била основа за Европски споразум који је обезбедио релативну стабилност Европе у првој половини XIX века. Под првенственим утицајем Метерниха, Света Алијанса све је више постајала средство апсолутистичких владара и крајње реакције да се супротставе револуционарним и либералним покретима у Европи.

Огромна заслуга цара Александра I је што је после победе над Наполеоном имао кључну улогу у изградњи међународног поретка који је Европи донео мир после Француске револуције и Наполеонових ратова. Споразуми са Бечког конгреса и након њега били су засновани на замисли да односи европских држава треба у првом реду да се заснивају на узајамном уважавању и сарадњи, а не на пукој сили. Света Алијанса је заправо остварена амбиција цара Александра, он је желео једну европску владу која има широка овлашћења и снажну војску иза себе. Наравно, основну улогу у Алијанси наменио је Русији.

Руски цар Александар I, управо у тренутку кад је био на врхунцу своје моћи, кад га је цела Европа славила и признавала као ослободиоца од Наполеонa, изненада је запао у чудно душевно стање. Сада је желео да се повуче у анонимност и осаму. У унутрашњој политици напушта скоро потпуно реформе и управу над Русијом све више препушта реакционарном генералу Алексеју Аракчејеву. Образовање у руским школама постало је верски оријентисано и конзервативно. Све то изазива незадовољство које доводи до стварања тајних удружења разних група руских либерала.

Александар I све више запада у мистицизам а мрачна расположења нарушавају његово ионако крхко здравље. У Таганрогу, на југу Русије, покосила га је епидемија тифуса 1. децембра 1825. године. Најмоћнији и најомиљенији руски цар иза себе је оставио царство које се протезало од Балтика до Црног мора на западу, преко Сибира до Аљаске и далеког Истока. Царство на три континента, над којим никад не залази сунце.