Izvor: Objava, 02.Dec.2020, 09:39

АЛЕКСАНДАР I ПАВЛОВИЧ РОМАНОВ

Руски цар Александар I Павлович Романов је био прво дете и најстарији син цара Павла I и Марије Фјодоровне. Рођен је у Санкт Петербургу 23. децембра 1777. године, а одмах након рођења, његова баба царица Катарина Велика га преузима под своју бригу. Читав дечаков каснији одгој биће њена брига. Касније је именовала Александра као свог наследника, уместо његовог оца Павла кога је сматрала неспособним да заузме престо.

Име Александар, које преведено са грчког значи "заштитник људи" дала му је лично Катарина Велика. Она је обожавала свога првог унука Александра. А он је њу мрзео због њених љубавника.

Када је Катарина поверила Сезару Фредерику Ла Харпу, швајцарском генералу кога је 1783. године поставила за васпитача Александру и његовом две године млађем брату Константину и у кога је имала пуно поверење, своје планове о наслеђу, па га, штавише, и замолила да у том смислу утиче на Александра и окрене га против властитог оца, Швајцарац је то енергично одбио. Чак је и одао тајну тако да, одједном и на опште запрепаштење, Александар постаје најнежнији син на свету. У томе иде све дотле да је заједно са својим братом Константином ступио у пукове које је код Гачине (недалеко од престонице) формирао његов отац.

За свету Катарину (24. новембар) 1796. Катарина Велика спремала је отварање тестамента (манифест) о предаји власти, где заобилази сина Павла и проглашава императором деветнаестогодишњег Александра Павловича, али свету Катарину није дочекала. Седамнаестог новембра 1796. године царица је умрла. Неочекивано за све, император је постао 42-годишњи Павле. Интересантно је да је Александар ласкао оцу, називајући га "Ваше царско величанство" још пре него што се овај попео на престо.

После четири године, четири месеца и четири дана, Александар ће преузети трон и постати нови руски цар. Овај 24-годишњи кнез постао је царем кроз крв и страву ноћи 23. марта 1801. када му је отац, цар Павле, пао под ударцима ножа дворских завереника, јер је хтео сина Александра лишити престола у корист свог нећака Еугена од Виртемберга. Непосредан повод да завереници ступе у акцију била је Павлова намера да ухапси царицу Марију Фјодоровну (своју жену), престолонаследника Александра и његову жену Јелисавету, великог кнеза Константина и још доста чланова царске породице. Иако Александар I није учествовао у завери, није као цар казнио убице, већ је подлегао њиховом утицају. У септембру 1801. године, Александар I је крунисан.

Александар је био загонетна личност и сушта супротност свом мушичавом оцу. Уздржан, сумњичав и хладан, али са друге стране познат по својој љубазности и сентименталности. Он никад није дао никоме, било либералима или конзервативцима, да доминирају над њим. Избегавао је отворене сукобе што га је с временом учинило искусним дипломатом и политичаром.

Што се тиче његовог физичког изгледа, један шведски дипломата рекао је да је Александар "красан младић обдарен свим природним чарима". Његова баба Катарина Велика говорила је за њега да је "личност ретке лепоте". Био је висок, витак, имао атлетска рамена, анђеоски ход, племенито, правилно и благо лице, мекану и таласасту светлокестењасту косу и некако неприродно плаве очи испод тамних трепавица. Облачио се кицошки. Осим што је изгледао веома лепо, Александар је имао изврсно образовање и течно говорио три европска језика. Лепи, згодни и шармантни цар пленио је женска срца где год би се појавио. Ветропирасти царски женскарош је у свом животу имао већи број љубавница. (Једна од њих била је и његова сестра Катарина Павловна, војвоткиња од Олденбурга, са којом је још од младости одржавао родоскврне везе.) Руски народ је цара Александра I због његове физичке лепоте називао анђелом. Кад се Наполеон сусрео с Александром у лето 1807. године у Тилзиту ради склапања мира, био је задивљен Александровом појавом и писао је својој жени Жозефини: "Да је Александар жена, мислим да бих се страсно заљубио у њега." Међутим, цар је имао дивну жену, Јелисавету, са којом се венчао 25. септембра 1793. године, када је њему било шеснаест година, а њој петнаест. Млади брачни пар био је толико леп, толико фасцинирајући, да су почели да их називају "Амор и Психа".

Шесте године брака Јелисавета је родила Александру кћерку, али је дете ускоро умрло. И друга њихова кћерка, рођена 1806. године, умрла је у раном детињству. После тога, из године у годину, Александар је све јасније осећао да не жели бити император. Размишљао је о томе да све остави и оде са женом на обалу Рајне где би романтично провели остатак живота.

Александар се није осећао угодно у властитој земљи. Никад пре, још од Петра Великог, ниједан руски владар није провео толико времена у иностранству. Заједно с малом пратњом, он је уздуж и попреко пропутовао Европу у отвореним кочијама.

Још током времена када је био принц а касније и као цар Александар I је често користио либералну реторику. С намером да уведе режим просвећеног апсолутизма, у почетку своје владавине спроводио је умерене либералне реформе, које је разрадио Тајни комитет и Михаил Сперански: основао је осам министарстава, допустио кметовима да се уз откуп ослобађају, повећао број гимназија, основао четири универзитета и неколико виших школа, ублажио цензуру, намеравао дати устав итд. Све те реформе изазвале су отпор конзервативаца, под чији је утицај постепено и он долазио. Спољнополитички догађаји толико су га заокупили, да се све мање бринуо за напредак земље.

Александар се дуго дивио Наполеоновим реформама и био заговорник модерне државе, мада никад није добио прилику да своје тежње спроведе у дело.

У спољној политици Александар I је балансирао између Велике Британије и Наполеонове Француске. Године 1805. увео је Русију у савез против Француске, али је удружене руско-аустријске војске Наполеон потукао 2. децембра код Аустерлица; 1806. помагао је Пруску против Наполеона, затим ју је напустио и с Наполеоном се споразумео у Тилзиту (7. јула 1807); тај савез обновили су у Ерфурту (1808), а Русија је тада од Шведске преотела Финску (1809). Али из економских интереса Русија се сукобила с Наполеоном прекинувши његову континенталну блокаду којом је хтео сломити отпор Велике Британије. У почетку напада на Русију (1812) Наполеон је имао успеха, али ускоро је доживео потпуну катастрофу. Отада Александар I игра главну улогу у антинаполеонској коалицији европских сила и на челу победоносних савезничких трупа улази у Париз (1814).

Цар Александар био је једна од главних личности Бечког конгреса, вишемесечног скупа који се, после Наполеоновог слома, одржао од октобра 1814. до јуна 1815. године. Савременици су конгрес описали овом досетком: "Руски цар је љубио за све, дански краљ је мислио за све, баварски краљ је пио за све, док је аустријски цар плаћао за све."

Заносећи се нереалним и мистичним сновима, руски цар Александар склапа 26. септембра 1815. у Паризу с аустријским царем Францом I и пруским краљем Фридрихом Вилхелмом III савез, коме приступају и други, и ствара Свету Алијансу која ће по принципима јеванђеља управљати светом, у ствари одржавати власт апсолутистичких владара и крајње реакције.

Остварио је значајне успехе у рату са Османлијским царством (1806-1812), током којега је помагао Карађорђеву Србију као значајног савезника.

Овај изузетно амбициозан владар током своје владавине проширио је границе Руског царства и уздигао је своју империју на степен највеће светске силе. За владавине Александра I Русији су припојени: Источна Грузија (1801), Финска (1809), Бесарабија (1812), Азербејџан (1813), бивше Велико Варшавско Војводство (1815).

Руски цар Александар I, управо у тренутку кад је био на врхунцу своје моћи, кад га је цела Европа славила и признавала као ослободиоца од Наполеонове власти, изненада је запао у чудно душевно стање. Сада је желео да се повуче у анонимност и осаму. У унутрашњој политици напушта скоро потпуно реформе и управу над Русијом све више препушта реакционарном генералу Аракчејеву. Образовање у руским школама постало је верски оријентисано и конзервативно. Све то изазива незадовољство које доводи до стварања тајних удружења разних група руских либерала.

Александар I све више запада у мистицизам а мрачна расположења нарушавају његово здравље које је ионако већ након 1820. године постајало све крхкије. Умро је од тифуса у Таганрогу 1. децембра 1825. године. Најмоћнији и најомиљенији руски цар, иза себе је оставио царство које се протезало од Балтика до Црног мора на западу, преко Сибира до Аљаске и далеког Истока. Царство на три континента, над којим никад не залази сунце.