Izvor: Objava, 17.Apr.2020, 15:49

ВЛАДИКА ПЕТАР I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Митрополит црногорски Петар I Петровић Његош рођен је на Његушима 13. априла 1747. године. Родитељи су му се звали Анђелија и Марко.

Године 1762. одлази са владиком Василијем у Русију на школовање, али се - по владичиној смрти, 1766. године - враћа у Црну Гору. Постаје свештеник и архимандрит. Петар је 1779. године био у једној црногорској делегацији која је у Бечу од Марије Терезије тражила покровитељство и финансијску подршку Црној Гори.

Митрополит црногорски постао је 1784. године, у веома тешком времену за Црну Гору. Пошто се завладичио у Карловцима, кренуо је за Русију у нади да ће добити помоћ. Како се у Русији још раније дознало за црногорске и лично Петрове тужбе на Русију у аустријској престоници 1779. године, био је грубо примљен од кнеза Потемкина, па чак и удаљен из Русије. Царица Катарина II покушала је да овај случај изглади и да Црну Гору поново веже за Русију.

Фебруара 1786. године владика Петар I враћа се у Црну Гору, у којој су прилике биле изузетно тешке. Минуле године скадарски везир Махмут-паша Бушатлија упао је у Црну Гору и опустошио је до Цетиња. Села су попаљена и опустошена. Народ без кућа, живи по пећинама, глад свуда, племена закрвљена. Владика предузима све да среди ситуацију: путује по Црној Гори, мири завађена племена, сузбија крвну освету. Дуг и упоран посао му је и сузбијање ширења аустријског утицаја у Црној Гори, при чему се сукобљава са гувернадуром Јованом Радоњићем, аустрофилом по убеђењу. Од 1788. године ступа у честе борбе с Турцима, на подстицај Русије.

Две велике битке водио је Владика 1796. године. У јулу су Црногорци потукли - на Мартинићима - знатно бројнију војску скадарског везира Бушатлије. Септембра месеца Везир је подигао још силнију војску и изгубио је живот у другом својем поразу - на побрђу села Крусе. После тих бојева Црној Гори су припојена ближа брђанска племена.

Године 1806. и 1807. Владика предводи Црногорце у борбама с Наполеоновом војском у Боки Которској и допире до Дубровника. После мира између Русије и Француске у Тилзиту Владика напушта приморске крајеве. Интересантна је порука Петра I маршалу Мармону у том периоду. На маршалово питање колико има од Боке до Цетиња, одговор је да има три сата хода, али за пријатеље, а да непријатељи тамо никада неће стићи. Године 1813. поново ослобађа Боку и образује Централну комисију, но следеће године - на основу споразума великих европских сила - Бока је припала Аустрији. У међувремену - за време Првог српског устанка - Петар I је одржавао везе са Карађорђем и с војском задржавао турске снаге из Херцеговине и са скадарског подручја, али тада није било већих бојева.

На изградњи државног апарата Петар I је урадио следеће: на Преображење 1796. године сазвао је скупштину на Цетињу, која је усвојила "Стегу", први писани црногорски закон. Уз то заводи порезе, организује "Правитељство суда црногорског и брдског". Црногорци пружају врло јак отпор новинама које заводи Петар I.

Написао је "Кратку историју Црне Горе", неколико песама под јаким утицајем народне поезије и велики број посланица, упућених црногорским и брдским племенима и братствима и појединим савременицима.

Последњи знатнији окршај био је 1820. године, и то с Турцима, на Морачи. Ту је турска војска поражена; Црној Гори су присаједињене две Мораче и Ровца.

Чак и у дубокој старости владика Петар I је радио на сређивању прилика у Црној Гори - у том погледу његове заслуге су заиста велике. Поткрај живота вршио је знатан утицај на младог Његоша.

Лично храбар, веома способан, а уз то и свестан да Црна Гора мора ићи тим путем, Петар I је, без војске и полиције, ауторитетом верског и политичког вође, ишао ка стварању модерне државе у Црној Гори.

Петар I умро је на Цетињу 30. октобра 1830. године.