Izvor: Objava, 19.Okt.2019, 06:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Црногорски кнез и краљ Никола I Петровић Његош рођен је 19. октобра 1841. на Његушима. Син је великог војводе Мирка, старијег брата кнеза Данила, и велике војвоткиње Стане. На престолу је 13. октобра 1860. заменио свог стрица, кнеза Данила. Владао је дуго, чак педесет осам година. Страни путописци, дипломате, владари, познати публицисти и новинари писали су са поштовањем о овом црногорском владару. Храброст и смелост црногорског кнеза испољавала се увек у несигурним и критичним ситуацијама. Као младић често је у биткама стављао живот на коцку, спреман да се жртвује за слободу. У циљу признавања независности Црне Горе и ширења њених граница користи сваку прилику да угрози стабилност Турске у том делу Балкана. Устанак у Херцеговини 1860-62. доводи до рата са Турском, Омер-паша Латас страховито пустоши Црну Гору, а Ријечки мир не доноси никакве пограничне промене. Приближавање Србији било је нарочито јако после 1866, када је закључен уговор о заједничкој борби против Турске. Босанско-херцеговачки устанак 1875. године доводи до рата Црне Горе са Турцима 1876-78. године ("Вељи рат"), током кога се кнез показао као изванредан војсковођа, организатор и прегалац. Велика црногорска победа у бици на Вучјем долу представља највиши домет Николиног војничког знања, искуства и изузетно добро осмишљене стратегије. По Европи се тада све више ширио култ "спартанске" одважности становника "Црних Брда" и њиховог предводника - "Цара јунака". Из рата, Берлинским конгресом, Црна Гора излази проширена за око 4.000 квадратних километара и са општим међународним признањем своје независности. Црна Гора и њен кнез стекли су висок углед и велики политички капитал. Никола се прогласио за краља 1910. године. Од његових претходника на црногорском трону Никола је наследио и несумњив књижевни таленат. Његово најбоље књижевно дело је драма "Балканска царица" из 1881. Гости или службеници на његовом двору били су и српски велики књижевници Симо Матавуљ и Лаза Костић, а у току Првог светског рата и Борисав Станковић. Приступио је 1912. године Балканском савезу и увео Црну Гору у балканске ратове у којима је био врховни командант црногорске војске. У првом балканском рату Црногорци први започињу ратна дејства против Турске и постижу веома запажене резултате. У другом балканском рату Никола је подржао Србију у рату с Бугарском. У првом светском рату приступио је Антанти, упутивши војницима 1914. следећи позив: "Црногорци! Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству. (...) па сад - ко је јунак, на оружје; ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. На нашој су страни бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће ве у свим нашим подвизима. Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство!" Међутим, пред најездом аустроугарске војске почетком 1916. године напустио је Црну Гору и отишао у избеглиштво најпре у Италију, а потом у Француску. Црногорска војска се храбро борила штитећи одступницу српској војсци (битка на Мојковцу, 6-7. јануар 1916). Велика народна скупштина у Подгорици 26. новембра 1918. прогласила је уједињење Црне Горе и Србије. Детронизиран у корист свог зета, краља Петра I Карађорђевића, и свог унука, престолонаследника Александра, Никола I је умро у емиграцији у Француској, у Неј Сен Сиру код Париза, 1. марта 1921. године.