Izvor: Objava, 01.Okt.2019, 10:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПАВЛЕ I ПЕТРОВИЧ

Павле I Петрович је био руски цар од 1796. до 1801. године. Рођен 1. октобра 1754. године у Санкт Петербургу, био је незаконити син царице Катарине II Велике и дворјанина Сергеја Салтикова, мада је званично као његов отац словио Катаринин ментално нестабилни муж цар Петар III који је услед алкохолизма био импотентан и од кога је Катарина преузела власт 1762. године. Павле је једини руски цар рођен у санктпетербуршком Летњем дворцу.

У време највећих Катарининих тријумфа у рату против Турске, током 1770. године, велики кнез Павле Петрович има 16 година. Његово здравље је осетљиво. Рахитис и чудне болести у детињству начинили су га ружним, мада је био у раном детињству веома леп дечак. Грубе црте његовог лица потресају чести грчеви, а уз све то стални су напади падавице. Он има непостојан карактер, спор дух; он је мушичав, пати од наглих промена расположења, сумњичав је и плашљив. Један од његових учитеља рекао му је једног дана: "И поред најбољих намера на свету, навући ћете на себе само мржњу!" Он је зловољан, злонамеран, подмукао. Али треба нагласити да Павле никада није био вољен. Његово рано детињство одвијало се у сенци царице Јелисавете Петровне (тетке његовог тобожњег оца Петра III) и он никада није сазнао шта је нежност мајке. Он мрзи мајку, а још више њеног титуларног љубавника грофа Григорија Орлова док Петра III идеализује. Све више времена проводи у војним вежбама. Са своје стране ни Катарина се према њему не понаша као мајка и између њих двоје никад није било ни разумевања а камоли љубави.

Катарина ће Павлу да одабере вереницу, биће то Вилхелмина фон Хесен-Дармштат. Њу ће заправо одабрати пруски краљ Фридрих II, а Катарина ће послушати његов савет. Принцеза је, као и све оне које су јој претходиле, променила веру и име и постала велика кнегиња Наталија, а одмах почиње да ужива Катаринину пажњу, док је Павле воли страсно и љубоморно. Венчање је прослављено 10. октобра 1773. године.

Царица Катарина је у почетку била задовољна Наталијом, али се убрзо на њу љути. Она нема никаквог утицаја на своју снаху. "Велика кнегиња воли свакојаке крајности. Не слуша ничије мишљење и ја у њој не видим нимало привлачности, духа ни разума" пише Катарина у писму барону Фридриху Мелхиору фон Гриму и онда додаје: "Код те даме све је претерано. Све је окретање у круг". Још једна замерка: Она не учи руски језик! Што је још горе Наталија организује заверу са циљем да је збаци са престола и скупља заверенике. У завери је великог удела имао млади гроф Андреј Разумовски, једини пријатељ кога Павле има а са којим се Наталија била бацила у љубавну везу. Катарина дознаје за заверу и позива Павла и Наталију. На опште чуђење, она се задовољила тиме што је великом кнежевском пару открила да зна за све њихове планове, а потом, пошто им је претходно натрљала нос без неке велике строгости, отпустила их је збуњене и у недоумици као какву непослушну децу. Ово je због тога што је управо била сазнала да је Наталија у другом стању; за њу је то дете, које је имало да се роди, једино било важно. Катарина је била опседнута питањем наслеђа, и она премишља како би било да законитог наследника замени сином кога ће ова родити.

Међутим, догодило се да је дете приликом порођаја умрло и да је велика кнегиња убрзо након тога издахнула (15. април 1776. године). Још сахрана није ни обављена, а Катарина смишља ко би могла бити нова Павлова жена. То ће бити опет једна немачка принцеза - Софија Доротеја фон Виртемберг. Царица је усхићена Софијом Доротејом и записује: "Стасита као нимфа, тена боје љиљана и руже, најлепша на свету, висока и плећата, а ипак лагана. Читава њена физиономија преплављена је благошћу, добротом срца, чедношћу". И она ће бити преведена у православље и добити име Марија Фјодоровна.

И ова принцеза је задовољна и пише веренику Павлу: "Кунем се, овим писмом, да ћу вас волети, да ћу вас обожавати целог живота и да ћу вам увек бити привржена, и ништа ме на свету неће навести да се према вама променим. То су осећања ваше заувек нежне и верне веренице".

Венчање је обављено концем 1776. године. Годину дана касније, 23. децембра 1777. године, рађа се прво дете великокнежевског пара, дечак коме ће сама Катарина одабрати име Александар. Она га одмах преузима под своју бригу. Маломе Александру, кога ће она љубоморно лично однеговати, а да га при том не одузима од мајке, Катарина је намеравала да остави власт. Њему, а не његовом пакосном оцу. Ништа за недостојног сина, све за унука који толико обећава у будућности! Јер дечак је тако напредан и јак да Катарина у својим писмима нема довољно речи одушевљења.

Након 17 месеци родило се друго мушко дете, а пресрећна бака га крсти именом Константин и даје му за дадиљу Гркињу јер очекује да ће он владати Византијским Царством које она намерава да рестаурише. Марија Фјодоровна ће родити још осморо деце, дакле, она и Павле имаће свеукупно десеторо деце.

Повукавши се на своје лепо имање у Гачину, недалеко од престонице, у коме је био парк уређен као онај у Шантијију који је велики кнежевски пар имао прилике да види за време свог путовања по Европи 1781. године, Павле Петрович је од њега начинио прави утврђени логор, у коме је, са оно неколико својих пукова које је униформисао на пруски начин, вршио обуку од јутра до мрака, слепо подражавајући Петра III, којег сматра оцем иако га сви убеђују да је то Салтиков, и стварајући на тај начин, као својевремено Петар III, незадовољство у редовима војске и цивила.

Његов бизарни карактер и његова пакост непрестано су расли и увећавали се. Гроф Теодор Ростопчин, један од ретких људи који су му били наклоњени и то јавно показивали, а такав ће и остати све до Павлове смрти, био је приморан да призна, да престолонаследник као да на силу измишља начине како да га људи омрзну и презру.

Сви су тада приметили да је омрзнуо своје синове Александра и Константина. Веома га је узнемирила Катаринина жеља да ожени Александра. На руски двор долазе две принцезе од Бадена, а она жели да Александра (има 16 година) ожени Лујзом (15 година). Александар ништа не слути: "Приређујем му ђаволску игру, јер га доводим у искушење" пише Катарина Гриму. Већ тада Александар Павлович је био "красан младић обдарен свим природним чарима", како рече један шведски дипломата. Висок је, витак, има атлетска рамена. Љупкост и гипкост избијају из сваког његовог покрета. Лице му је отворено, црте правилне, очи некако неприродно плаве испод тамних трепавица, коса светло кестењаста, мекана и таласаста, осмех заводнички.

На крају Катаринина намера успева, Александар се занима за Лујзу. Она остаје, прелази у православље, учи руски, добија име Јелисавета Алексејевна. И сама је заљубљена: "Када смо били сами у мојој соби, пољубио ме је, и сада верујем да ће то стално чинити. Не можете замислити колико ми је то изгледало чудно" пише принцеза својој мајци. Венчање младога кнеза обавило се 25. септембра 1793. године. Млади брачни пар био је толико леп, толико фасцинирајући, да добија надимак "Амор и Психа".

Предосећајући смрт Катарина изненада одлучи да се отвори тестамент (манифест) где заобилази сина Павла и престо оставља деветнаестогодишњем унуку Александру Павловичу. То је требало бити урађено на празник свете Катарине - 24. новембра 1796. године, а не почетком наредне године, као што је раније смерала. Но, то је касно, она већ 17. новембра доживљава мождани удар.

На вест о царичиној болести, Павле је наредио да се упрегне седмопрег и полетео је из Гачине пут престонице. На једној успутној станици где је променио коње, наишао је на Ростопчина. Док је силазио из каруца, лице му се нервозно грчило окупано у сузама. Он загрли свог пријатеља. Одједном, почиње да се нећка да ли да продужи ка Санкт Петербургу јер зна да Катарина жели Александра на престолу. Осим тога сви знају за манифест којим Катарина оставља престо Александру, довољно је да га Александар изнесе у јавност, али он то не чини. Стога Павле скупља храброст и одлази у Зимски дворац. Сви му се стадоше до земље клањати као будућем цару, мрмљајући нешто налик на "Ваше царско величанство". Долазе Александар и Константин, клањају му се са пуно поштовања. Обојица су обучени у униформе гачинских батаљона по пруском кроју. Сада је Павле сигуран да ће владати. За све то време Катарина се бори са смрћу. Четврт после девет увече откуцало је на неколико удаљених зидних часовника и Катарина испусти свој последњи дах. Павле I, цар свих Руса, паде ничице пред њено тело, а потом изађе из собе. У радној соби своје мајке Павле проналази фамозни манифест и спаљује га.

Већ прве сате своје владавине он проводи у смотри једног гардијског пука и ту је веома незадовољан, лупа ногама и виче. Он већ тада има намеру да уништи све оно што је Катарина установила од времена смрти Петра III 1762. године. Одмах доводи своје трупе из Гачине, а двор је пун војске. Окружује се непознатим људима.

Павле протерује последњег Катарининог љубимца Платона Зубова, затим пушта из тамница неколико политичких затвореника, међу њима пољског револуционара и патриоту Тадеуша Кошћушка, а последњег пољског краља Станислава Поњатовског пушта из кућног притвора у Гродном, позива га у Санкт Петербург и прима као почасног госта. Као да је тиме хтео да покаже колико се руга мајци коју мрзи и на оном свету. Јер управо Катарина избрисала је Пољску са мапе Европе.

Онда је приредио свирепу трагедију, достојну Шекспира, која је шокирала Санкт Петербург. Наиме, наредио је да се ископају из гроба у манастиру Александра Невског посмртни остаци Петра III, крунисао скелет и натерао двор да му се поклони. Потом му је приредио царски погреб у исто време са погребом умрле царице. По цичи зими, по снегу уз минус осамнаест степени, у поворци су сви они који су учествовали у завери 1762. године када је Петар III свргнут и убијен. Једног од њих, Алексеја Орлова, брата Григорија Орлова, приморао је да иде на челу колоне, за ковчегом убијеног цара, и да на јастуку носи круну Петра III. Ту су и остали завереници који носе гајтане мртвачког покрова. Сви су већ стари, али Павле нема сажаљења. Са злурадом, правом демонском радошћу, он је дао да се у исти гроб, у Петропавловској саборној цркви, сахране посмртни остаци његове мајке и Петра III. Тако, раздвојени у животу, они су се ипак спојили у смрти вољом једног неуравнотеженог владара.

Када је и то прошло, Павле није задовољан. Наређује да се из цркве Свете Катарине у Херсону раскопа гроб кнеза Григорија Потемкина, Катарининог морганатског супруга, и да се разбацају његове кости.

Рекао је: "Знајте да у Русији јесте угледна личност само она са којом ја говорим, а и то само док ја са њом говорим". Он је владао тако што је радио све супротно од онога што је радила његова мати. Свеукупно гледајући и није био сувише суров, али су његови потези, како код награђивања тако и кажњавања, били сувише импулсивни. Поново је увео обичај да се сва кола морају зауставити, а сви клекнути када он пролази. Забранио је округле шешире, високе огрлице и уопште одевање по најновијој моди које је подсећало на револуционарну Француску. Забрањене су речи "друштво" и "грађанин", уведена је строга цензура, затворене приватне штампарије, забрањен увоз страних књига, итд.

У војсци је завео пруске обичаје, пруску униформу, војници су носили перике, доколенице, тешке капе, итд., а чувени војсковођа генерал Александар Суворов је то прокоментарисао: "Прашак власуљара није барут, запонци нису топови, кике нису бајонети. Ми нисмо Немци већ Руси". Када је то дочуо, Павле га је протерао.

Спољна политика му је у почетку била помирљива. Но, то тако није могло дуго будући да је револуционарна Француска започела своја освајања Европе. Стога је Павле морао активирати Суворова пишући му: "Суворову не требају ловорике, већ домовина треба Суворова". За време рата с Француском руске трупе под командом Суворова извојевале су низ победа у Италији и извеле Алпски поход. Активне операције изводила је у Јонском мору и Црноморска флота на челу са адмиралом Фјодором Ушаковом. Због неких неспоразума са савезницима Аустријанцима, Павле се наљутио и онда опет повукао војску унутар руских граница. Онда се нагло окренуо Наполеону.

У преговорима које је имао са Наполеоновом Француском главни циљ је била Велика Британија и њено светско господство. Трговина између Русије и Велике Британије била је фактички прекинута. Вршене су припреме за поход удружених руско-француских трупа у Индију. С том намером послао је донске козаке у Средњу Азију. До планираних операција против Велике Британије није дошло услед Павлове смрти.

Иако је задржао постојећи режим кметске зависности сељака, Павле никада није био популаран међу руским племићима. Незадовољним племићима треба додати и масу незадовољних официра његове мајке које је отпустио, а неке и протерао. Незадовољство је повећавала и царева нова спољна политика приближавања Наполеону. Павлова намера да лиши сина Александра престола у корист свог нећака Еугена од Виртемберга довела је коначно до стварања завере која се завршава убиством цара Павла. Срце завере били су генерал Леонтиј Бенигсен и Олга Зубова, сестра Платона Зубова. О самој завери Павле је нешто слутио тако да је дао затворити свога вицеканцелара грофа Никиту Панина. Када су завереници дочули да је Павку сунуло кроз главу да ухапси царицу (своју жену), престолонаследника Александра и његову жену, великог кнеза Константина и још доста чланова царске породице, одлучили су да ступе у акцију.

У ноћи 23. марта 1801. године завереници проваљују у спаваћу собу цара Павла и покушавају га присилити да потпише акт о одрицању од престола. Када је он то одбио, убили су га.

Престолонаследник Александар, који је дошао на престо кроз крв и страву те ноћи када му је отац пао под ударцима завереничког ножа, није био умешан у ову заверу, али није ни казнио убице. Пад цара Павла нико није ожалио.