Izvor: Objava, 04.Avg.2018, 18:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Црногорски кнез и краљ, Никола I Петровић Његош спада у групу владара, који су понајдуже остали на престолу. Рођен је 19. октобра 1841. на Његушима. На престолу је 1860. наследио свог стрица, кнеза Данила, са чијом је супругом, кнегињом Даринком, одржавао родоскврне односе. Владавину започиње борбом за престо против опозиције, одржаване од Аустрије. Крајем 1860. сва племена признала су власт кнеза Николе. У унутрашњој политици кнез Никола наставља рад својих претходника на јачању државне власти и стварању услова за признавање независности Црне Горе и ширења њених граница. У том циљу користи сваку прилику да угрози стабилност Турске у том делу Балкана. Устанак у Херцеговини 1860-62. доводи до рата са Турском, Омер-паша Латас страховито пустоши Црну Гору, а Ријечки мир не доноси никакве пограничне промене. Приближавање Србији било је нарочито јако после 1866, када је закључен уговор о заједничкој борби против Турске. Босанско-херцеговачки устанак 1875. године доводи до рата Црне Горе са Турцима 1876-78. године. Из рата, Берлинским конгресом, Црна Гора излази проширена за око 4.000 квадратних километара и са добијеном независношћу.

Ове промене изазивају потребу за реформама у државној власти. Укинут је сенат, а установљен Државни савет, као законодавно тело. Установљена су министарства унутрашњих и спољних послова, правде, финансија и војске. Посебна пажња је посвећена културно-просветним питањима. Основан је већи број средњих школа, а уведено је опште, бесплатно и обавезно основно школовање. Територијално проширење Црне Горе мења и привредну структуру. Пољопривреда добија значајну улогу, а убрзано тече и процес стварања индустријских предузећа, већих трговина и банака, уз појачано улагање страног капитала.

Кнез Никола је управљао Црном Гором као апсолутиста. Његова владавина, појачана експлоатација и социјално раслојавање изазивају веома велико незадовољство. Против личног режима кнеза Николе, који постаје кочница даљем развитку грађанског друштва, устаје црногорско грађанство, а прикључује му се интелигенција, радници, па и широке масе сељаштва. Под притиском јавности 1905. издаје октроисани Устав, којим се прилике много не мењају. Наставља се парламентарна борба опозиционо расположеног грађанства, чији је центар Клуб народне странке. Присталице кнеза Николе стварају Праву народну странку, као противтежу клубашима.

Сукоб кнеза и опозиције достиже врхунац 1907. при кнежевој посети Бечу. Доживљавајући посету као националну увреду, опозиција организује атентат. "Бомбашка афера" добија расплет судским процесом, а односи у Црној Гори се још више компликују. Избија веома јак политички сукоб Србије и Црне Горе око "Бомбашке афере", јер је кнез Никола сумњао да је Србија умешана у атентат. Анексиона криза стишава политичке страсти, али се оне поново распаљују 1909. и завршавају смртним пресудама противницима режима на Колашинском процесу. Да би како-тако подигао пољуљани ауторитет и да би се изједначио са Србијом, кнез Никола је издејствовао да му Народна скупштина у част педесетогодишњице владавине понуди краљевску круну. Године 1910. Црна Гора постаје краљевина. Младотурски покрет изазива незадовољство покорених народа у Турској, све је јачи отпор турској власти и све бројнији су устанци. Заједнички интереси Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке довели су 1912. до Балканског савеза. У првом балканском рату Црногорци први започињу ратна дејства против Турске и постижу веома запажене резултате. У другом балканском рату Црна Гора је на страни Србије против Бугарске.

Први светски рат показао је много већи хероизам Црногораца него способност Врховне команде. Битка на Мојковцу и подвиг црногорске санџачке војске на челу са сердар Јанком Вукотићем остају међу најсветлијим тачкама Србије и Црне Горе у првом светском рату. Пред најездом аустроугарске војске краљ Никола је почетком 1916. напустио Црну Гору и отишао у избеглиштво најпре у Италију, а потом у Француску. Велика скупштина у Подгорици 26. новембра 1918. збацила је краља Николу са престола, мада је у Црној Гори и даље било његових присталица. Умро је 1. марта 1921. године у Антибу у Француској.