Izvor: Glas javnosti, 24.Sep.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hleb koji je ratovao
U muzeju Ponišavlja u Pirotu već decenijama se ljubomorno čuva eksponat, po mnogo čemu jedinstven u Srbiji, a možda i u Evropi. Reč je o vojničkom hlebu - tainu, koji je neko umesio daleke 1912. godine, u vreme kada su se nad Srbijom nadvili ratovi i beda. Priče o hlebu ne bi bilo da nije Alekse Zdravkovića, pirotskog regruta i terzije, koji je uoči Prvog balkanskog rata, kao i mnogi njegovi vršnjaci, dobio poziv za mobilizaciju da „spasava čast Srbije“.
Dugogodišnji direktor >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << muzeja Branislav Najdanović govorio je svojevremeno da je Aleksu pre nego što će krenuti u rat majka zavetovala da nipošto ne pojede prvo sledovanje vojničkog hleba koji dobije u kasarni, već da ga vrati kući. Verovala je da prvi vojnički hleb čuva vojnika, da na njega neće tane, ni geler. Uz hleb su obično išle i druge amajlije koje su se ušivale u šinjel i ostalu vojničku odeću. Kada je Aleksa stigao u kasarnu i primio svoje prvo vojničko sledovanje taina, odmah je pao u iskušenje da ga proba, ali je odoleo i umesto njega pojeo ono što je poneo od kuće. A onda su, jedna za drugom, krenule bitke. Sa tainom na dnu torbe, Aleksa je ratovao na jugu Srbije, u Makedoniji, a zatim je kroz kosmetske i albanske gudure dospeo do Krfa. Sledi proboj Solunskog fronta, Kajmakčalan, Bitolj, Skoplje i, konačno, 1918. otadžbina Srbija. Zdravković je amanet majke shvatio veoma ozbiljno i tain je za njega postao prava amajlija, u koju je verovao i koja ga je, kako je govorio za života, „svih onih godina čuvala“. Aleksa se posle šest godina ratovanja vratio kao narednik u svoj Pirot sa tainom u torbi, ovenčan brojnim odlikovanjima.
Zdravkovići su tain u jednoj drvenoj kutiji čuvali sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Aleksa je svojim sinovima često pričao kako je sa drugovima, pre svakog juriša, ljubio taj buđavi hleb i opet ga vraćao u torbu. Nijednog momenta mu na pamet nije palo da prekrši majčin zavet i pojede ga. Amajlija je nadživela svog vlasnika, ali i mnoge u porodici Zdravković.
Aleksa se posle ratovanja oženio i podigao četvoricu sinova i jednu ćerku. Jedno vreme je radio kao poštar, zatim terzija, a naprasno je umro 1941. godine, kada je bugarska okupaciona vojska ušla u Pirot. Junak ove priče u Pirotu nema direktnih potomaka. Svi su se raselili ili poumirali. Jedine uspomene na njega su tain i pregršt medalja u muzeju. Krajem šezdesetih godina prošlog veka tain je, zajedno sa kutijom u kojem su ga čuvali Zdravkovićevi potomci, dospeo u pirotski muzej na nesvakidašnji način. Tadašnji direktor Najdanović je, u dogovoru sa direktorom Elektrodistribucije Predragom Igićem, potomcima Alekse Zdravkovića, obećao priključak za struju pod uslovom da tain poklone muzeju. Obećanje je ispunjeno, i od tada je stari vojnički hleb na sigurnom.
- Ovo je zaista jedan od naših najdražih eksponata o kome posebno brinemo - kaže istoričarka u muzeju Mila Savić.
