Izvor: Politika, 15.Jun.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hari Poter na Frojdovom kauču
Likovi iz književnosti i filma dobar su „materijal” za buduće psihoanalitičare
Desetak psihijatara – stažista sastajalo se mesecima svake sedmice kako bi pronikli u probleme jednog vampira i jedne mlade devojke. Ćudljivi Edvard, stogodišnjak u telu tinejdžera, i njegova drugarica Bela likovi su iz tinejdžerske vampirske romanse „Sumrak“, ali njihovi problemi sasvim su realni i moguće ih je sresti kod pravih pacijenata.
Analiziranje neuroza na akterima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz „Sumraka“ bilo je toliko uspešno da su rezultati predstavljeni na prošlomesečnom skupu Udruženja američkih psihijatara, piše „Volstrit džornal“.
Da li je Skarlet O’Hara patila od narcisoidnog poremećaja ličnosti, a Toni Soprano od napada panike i depresije? Psihoanalitičari su im postavili takve dijagnoze. Likovi iz filma i književnosti odavno se koriste kao „materijal“ za studente psihijatrije. Na kauču su bili čak i likovi iz dečjih crtaća i bajki.
„Studenti koji se bave duševnim zdravljem mogu da uče na fiktivnim karakterima isto koliko i na pravim pacijentima“, kaže Glen Gabard, profesor psihijatrije i psihoanalize na Bejlor koledžu u Hjustonu, inače autor „Psihologije Sopranovih“, u kojoj daje stručan pogled na disfunkcionalne likove u popularnoj seriji.
Pored toga, studenti se na ovaj način upoznaju sa mnogo širom lepezom poremećaja od one koju će ikada sresti u stvarnosti.
„Sem ako ne budu radili u zatvoru, malo ko će naići na prave sociopate i teške antisocijalne ličnosti kao što su Hanibal Lekter iz ’Jaganjaca’ ili Anton Čigur ih filma ’Nema zemlje za starce’“, objašnjava dr Džon Rozegrant, direktor Centra za studije psihoanalize u Tusonu u Arizoni.
Zagovornici vežbanja na izmišljenim likovima tvrde da je to s jedne strane lakše, jer ne lažu, što pacijentima nije strano. Osim toga, nije ih briga da li će se o njihovom slučaju razgovarati na nekom naučnom skupu ili će završiti u knjizi. (Kod pravih se mora obezbediti njihov pristanak, čak i kada im se ne pominju imena i drugi podaci.)
Kritičari kažu da je proučavanje ljudske psihe na fiktivnim likovima nerealno, jer su prikazani samo u onoj dimenziji koju im je autor dao, i to obično u funkciji radnje.
Mnogi psihijatri – stažisti su, međutim, priznali da im je proučavanje likova iz „Sumraka“ pomoglo da bolje razumeju prave pacijente, jer se mlade devojke naročito identifikuju sa Belom.
Knjige i filmovi koji dostignu svetsku slavu često uspeh duguju baš tome što obuhvataju univerzalne psihološke teme koje su deo iskustva i mentalno sasvim zdravih osoba.
Knjige o Hariju Poteru pune su tinejdžerskog gneva, borbe za identitet, pa čak i agresije i fantazija o kastraciji, napisao je prošle godine dr Rozegrant u Žurnalu udruženja američkih psihoanalitičara. Harijeva borba sa Voldemortom može biti shvaćena kao unutrašnji konflikt između aspekata njegove sopstvene ličnosti. U knjigama ima dosta faličnih simbola (zmije, palice) što je česta podsvesna dinamika kod muških adolescenata. Kako se radnja knjige odvija, najveći izazov za Harija Potera postaje da se suoči sa slabostima odraslih. Shvata da mu je otac možda arogantan i okrutan, pa čak i da je njegov zaštitnik Dambldor imao sramnu prošlost.
Priča o medvediću Viniju Puu i njegovim drugarima deluje nevino, ali kanadski naučnici su još pre nekoliko godina u toj družini otkrili grupu individua koje ispunjavaju sve kriterijume za dijagnozu ozbiljnih poremećaja. Prasence očigledno pati od opšte anksioznosti, a Ijar od hronične blage depresije. Tigar je hiperaktivan, impulsivan i voli rizike.
Povod za ovakve analize je često da se ljudima skrene pažnja na različite psihičke poremećaje kako bi ih možda prepoznali u svom okruženju i podstakli obolele da potraže stručnu pomoć.
Sa takvim ciljem pojavila se pre nekoliko godina knjiga „Tigar na kauču“ psihijatra Lore Džejms, koja je u likovima iz najpopularnijih bajki prepoznala simptome raznih poremećaja. Tako je za Pepeljugu zaključila da pati od sindroma zavisnosti od tuđeg odobravanja, koji je kulminirao kada je na scenu stupila maćeha od koje otac nije pokušao da je odbrani. Razorenog samopoštovanja, kasnije je bespogovorno izvršavala sve zapovesti i neprestano je pokušavala da svima udovolji. Na kraju je princu rekla „da“, videvši u braku spas iz nepodnošljive situacije. Ipak, prema mišljenju autorke, mogli su da žive srećno do kraja života samo ako su potražili pomoć psihoterapeuta.
J. Kavaja
objavljeno: 16.06.2010.
