Izvor: Glas javnosti, 28.Jun.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gospodine, zabranite da se uhapšenik tuče!
„Vidovdan 1914. godine osvanuo je divan, sunčan i topao. Bila je nedelja. Mi devojke, svečano obučene obično smo nedeljom odlazile u Mali park, između Latinske i Ćumrije ćuprije, gde je koncertirala vojna muzika i šetale duž leve obale Miljacke. Te nedelje, 28. juna 1914. godine umesto u park, otišle smo na kej i tražile pogodno mesto, odakle smo mogle što bolje da vidimo prolazak stranih gostiju austrijskog prestolonaslednika nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove supruge vojvotkinje >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Sofije Hoenberg. Najviše nas je interesovala vojvotkinja Sofija, za koju smo čule da je lepa, a uz to smo znale da je Čehinja iz grofovske porodice Chotek, pa zato na austrijskom carskom dvoru zauzima, prilikom zvaničnih svečanosti mesto za stepen niže od svog supruga, što smo mi smatrale velikom nepravdom“ - zabeležila je gospođa Tereza Lazić, zapisničar na suđenju Gavrilu Principu, u tekstu „Moje lične uspomene na sarajevski atentat 1914. godine“.
Dok je Tereza sa drugaricama raspravljala o položaju žene, o nepravednoj hijerarhiji, na ulicama Sarajeva odigrao se „navodni“ povod Prvom svetskom ratu. Gavrilo Princip, pripadnik tajne organizacije „Mlada Bosna“, pucao je na Franca Ferdinanda i njegovu suprugu vojvotkinju Sofiju Hoenberg. Tek što je tog dana sela da ruča na vrata njenog doma zakucao je stariji činovnik vladinog povereništva, gde je Tereza radila kao daktilostenografkinja, tek ovlaš je obavestio da se dogodilo nešto i zamolio da pođe njegovom kočijom do Gradske većnice. Tamo saznaje da će raditi na mestu gde nikada nije, u Kriminalnom odeljenju i da će voditi zapisnik sa saslušanja atentatora na austrijskog prestolonaslednika i njegove žene, zadatak koji do smrti nije zaboravila.
Mnogo godina kasnije, 1980. Svetozar Bucalović, ekonomista, zaljubljenik u istoriju našeg naroda, sakupljajući građu za svoju knjigu „Ko smo, odakle smo i gde smo sada?“ upoznaje, danas, već pokojnu gospođu Terezu.
- Kada sam upoznao Terezu imala je 90. godina. Uprkos godinama mogu da kažem da sam razgovarao sa jednom lepom i plemenitom ženom, Čehinjom, koja se iz svoje zemlje malo pre 1914. sa porodicom preselila u Sarajevo. U to vreme jedine dve osobe koje su radile kao daktilostenografi bile su Tereza i njena starija i iskusnija koleginica Dana Tucaković, prva žena činovnik u Bosni i Hercegovini. Kako su Dani lekari savetovali lečenje od tuberkuloze i boravak u sanatorijumu, izbor za zapisničara pao je na tek zadevojčenu Terezu. Ona mi je ispričala svoja sećanja na atentat i Gavrila Principa, a dve godine nakon što sam je upoznao u emisiji „Govori Tereza Lazić, svedok istorije“ ispričaće svoju priču gledaocima drugog kanala RTS-a.
Gospođa Tereza pričala je Svetozaru, da kada je surovi doktor Ivasiuk, šef Kriminalnog odeljenja, rekao stražarima da uvedu atentatora, zamišljala je - ljudeskaru. Međutim, na njeno zaprepašćenje pojavio se jedva punoletni mladić, razdrljene košulje, izmučenog izgleda, sitan, bledog lica, crne kose, „skoro dete“, piše Tereza.
Na pitanje da li je ubio prestolonaslednika nadvojvodu, prema njenom zapisniku, Princip je odlučno odgovorio:“Jesam!“ Odgovor na pitanje zašto je to uradio, glasio je: „Zato da bih oslobodio svoj narod tuđinskog jarma!“
- Zanesenjački, idealistički, zaista dečiji odgovor - komentariše Svetozar, kome je istorijski lik Gavrilo Princip očito prirastao za srce, a prema načinu na koji o njemu govori, iako je rođen mnogo, mnogo godina posle Sarajevskog atentata, možemo zaključiti da ga doživljava kao nekog nećaka, koga želi da opravda i zaštiti.
Tereza dalje svedoči da je usledilo pitanje, zbog čega je ubijena vojvotkinja Hoenberg, a u njenom zapisniku stoji da je Gavrilo odgovorio: „NJu nisam imamo nameru da ubijem i žalim što se to dogodilo.“
Odakle mu oružje i sa kim je bio u vezi je prećutao, zbog čega su usledile batine. Inspektori, jedan s jedne, drugi s druge strane, ošamarili su ga tako da ga je oblila krv iz nosa i usta. Tereza piše da je za nju to bio prvi grozan prizor u životu. Naglo je ustala sa sedišta i pokrivajući oči rukama viknula: „Gospodine doktore, zabranite da se ovaj uhapšenik tuče, inače ja moram da napustim kancelariju, jer ne mogu to da gledam“.
Nakon što su je začuđeno pogledali, doktor Ivasuik je dao znak da prestanu da tuku Principa, a ona mu je dobacila svoju maramicu da obriše krv. Koliko je to bilo hrabro i nepromišljeno, piše, nije bila svesna. Zapisnik je tog dana ostao nezavršen, jer Gavrilo nije više odgovarao na pitanja. Tereza je već sutra smenjena sa mesta zapisničara ovog slučaja, što joj je i bila želja.
- Posle je sa nekoliko drugih organizatora atentata Princip odveden u zatvor u grad Terezinu, gde mu je amputirana jedna ruka, gde je bio mučen i držan na postu. Tu i umire 1918. godine - podseća Bucalović.
NJegov grob trebalo je da ostane tajna. Međutim, opet zahvaljujući jednom divnom Čehu, koji je pred odlazak u rat rekao svom ocu za tu tajnu i napravio skicu da ukoliko se ne vrati živ, njegov otac otkrije gde je sahranjen taj hrabri Srbin, Principove kosti kasnije su prenete u Sarajevo.
Bucalović je originalna svedočanstva ove žene predao je Principovom rođaku, Miljkanu Principu, šumaru. On nastoji da podseti da je atentat na prestolonaslednika velikog carstva pre tačno 94 godine počinilo jedno, po mnogima hrabro dete...
