Izvor: Politika, 06.Mar.2011, 00:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Godine su prolazile...

Poznata pevačica je poprilično doprinela našoj narodnoj muzici kao solista i podučavajući mlade talente u svom ansamblu „Đerdan”

Mira Vasiljević je snimila više od dve stotine pesama i ostavila neizbrisiv trag u domaćoj produkciji naše narodne muzike. Uvek prisutna, a u svom stilu gorda, dostojanstvena i nenametljiva, početak umetničke karijere računa od trenutka kada je postala solista Radio Beograda. To je bilo 1961. godine. Od tada ima punih pedeset godina. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<

Mira je, u stvari, počela da peva čim je došla na svet. Mama joj je pričala da je toliko bila glasna da su joj one žene, nazovi babice, koje su je porađale kod kuće, prorekle da će postati pevačica. Ne zadugo, ti očevi geni stvarno su i došli do izražaja.

– Moj tata je po zanimanju bio stolar i svi su se u Ripnju, mom rodnom mestu, grabili da im Raja tišljer ugrađuje prozore i vrata, jer je pesmom unosio radost u njihove domove. Pamtim, svirao je i usnu harmoniku. U to vreme bile su aktuelne zanatlijske zabave. Vodio me je da pevam na tim narodnim veseljima, a kad bi poveo kolo, uvek bi uzeo mene za ruku da igram do njega – priča Mira sa setom. – Svi su se čudili kako petogodišnje dete ima takav glas i ume da igra. Kad je tata poginuo, imala sam nepunih deset godina, brat Lale osam, a sestra Milica samo godinu dana. Od silne tuge uplašila sam se da ću da zaboravim da pevam, pa sam otrčala iza šupe da proverim umem li.

– Ubrzo potom sam nastupila na školskoj priredbi za Svetog Savu. Imala sam duge kike, a mama mi je vezala crne mašnice i tako sam pevala pesmu „Siroče sam”. Svi su plakali. Tada sam bila hrabra, ali posle nisam moga da zadržim suze kad god se pomenulo njegovo ime. Mnogo mi je nedostajao u životu – pamtiće Mira zauvek.

I njena mama je lepo pevala, ali san joj je bio da joj ćerka postane lekar. Mira je, međutim, već u gimnaziji pošla na časove harmonike i mamu molila da je upiše u muzičku školu, što ona nije htela ni da čuje, jer se tada znalo ko svira i peva. Mira je odlučila da se krijući upiše u srednju muzičku školu „Mokranjac”. U gimnaziji je imala „šarene” ocene i mama je navikla na to. Kada je na polugodištu pokazala knjižicu, a ono – samo petice. Majka je bila zaprepašćena, ali kad je bacila pogled na predmete sve joj je bilo jasno. Razmekšala se i konačno prihvatila da će joj se ćerka baviti muzikom.

Tresla se kao prut

Ali, Mirina mladost, kao ni detinjstvo, nije baš uvek bila raspevana.

– Dok su moji drugovi i drugarice bili na letnjem raspustu i odmarali se, ja sam sa mamom išla u nadnicu, kopala, žela, čupala pasulj, prevrtala seno, čuvala stoku... samo da zaradim pare za voznu kartu i za školovanje. Pošto sam u selu bila omiljena, predsednik opštine mi je ponekad namestio i neki poslić u kancelariji. Dobijala sam pomoć i od Crvenog krsta. Sećam se jednog teget kaputa. Ja visoka, a on kratak. Mama našla neki grao štof i produžila ga. Onda od strica pozajmim gumene opanke i krenem u Beograd. Putovala sam vozom, železnička stanica je bila daleko, a zime nisu bile ovako blage, kao sada, nego smetovi do guše. Kad dođem u školu onako promrzla sa mokrim čarapama, moji divni profesori i dobrotvori, Vasilije Mokranjac i Duško Kostić, moj razredni starešina, nateraju me da se izujem i osušim čarape i noge kraj furune, da se ne razbolim. To ne mogu da im zaboravim – ističe Mira i danas sa ushićenjem.

Kad je majka u četvrtoj godini došla da je ispiše, jer više nije imala apsolutno nikakvih mogućnosti da je izdržava, Duško je kategorično rekao da to ne dolazi u obzir.

– Tada su, kao najboljoj učenici, izmislili i dodelili mi novčanu nagradu, našli mi stan i dali klavir da se pripremim za diplomski ispit. Mokranjac mi je ustupio i violinu da vežbam, pa pošto nisam imala gde, vežbala sam u klozetu, a razredni mi je prepuštao i svoje privatne učenike, samo da nešto zaradim. Taj isti Duško Kostić me je, te 1961. godine, i doveo u Radio Beograd, predstavio Đorđu Karaklajiću, muzičkom uredniku Radio Beograda, i rekao: „Evo ti je, pa vidi šta ćeš sa njom.”

Na toj prvoj audiciji, Mira se toliko prepala da se tresla kao prut. Činilo joj se da je izgubila i moć govora, ne samo pevanja.

– Ime Radio Beograda za mene je bilo nešto najvrednije. Pevam tu pred maestrom Vlastimirom Petrovićem Carevcem, koji me je sa svojim orkestrom pratio. Primetio je Carevac koliko sam se prepala pa je ostavio violinu i rekao klarinetisti Bokiju Miloševiću da nastavi i izašao napolje. Sumnjam da je bio daleko od vrata, ali hvala mu, pustio me da se smirim. Ohrabrila sam se i otpevala pesmu „Evo srcu mom radosti”. Kao da je bilo simbolike u njoj. Mada sam otišla sva očajna, ubeđena da su mi sve lađe potonule, posle mesec dana sam dobila dopisnicu da sam primljena – ne zaboravlja istaknuta umetnica svoje početke u muzičkoj karijeri.

Široka duša

Čim je diplomirala, Mira se zaposlila u Muzičkoj školi u Valjevu. Iz te prve generacije ponosna je na mnoge svoje učenike, među kojima su bili i braća Maljoković, a bogami i oni na nju. Narednih dvanaest godina radila je u prosveti kao nastavnica muzičkog obrazovanje po raznim školama i istovremeno snimala ploče. Posle velikog uspeha i popularnosti koji joj je donela numera „Život piše uspomene”, posvetila se isključivo estradi i pevanju. Čim se zaposlila, udala se za momka po imenu Žarko, koji se družio sa njenim bratom Laletom.

– Žarko je video moju fotografiju i zaljubio se. Pošto je imao rođenog brata i majku koji su živeli u Valjevu, pred kraj školske godine je došao tamo. Slučajno smo se sreli u pošti. Bio je lepotan, uz to i sudija za prekršaje. Udala sam se odmah, drugi, treći dan, čim sam se vratila u Ripanj. Bili smo srećni, rodila nam se i ćerka Nataša, ali posle dve godine braka, on je dobio premeštaj i otišao u Novi Bečej, a ja sam ostala u Ripnju. Razveli smo se, ali smo ostali prijatelji do kraja života.

Igrom slučaja njen bivši muž ju je upoznao sa budućim suprugom Mišom Vasiljevićem, takođe pravnikom i sudijom.

– Imala sam samo 28 godina i nisam htela ceo vek da ostanem sama, pa sam otišla u Novi Bečej da zamolim Žarka da mi da sporazumni razvod braka. Lepo sam se doterala, frizirala kosu, obukla tergal-suknju i prelepi beli mantil sa braon svilenim šalom sa tufnicama koji mi je sestra od tetke pozajmila, i mislim da sam izgledala baš lepo. Htela sam da mu bude žao.

Stižem, a sa njim sede još neka dvojica. U međuvremenu je jedan od te dvojice otišao, ustao je i Žarko i nakratko nestao, a meni su u tom trenutku grunula osećanja. Sagla sam glavu i počela da jecam. Imala sam dete, nije bilo lako tek tako se razvesti. Mnogo me je bolelo – priznaje umetnica.

– Kad sam podigla glavu, vidim da i onaj čovek plače. Kaže – i kod mene je ista situacija. Sutradan, na železničkoj stanici, penjem se, voz samo što nije krenuo, a neko sav zadihan doviknu: „Ja ću jednoga dana doći!” Ne znam šta mi bi, uzvratim mu „Čekaću te!” To je bio oktobar. Za Novu godinu vraćam se autobusom u Ripanj i neko mi kuca na prozor. Ne mogu da se setim gde sam videla te divne oči. A, on kaže: „Ja sam došao.” „Poručite mojoj mami da ću doći sledećim autobusom, ja sam se udala!” – saopštim onim ljudima iz autobusa i izađem – smeška se i priča. Tako su Miša i ona počeli život.

– Dobili smo ćerku Jasnu i nastavili da živimo uz neizmerno poštovanje i ljubav. On je bio moj oslonac u životu. Brak je trajao do 24. aprila prošle godine, kada je umro. Otkinuo mi je srce. Završila sam i u bolnici. Jedva sam se povratila. Ovo su moji prvi koraci i kontakt sa svetom posle njegove smrti. U ostalom, red je da obeležim i jubilej u karijeri. Neće biti neke pompe, ali najdraže mi je što će mi PGP izdati kompilaciju, na kojoj će se naći i pesma malo puta izvođena, pod nazivom „Široka duša”. To je poslednje delo koje smo moj Miša i ja uradili zajedno. On je pisao tekst, ja kompoziciju, a aranžman Vlada Teodosijević – ističe Mira Vasiljević.

..........

Biser, po biser...

Da bi se suprotstavila turbo folku i šundu, 1973. godine, vraćajući se sa Beogradskog sabora, gde je sa pesmom Petra Tanasijevića, „Zri, zri tamnjanika” osvojila prvu nagradu, Mira Vasiljević je došla na ideju da, zajedno sa Anđelkom Govedarević i Verom Ivković, osnuje prvi ženski vokalni ansambl pod nazivom „Đerdan”, koji bi negovao izvorne melodije. Dobile su još jedan vokal, Gordanu Lazarević i nakon nekoliko meseci vežbanja, koreografije i režiranja na kome je radio Jovan Ristić, ansambl „Đerdan” se pojavio pred publikom. Bio je prihvaćen s velikim oduševljenjem.

– Nismo se skrašavale kod kuće. Obasipali su nas cvećem, ali i vrednijim poklonima. Pošto sam nastupala isključivo kao koncertni pevač, nikada nisam pevala na vašaru ili na svadbama, bila sam alergična na bakšiše, valjda sam jedina takva na estradi, obožavaoci su se snalazili, pa su novčanice stavljali u cveće – navodi sa smeškom.

Mira je mnogo doprinela našoj pravoj narodnoj muzici, podučavajući talentovane devojke u svom ansamblu. Ona je jedna od retkih koja je svoje znanje prenosila na mlađe koleginice pomažući im da postanu poznate i popularne.

– Članice su se redovno smenjivale i njihovo mesto su zauzimale nove mlade talentovane devojke. Kroz „Đerdan” je prošlo njih šezdesetak i danas su moje devojke vrhunska imena naše estradne scene. Ja više nisam aktivna, jer sam se razbolela, ali one su nastavile sa koncertnim aktivnostima, a ja sa njima nastupam samo na radiju i televiziji – kaže naša draga sagovornica.

„Đerdan” je dobio i ogranak „Ogrlica od bisera”, koji vodi njena ćerka Jasna.

– Okupila je žene kojima je san bio da pevaju, a nisu imale mogućnosti da se za njih čuje zato što su se udale, ili im roditelji nisu dozvolili. Uopšte nisu važne ni godine, ni fizički izgled, samo glas i ljubav prema muzici. Postoje samo godinu dana, a već su gostovale u dosta televizijskih emisija. Nekad odem samo da se napunim te njihove pozitivne energije.

.........

Dokaz ljubavi

U znak zahvalnosti, pre oko četiri godine članice „Đerdana” su Miri priredile jedno iznenađenje u emisiji „Sve za ljubav”.

– Zovu me iz televizije i kažu „Miro, jedan suprug je poželeo da svojoj ženi priredi radost i iznenadi je tako što ćeš joj ti otpevati pesmu „Godine su prolazile”. Prihvatim. Kad god mogu nekog da usrećim, tu sam. Hvalim se mojim „đerdankama”, a one mrtve hladne. Dođem u studio i čekam da me pozovu na scenu da pevam, kad sa stepenica, kao mravi, jedna za drugom, u koncertnim haljinama koje je kreirala pokojna Mira Čohadžić, silaze one. Kad nisam umrla od uzbuđenja. „Vi znate koliko vas mi volimo, ali smo htele da svi čuju koliko nam značite” – kaže Snežana Đerdan ispred svih. Utom prilazi Anđa Govedarević i predaje mi knjigu koju je dizajnirala moja ćerka. Na svakom listu po jedna njihova fotografija ispod kojih su ponaosob ispisale svoje emocije prema meni. Čak su dovele i moju unuku Iskru, koja je pred kamerama otpevala pesmu „Alaj mi je večeras po volji” i tada je zvanično i ona bila primljena u „Đerdan” – prepričava Mira sa istim uzbuđenjem.

Svi muzikalni

U Mirinoj porodici svi su muzikalni i ona ih sa ponosom predstavlja.

– Moja sestra Milica je jedno vreme pevala sa mnom u ansamblu „Šumadija”. Mog rođenog brata Laleta zvali su Zaim Imamović. Snimio je tri ploče, ali je nastavio da se bavi nekim drugim poslom. Njegova ćerka je pevala lepše od svih nas, ali ona sada radi kao profesor istorije. I moja starija ćerka Nataša Smiljanić je talentovana, jedno vreme je pevala u porodičnom „Đerdanu”, ali se okrenula svojoj firmi za uvoz–izvoz.

Miloš, moj unuk po Nataši, sa pet godina je sa mnom snimio pesmu „Baba i unuk”, koja i danas ide u željama slušalaca, ali njega je više interesovao sport. Njegov sin, moj praunuk Vuk ima tri godine i opsednut je pesmama Željka Joksimovića i po ceo dan ponavlja „Ljubavi, ljubavi...”, ali meni je najdraži refren koji mi stalno ponavlja telefonom: „Bako, kada ćemo da se vidimo?”

Moja mlađa ćerka Jasna Vasiljević-Milanović ima troje dece. Najstariji Marko, završio je srednju muzičku školu, svira i klavir, a sada studira umetničku akademiju i biće tonac. On je jedini istinski već uveliko uplovio u muzičke vode. Iskra je sedmi razred osnovne škole i bila je članica estradne grupe „Mulina”, koju je osnovala Snežana Đerdan, okupivši dečake i devojčice da pevaju izvorne narodne pesme. Najmlađa, Đina je takođe bila poželjna kao član, ali je bežala od kamere. Ona je pevala u horu Valentine Vukomanović „Čarolije”.

Nagrade ima, penziju nema

Za svoje umetničke zasluge vredne poštovanja Mira je dobila mnogo nagrada, diploma, zahvalnica, kao i povelja za životno delo. Od srca su joj date i ona ih srcem prima. Ipak najviše se ponosi Zlatnim krstom koji je dobila od Crvenog krsta za njen humanitarni rad. Tu nedostaje samo jedno.

– Znate da zaslužni istaknuti umetnici dobijaju nacionalne penzije. Mislila sam da je red da i ja ispunim taj obrazac, priložila sam sve što je trebalo, međutim mene nikako nema na tom spisku. Ne znam šta još treba da uradim da bih je zaslužila. Ne znam da li ću je dočekati, s obzirom na to da već imam 76 godina i da li ima svrhe i da konkurišem ponovo.

Veliko društvo

Pored mog „Đerdana” i moje porodice, moj prvi komšija Kutić, tako ga je nazvao Marko, a prezime mu je Krstić, brine o meni kao da je moje rođeno dete. Nema dana da ne kucne na moja vrata da vidi jesam li dobro i da li mi nešto treba. Dosta vremena provodim i sa prijateljicom i komšinicom, književnicom Micom Marković. Ona piše dečje pesme i verni je poklonik „Politike”, pa tako svakodnevno zajedno pročitamo vaš list od korice do korice. Kad god nešto treba da se snima u nekom restoranu, onda idem kod moje „đerdanke” Goce Stoićević.

Dana Stanković

objavljeno: 06.03.2011.

Nastavak na Politika...