Izvor: Glas javnosti, 21.Nov.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Godina prođe, a Miloša nema!
Slađana Todorović, majka nesrećna, skoro je usnila da se njen Miloš vratio, došao kući, pa još sa vrata kaže - majko, u dalekom sam ti svijetu bio. Ona ga grli i ljubi, a na belo okrečenom zidu sobe, sve redom, ukazali se likovi svetaca, među njima i Sveti Vasilije Ostroški.
Prekjuče uveče, u skromnoj, sirotinjskoj kućici u selu Veletovo kraj Višegrada, prepričavala je Slađana svoj san, a suza suzu stiže. Plaču u kući, kraj šporeta, i ona i njen muž Mitar, i dever >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Vidoje, i svekrva Marija. Samo mali, četvorogodišnji Gavrilo, Mitrov i Slađanin mlađi sin, uzeo sliku starijeg brata Miloša, ljubi je i kaže:
- Moj bato...
NJihov Miloš, osmogodišnji dečačić, đak trećeg razreda osnovne škole, nestao je još 7. novembra prošle godine. Iz iznajmljene sobice u Višegradu, na samoj obali Drine, to jutro uzeo je loptu i izašao napolje da se igra. Od tada do danas, o dečaku se ništa ne zna, nema nikakvog traga, vesti, nema tela ako se utopio, iz Drine nije isplivao ni jedan-jedini komad odeće, ako je dečačić završio u reci...
Nesrećni roditelji još se nadaju da je živ, da ga je možda neko oteo, odveo nekud u inostranstvo...
- Celo to jutro kad je mali Miloš nestao, i pre nego što sam i saznao, glavom mi je prolazilo samo - Palermo, Palermo, Palermo... I to jutro i dva meseca pre toga... Kad je kasnije u selo stigla policija i kada su mi rekli da moga Miloša nema, da je nestao, to mi je prvo prostrujalo kroz glavu... Palermo, Palermo... Sad, razmišljam nešto jadan, da imam koga u Palermu, da ga tamo potraži, ko zna... - još ne gubi nadu nesrećni otac.
Prva dva razreda osnovne škole Miloš je završio u Dobrunu. Svakog dana do škole i nazad pešačio iz Veletova po više od osam kilometara. Onda je Mitar odlučio da Miloš pođe u školu u Višegrad, da se tamo bavi sportom, da uči, da ne bude ceo život nadničar kao njegov otac. U Višegradu su na obali reke iznajmili sobicu, majka Slađana prešla je sa Milošem u grad, Mitar je ostao u selu da radi, zaradi koji dinar u nadnici...
- Govorio sam mu, sine, nemoj s loptom pored reke, idi na sportske terene... I znam da me je slušao, da nikad to što sam mu rekao nije prekršio... Komšija iz Višegrada rekao mi je da za ta tri meseca nikad Miloša nije video da se igra pored reke. Sve mi to daje neku nadu da mog Miloša nije odnela Drina... Tog dana, u Višegradu je bio pazarni dan, pričali su mi ljudi da je u gradu bilo puno ljudi koje kasnije više nikada nisu videli. Ko zna, da ga neko nije uzeo sa igrališta i odveo, oteo, prevario - priča Mitar isprekidano, dok se svaki čas guši u suzama.
Prošlog novembra, kad je Miloš nestao, vatrogasci, policajci, ronioci, ribari, komšije i prijatelji, prevrnuli su sve niz Drinu, dokle su mogli. Našli su samo loptu. Od dečaka ni traga ni glasa, ni komada odeće, ništa. Ni tada, ni do dan-danas.
- Policijski psi pratili su trag mog Miloša jedno 120 metara niz reku... Tu je traga nestalo, ali, na obali, u ilovači, nije ostao ama baš nikakav trag, koji bi potvrdio da je dete sišlo do vode. Pa, on se vode plašio i kad se kupa, nismo ga mogli naterati da uđe u reku. Bio je miran kao bubica, poslušan, dečačić kao sunce, kao jabuka. Niko ne može da veruje da ga voda dosad nije izbacila, ako se utopio - kaže Mitar.
Danima i noćima bez sna posle tragedije koja ga je zadesila, Mitar je, priča, išao za policijom, tragao, ispitivao, istraživao. Savetovali ga neki da ide do vračara, on im odgovorio da je hrišćanin, pravoslavac i da ga to ne zanima...
- Otac me je vaspitao kao hrišćanina, tako sam i ja mog Miloša učio. Znam da moram da trpim, i da se molim Bogu. Sve drugo je u njegovoj ruci - kaže Mitar očiju punih suza, a onda samo jekne kućom:
- Ej, kakvog sam ja sina imao...
Slađana, majka nesrećna, obraza ne suši ni danju ni noću. Kad zaspi, sanja Miloša. Najteže joj je, veli, da malom Gavrilu objasni gde mu je brat...
- Stalno zapitkuje - gde je bato, gde je bato, a ja, šta da mu kažem, kukavica sinja... Često, kaže mi Mitar, dodaj mi Miloševu olovku, knjigu, svesku, ja mu dodam, plačući, onda Mitar uzme svesku, lista, pa i on plače... - prepričava Slađana svoj čemerni život bez malog Miloša.
Mitar u kući, kraj šporeta, steže uza se malog Gavrila.
- Miloša sam poslao u grad da uči školu, i evo šta se desi. Gavrilu ne dam, ne dam da ide od mene - kaže i čvrsto pritiska detence uza se.
Teška neizvesnost polako ubija porodicu.
- Samo da nam je znati šta je s njim, na čemu smo... - kažu nesrećni roditelji malog Miloša.
Neznam ima li nasih ljudi u palermu ali ako ima mozda bi mogao Glas Javnosti kao sada da objavi samo sa vise slika od Djecaka i da zamoli nase ljude tamo da se skupe i da pogledaju tu i tamo. Ne kazem da je sigurno tamo ali vrijedi pokusati ako je Ocu vec islo kroz glavu Palermo citav dan na dan nestanka.
Neka je bog sa vama. Kada bi se tako nesto desilo mome sinu neznam sta bi radio. Sa srecom u potrazi.
Trebalo bi se ovo proslediti email-om do nasih ljudi koji zive u tom Palermu.. da obrate paznju na ulicama na decu koja prose... Nikad se ne zna!
Veoma potresna prica...
