Izvor: Glas javnosti, 29.Maj.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde je sada Kula Vojinovića
Žal za gradom, uspomene na školske dane, prve ljubavi, prijateljstva i anegdote iz prošlosti... Daleko od doma, u svečanoj sali Doma Vojske održano je peto po redu veče Vučitrnaca. Pored susreta nekadašnjih stanovnika ovog kosovskog gradića, to je bila prilika i za obeležavanje 31-godišnjice mature učenika iz Gimnazije „Moše Pijade“. Kako opisati atmosferu sa mesta na kome se nađu desetine i desetine ljudi koji su decenijama bili prve komšije i prijatelji, ali su sticajem okolnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << morali da pronađu dom na nekom drugom mestu, daleko od zavičaja? Neki od njih su otišli mnogo pre dolaska „mirotvoraca“ iz NATO alijanse na Kosmet, pa pamte Vučitrn iz najlepšeg i, svakako, srećnijeg doba. Bilo je i simpatičnih momenata - mnogi su se ponovo upoznavali jer se - nisu prepoznali.
Sa zidova sale „posmatrale“ su nas slike, radovi Dragana Vukosavljevića, na kojima je Kula Vojinovića, među stanovništvom poznatija kao Kaljaja, koja je, pored kamenitog mosta, simbol Vučitrna. Jedan od dirljivijih trenutaka bio je i minut ćutanja za Stojana Vlajića Stoleta, čoveka koji je bio jedan od zaštitnih znakova Vučitrna i koji je do kraja života ostao da živi na Kosmetu, a preminuo je u novembru prošle godine u severnoj Kosovskoj Mitrovici. Najveseliji su bili pripadnici srednje i starije generacije - uz zvuke „Vidovdana“, „Srpska se truba s Kosova čuje“, „ Simbil cveća“... Mala grupa nekadašnjih gimnazijalaca prisećala se čemu su ih sve njihovi profesori naučili, ali ne samo iz udžbenika, već i onih saveta koje su iskoristili idući kroz život. Sećali su se i kako su bežali sa časova, iskačući kroz prozor kabineta. Sve vreme su ukazivali pažnju i poštovanje svojim profesorima: Mišku Ćamiloviću, Dušanki Dančetović, Branku Jeftiću, Vladi i Zorici Mrkić, kao da nije prošao ni dan otkad su sedeli u školskim klupama.
GRAD BEZ IJEDNOG SRBINA
Vučitrn je grad koji se nalazi na magistralnom putu Kosovska Mitrovica-Priština. Naziva se i „ carskim gradom“, pored Prizrena i Skoplja, a taj epitet nosi još iz vremena cara Dušana Prvovenčanog. Tu je živelo oko hiljadu Srba od ukupno tridesetak hiljada stanovnika, ali to im nije smetalo da sklapaju prijateljstva i dobrosusedske odnose sa Šiptarima, Romima, Turcima i ostalim nesrpskim življem. Po završetku bombardovanja, u grad su stigle NATO trupe koje su Srbima garantovale bezbednost, ali već 17. juna ti isti natovci su Srbima dali svega pola sata da se spakuju i krenu put Srbije ili da ostanu u gradu na sopstvenu odgovornost. U rekordnom roku, grad je „očišćen“ od Srba i tako je ostalo do današnjeg dana.
