Izvor: Glas javnosti, 04.Nov.2009, 04:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Era moreplovac
Užičanin Mihailo Knežević (34) već punih šest godina plovi svetskim morima i okeanima, od Severnog Atlantika, vodama pored Argentine, Brazila, od Norfolka do Rta dobre nade, dole na samom jugu Afrike...
Mihailo kaže da je, radeći na putničkim i ogromnim trgovačkim, teretnim brodovima, ispunio svoj životni san, da plovi, vidi svetska mora i luke... Ovih dana Mihailo je nakratko u Užicu, a onda ga čeka povratak na Atlantik, skorih dana verovatno i put na nekoj od grdosija u >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Singapur...
- Ne verujem da ću skorih dana i godina dizati sidro sa brodova, dizati ruke od plovidbe, od mora, od nepreglednih vodenih prostranstava... Ovo je moj život, posao koji volim, koji me ispunjava i jedva čekam svaki povratak na brod - kaže Mihailo.
Idući za svojim snom, Mihailo je pre petnaestak godina u Dubrovniku i Beogradu završio Srednju brodarsku školu, onda je godinama u Užicu uzalud čekao posao, sve dok se jednog dana, sa torbom na leđima, vođen zovom mora i dugih putovanja nije zaputio preko granice... Daleko...
Davni san
- Stigao sam na Maltu, onda nepuna dva meseca preživljavao radeći sve i svašta, kao konobar, građevinski radnik, sve merkajući, tražeći posao na kakvom brodu... Ubrzo mi se posrećilo, našao sam posao na brodu, ali, brod je uglavnom bio ukotvljen, na remontu u jednom brodogradilištu... Ni to nije bio moj san... Posle, ponovo sam imao sreće, preko jednog agenta koji je tražio radnike za posao na putničkim brodovima stigao sam na Karibe - prepričava Mihailo prve dane koje je proveo kao moreplovac.
Punih šest meseci zatim Užičanin je proveo po vodama oko Kariba, Meksika, Jamajke, Majamija, Ki Vesta...
- Radio sam kao konobar, gostiju bilo sa svih strana, i bogatih i manje bogatih, ali, opet nisam radio svoj posao... Pola godine kasnije uspeo sam da se prebacim na jedan teretni brod, da dobijem posao mehaničara za koji sam se i školovao i od tada plovim od Južne Amerike do Afrike, od Argentine do Meksika, od Bostona do Sredozemlja - nastavlja Mihailo.
Brod na kome trenutno plovi dug je 300 metara, kad je pun nosi 4.000 velikih kontejnera, posadu čini 25 ljudi, a plovi od Burme do Hrvatske, Poljske...
- Po dvadesetak i više dana neprekidno smo na moru, moje radno vreme je od osam ujutru do pet popodne. Posle toga-u kabinu, gledamo filmove, igramo karte, pričamo, ubijamo vreme... Kad dođemo u luku, dobijemo voljno, izađemo sa broda, radimo što i svi moreplovci od kad je mora i brodova, upoznamo nove ljude, nove luke - opisuje Mihailo tek delić svog moreplovačkog života.
Za šest godina koliko plovi, obišao je kaže i video stotine svetskih luka, metropole, video nepoznate zemlje, upoznao mnogo ljudi, gledao derbi Boka juniors - River Plata... Jednom su prošli na samo 150 nautičkih milja od mesta na kome je potonuo „Titanik“. Nagledao se i oluja, prošao nemirna mora, plovio kroz talase od 10-15 metara...
- Nije kod mene ona tipična priča - idem na brod da zaradim pare, idem što moram... Ne, ja sam na brodu zato što volim plovidbu, što volim ta plava prostranstva... Ja ovo radim iz čiste strasti, o ovome sam sanjao čitavog života - priča Mihailo.
Posao moreplovca, barem za njega, nastavlja, jednostavno - nema težih strana.
- Ništa mi nije teško, jednostavno, ja sve to volim... A što se tiče lepše strane - ma, meni je tu lepo sve... Svaki dan na drugom mestu, drugo podneblje, drugi ljudi... I ljudi s kojima sam na brodu su kosmopolite, zanimljivi, prošli ploveći sito i rešeto... Tvrdi ljudi i psihički i fizički, ljudi koji se lako ne predaju... Poznajem čoveka iz Rijeke koji plovi 40 godina, drugi iz Splita na brodovima je 35... Važno je što ovaj posao traži stalno obrazovanje, pa, manje-više, nikad nam nije dosadno, ni kad smo danima i nedeljama na talasima - kaže Mihailo.
Nostalgija
I Mihailov mlađi brat je moreplovac, i on je ovih dana u Užicu, a radno mesto je takođe daleko, od Evrope do istočne obale Amerike, Kanade... Braća, kao pravi moreplovci, ponekad se ne vide i po godinu i po, dve...
Nekoliko je nedelja u Užicu i Mihaila već hvata nostalgija za - brodovima...
- Važno je da čovek voli ono što radi, a ja u mom poslu uživam... Novac dođe i prođe, ovo prvo je važnije, da je čovek do kraja ispunjen životom koji živi - kaže Mihailo.
Rođen u brdima, Mihailo se, nastavlja, na moru oseća toliko dobro, prirodno, da nijednom nije dobio morsku bolest... Jedino, pošto nije rođen kraj mora, morao je da sem onog u školi nauči i dosta drugih tajni moreplovaca... Pored ostalog i da mornar nikada ne nosi kišobran na brod... Za svaki slučaj!
