Izvor: Blic, 02.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Emocije su moj vodič
Emocije su moj vodič
- Slušam samo svoj unutarnji glas i sledim svoje emocije – rekao je na početku razgovora za 'Blic' Iranac Abas Kjarostami (1940), gost ovogodišnjeg Festa i jedan jedan od najuticajnijih autora u svetu tzv. umetničkog filma. Potpisao je preko 30 igranih, televizijskih, obrazovnih filmova.
Za svoje stvaralaštvo nagrađen je mnogim svetskim priznanjima, među kojima i 'Zlatnom palmom' na Festivalu u Kanu za film 'Ukus trešanja'. U njegovu čast >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << upriličen je svojevrsni omaž koji obuhvata tri njegova filma: '10 o deset', 'Deset' i 'Pet'. Reditelj je specifične poetike kojom nastoji da izbriše granice između fotografije, rediteljskog posla i pisanja, a katkad i komponovanja. Kao izrazito uglednom gostu upriličena mu je izložba 'Putevi Abasa Kjarostamija' u Muzeju savremene umetnosti. No, on je poput prizora 'Snežni pejzaži' na svojim fotografijama, neplanirano, zbog snega, kasnio na konferenciju za štampu u Centru 'Sava'. Ipak, kada je stigao rekao je kako voli sneg jer retko ima prilike da ga vidi.
Govoreći upravo o tom svom maniru brisanja granica između reditelja, pisca, kompozitora, Kjarostami je rekao da mu je tako najudobnije. 'Sebe ne ograničavam samo na filmskog režisera. Vidite, svake dve godine snimim po jedan film i samo u tom periodu sam režiser. Mnogo više vremena provodim baveći se fotografijom. Svaka od ovih grana umetnosti je različita i, po prirodi stvari, sama za sebe radi. Ponekad, prilikom rada na fotografiji, osećam se slobodnije. Jer, nisam primoran da ispričam neku priču. Opet, ponekad na osnovu kratkog stiha otkrivam čitavu priču. Šetam i krećem se od jednog do drugog vida umetnosti'. A šta je osnovna ideja kojom se u svom radu rukovodite?
- Uvek nastojim da nađem sredinu, odnosno oblik umetnosti u kome mogu najtačnije da se emotivno izrazim. Ponekad slikam, ponekad fotografišem, ponekad pišem... Važno je, ali zaista je važno, da me vodi emocija.
Gledano iz tog ugla šta mislite o američkom, odnosno holivudskom filmu? Da li je i njima emocija najvažnija?
- Kad se radi o holivudskim filmovima u njima se govori o ljudima kakve ja ne poznajem. I to je jedan svet koji čak i izlazi iz samog filma, ti likovi su najčešće loši ljudi, zli, ubice. Gledam sa nekim iznenađenjem na te filmove, međutim oni u meni ne izazivaju nikakve emocije. Više posmatram tehničku stranu filma i efekte. Dakle, samo sam posmatrač, nisam učesnik. Ponekad volim da gledam te zabavne holivudske filmove, ali ne umem da ih pravim. Filmovi koje ja stvaram pripadaju grupi takozvanog nezavisnog ili umetničkog filma. To, naravno, ne znači da mi nije važna gledanost. Recimo, film 'Karte' ('Tickets') koji smo potpisali Louč, Olmi i ja, prikazan je u Berlinu, u sali u kojoj je bilo 4.000 gledalaca i bilo je vrlo živo. Dobitnik ste i 'Zlatne palme' u Kanu za film 'Ukus trešanja'. U kojoj meri nagrade mogu da utiču na umetnika? Menjaju li mu poetiku?
- Da su mi tada u Kanu postavili to pitanje rekao bih kako se nadam da se neću promeniti. A sada mogu da odgovorim: Srećan sam što se nisam promenio. Moji filmovi nastavljaju da budu ono što su bili. Podrška, pohvale, nagrade... sve je to jako lepo, ali ne smemo dozvoliti da to utiče na našu misao, niti na našu emociju. Gotovo dve decenije ste se bavili dečjim filmovima. Koliko vas je to promenilo, možda pročistilo?
- Dobro vam je ovo pitanje... Ako stalno ponavljam da ništa na mene ne može da utiče, to bi bilo u najmanju ruku neobično. No, sada mogu mirno da kažem da su deca ostavila strahovito jak pečat na mene i moje delo. Već dugo ne radim sa decom. Čak su i moja rođena deca odrasla i otišla. Mnogo toga sam naučio od njih. Uvek sam razmišljao kakav bi svet bio kada bismo živeli razmišljajući kao deca. I trudim da na svet gledam kao što to deca čine. Kako gledate na samog sebe, svoj rad, svoje delo?
- U ogledalu! Ne znam kako me drugi vide, ali znam da ono što ja vidim u ogledalu ne prepoznajem. Oduvek sam pokušavao da se naviknem na sebe. Vreme otkucava i svakog dana sam drugačiji, i svakog dana smo drugačiji. Deca se pretvaraju u mlade, mladi u sredovečne, sredovečni u stare. I ništa se tu ne može učiniti. Čak se ni sopstveni odraz u ogledalu ne može opisati. Tatjana Nježić
