Izvor: Glas javnosti, 27.Jun.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eh, te žene!
Volela je baba Tana svoga deda Đunu mnogo, neizmerno. Bio joj je sve što je imala na svetu. Srela ga je na saboru i odmah se zagledala u njega, onako lepog i stasitog. Igrao je u kolu. I oči su mu igrale i u toj igri prelazile sa jedne na drugu devojku. Najviše su se zadržavale na njoj, isto tako mladoj i lepoj. Kada je došao da je potraži od brata, jer roditelje nije imala, njenoj sreći nije bilo kraja. Tek što je počeo rat, a ona se radovala. Zašto i ne bi, mislila je, postala je žena >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << gazda Đunina. Govorili su joj da nije trebalo da ode za njega jer je bio udovac. Nije joj to smetalo. A i zašto bi?
Tana i Đuna živeli su mirno i skromno u svom selu, na obroncima Planine. Kada se rat završio, počeli su da prave planove za budućnost. Podigli su novu kuću, sazidali štalu, kupili krave... Đuna se bavio poljoprivredom, a Tana vodila domaćinstvo. I volela svog Đunu. Mnogo, neizmerno.
Godine su prolazile, a njih dvoje sami, živeli su lepo i mirno, u ljubavi i slozi. Tana je počela da nosi mleko. Svakoga jutra ustajala je pre zore da pomuze kravu, pa da krene u grad.
-Kod mojih mlekara - govorila je.
Bila je to vesela i poštena žena. Svakog jutra bi obilazila svoje „mlekare“ u Gradu, a kod onih koje je najviše volela ostala bi da uz kafu popriča.
-Eh, to mleko! - kazala bi. - Donosi mi umor, ali i razgovor.
Činilo se, ponekad, da baba Tana krije neku svoju tajnu. I tugu.
-Postaćete ljudi kad prestane mleko da vam curi niz bradu - govorila je Zoranu, Draganu, Vesni, Tanji, deci koju je najviše volela i zbog kojih je po žegi i mrazu svakoga jutra muzla svoju Zorku da bi s flašama mleka u rancu silazila s Planine i prelazila Reku na skeli, ili preko visećeg mosta koji se opasno ljuljao. Deca su rasla, a ona je svakim danom bivala sve prisnija s njima, otvarala im je svoje srce i pričala o sebi i svom životu.
-Volela sam mog Đunu i patila što ne mogu da mu podarim dete. Nije me korio. Ali, ja sam želela da mu rodim sina. Nikad nije bio tužan, a ja sam ipak htela da ga svakog jutra nečim obradujem. Kako da ga obradujem, šta da mu dam, da bi naša sreća bila potpuna, često sam se pitala. Ispunjena time, jednog jutra sam odlučila - pokloniću mu mladu, lepu, zdravu devojku, koja će mu roditi sina - pričala je Tana.
Tako razmišljajući nije ni primetila da je, poskočivši sa tronošca, prolila punu kofu s mlekom.
-Nek se prospe. Odoh ja da tražim novu ženu mom voljenom mužu - prošaputala je.
Čak joj se učinilo da je orka riknula u znak odobravanja.
Doterala se Tana, rekla svom Đuni da ide kod brata, u drugo selo, i da joj se ne nada nekoliko dana. Tog jutra, ni narednih pet, „njena deca“ u Gradu nisu dobila mleko. Nikome Tana nije govorila o svojoj nameri, ali se, idući od sela do sela, posećujući rođake i prijatelje raspitivala o devojkama. Posmatrala ih je i skoro svakoj nalazila manu. Neće ona bilo kakvu za svoga deliju. Najzad je pronašla lepu, mladu, zdravu, gizdavu, voljnu za udaju na taj način. Povela ju je u selo i predala mužu.
-Čudio se Đuno, krstio, smejao, a onda pristao. Ujutru srećna ona, srećan on, drago je i meni zbog njegove sreće, a selo se podsmeva. Smejali se, čudili, pričali, pa zaćutali. A ja sam bila radosna prvih pet-šest dana. Posle me muka spopala. Odem u štalu, pa se jadam mojoj Zorki, koja me, sve mi se čini, tužno gleda. I, kao da me kori. Imaš pravo, velim joj, kao da me razume. Pogrešila sam, ali ću to i da popravim. Istrčah iz štale, pa pravo u sobu kod njih dvoje: „Ja sam te dovela, ja ću i da te oteram“. Đuna se prvo bunio, pa smejao, a ja sam opet bila srećna - pričala je dok su se deca smejala.
Mnogo je godina prošlo od tada. Tana i Đuno živeli su srećno, s vremena na vreme smejući se njenoj želji da ga učini još srećnijim. Zidove njihove sobe krasile su fotografije Duška, Goce, Raška, Tanje, Vesne, Verice, Zorana, Dragana...
- Sve su to moja deca - govorila je. - Odrasla su na mleku moje Zorke.
A deda Đuna, kada bi ga neko u pitao o vremenu kada je imao dve žene, od srca bi se nasmejao, sa puno ljubavi pogledao svoju, već ostarelu, Tanu, zavrteo glavom i, dok bi iz šajkače vadio cigaru, prozborio:
- Eh, te žene!
