Izvor: Story, 23.Jan.2016, 22:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duško Korać: Ugašena nada
U šezdeset prvoj godini, nakon kratke i teške bolesti, novinar i sportski komentator Duško Korać napustio je ovaj svet, a iako je važio za strogog ali pravičnog prema svojoj porordici, supruzi, ćerki i sinu je bio najbolji čovek na svetu
Duško Korać, foto: Vladimir Šporčić
Sportski komentator Radio televizije Srbije Duško Korać preminuo je četvrtog januara u ranim jutarnjim časovima u Urgentnom centru Srbije. Njemu je nekoliko dana ranije pozlilo kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << je po zvaršetku prenosa odbojkaške utakmice između Jedinstva iz Stare Pazove i TENT-a silazio iz komentatorske lože na teren i tom prilikom se onesvestio. Iako su mu odmah ukazali pomoć, osam dana nakon toga preminuo u bolnici.
Poznati komentator živeo je bez kompromisa pa je tako njegova životna priča zadivljujuća, a u jednom od poslednjih intervjuua za magzin Story prisetio se detinjstva, odrastanja, studentskih dana, ali i sa puno ljubavi pričao o supruzi u koju je bio zaljubljen više od tri decenije.
Novinar i sportski komentator Javnog servisa trideset godina je radio u struci i uvek je izazivao burne i oprečne reakcije gledalaca koji su ga voleli ili mrzeli. Nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Za sebe je govorio da utakmice uvek komentariše provokativno, igra na ivici noža, ali priznao da se tokom karijere tri puta posekao. Svoje greške priznao je, ali nije dozvoljavao da mu pripisuju one koje nije napravio. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka Duško je iz Berana došao da studira u Beograd. Stanovao je u studentskom domu i bio izuzetno ponosan na to što su on i njegove dve sestre, Sanja i Slavica, završili fakultete, iako im je majka bila domaćica, a otac ih sve izdržavao od svoje plate. Sreću je pronašao uz suprugu Vesnu sa kojom ima dvoje dece. I sam Koraćev dolazak na svet bio je dramatičan i kao da je nagovestio kakav će biti njegov životni put.
- Bilo je leto 1955. godine, a moja pokojna majka Ikonija pomagala je tetki u Beranama, tadašnjem Ivangradu, u prašenju kukuruza. U toku rada osetila je trudove, pošla u bolnicu, ali bilo je prekasno - porodila se na putu. Makazama su mi prerezali pupčanu vrpcu, odneli me u mlin, premerili i ustanovili da imam pet kilograma. Bolnicu i lekara video sem tek posle godinu dana. Koraći su inače, po tradiciji, visoki oko 190 centimetara, a ja sam povukao na maminu stranu, pa sam stigao samo do 185. Detinjstvo sam proveo u Crnoj Gori, a pošto je moj otac Milo bio policajac, često smo se selili. Kada sam se rodio, živeli smo u Titogradu, današnjoj Podgorici, a kasnije smo prešli u Ivangrad, gde sam završio osnovnu školu i gimnaziju i živeo do 1973. godine, kada sam otišao u Beograd na studije. Na te dane imam samo lepe uspomene - pričao je Korać svoju životnu priču.
Još kao dečak Duško je gajio ljubav prema sportu. Iako nikada nije želeo da bude profesionalni sportista, često je sa decom iz kraja igrao fudbal, a zimi trenirao atletiku.
- Cela moja porodica je vojnička, volim da kažem kaiš familija. Otac je policajac, a ja sam prvi koji je pobegao od tog zanimanja. Kao klinac dobro sam igrao fudbal, čak sam i u toku studija nastavio da treniram u Hajduku sa Liona. U Ivangradu smo svakodnevno igrali lopte, ali kada su nestale livade, nestao je i fudbal.
Iako se isticao u sportu, Korać se ipak okrenuo nauci i u roku završio ekonomski fakultet. Imao je nameru da se i dalje usavršava, ali je odustao zbog karijere na Televiziji Beograd.
- Pred kraj fakulteta zanimali su me turizam i marketing i imao sam ambicije da nastavim studije. Međutim, kad je za sportski program na RTS objavljen konkurs, prijavio sam se i bio primljen. Bilo nas je više od 120, pa je taj broj smanjen na tridesetak, a posle četiri ciklusa rekli su nam da će nam rezultate javiti za dva-tri meseca. Odlučio sam da kao asistent menadžera marketinga otputujem u Tripoli. Dok sam boravio u Libiji, pokojni stric javio mi je da sam primljen i da bi trebalo da se javim na televiziju. Bio sam presrećan pošto to uopšte nisam očekivao. Kako nije bilo redovnih letova za Beograd, doputovao sam sa četiri dana zakašnjenja. Počeo sam u sportskoj redakciji, inficirao se i evo, uskoro ću da proslavim trideset godina rada - s ponosom je govorio ovaj novinar i sportski komentator.
Radeći i družeci se sa sportistima Duško je stekao brojna prijateljstva.
- Iskustvo mi je pokazalo da su najveći sportisti i najbolji ljudi. Imam slavne i uticajne prijatelje, ali to nikada ne zloupotrebljavam. Kada Alberto Tomba dolazi u Beograd, insistira da ga dočekam i uvek nađe vremena da se vidimo. Iako sam partizanovac, obožavam Džaju koji je posle deset godina odsustvovanja sa naše televizije baš meni dao intervju za RTS. Veliki asovi sa kojima je divno i lako raditi su i Vanja Grbic i Saša Đorđević.
Pored televizijske karijere, Duško Korac je bio izuzetno zadovoljan i svojom decom koja su ispunila sva njegova očekivanja, kao i skladnim odnosom sa suprugom Vesnom. U jednom od poslednjih intervjuua za magzin Story sa mnogo ljubavi pričao o supruzi u koju je bio zaljubljen više od tri decenije.
- Kada smo se upoznali, bio sam na drugoj godini studija, a Vesna je bila srednjoškolka. I danas sam kao majmun zaljubljen u rođenu ženu i ne stidim se toga. Imam divnu decu kojom sam zadovoljan i u tom okruženju, možda sam ja najgori. Oni meni mogu ponešto da zamere, ali ja njima ne. Ćerka Andreja diplomirala je sa dvadeset dve godine, a sin Stefan maturant je Pete beogradske gimnazije. Uvek sam ih u svemu podržavao, posebno u nauci i školovanju. S druge strane, insistiram na sportu i zdravom životu, pa su za njih skijanje i tenis deo kulture isto kao i znanje dva strana jezika. Sve što sam očekivao od svoje dece, oni su ostvarili. Ponekad sam pravio glupe roditeljske greške i bio grub prema njima pa im se zbog toga sada izvinjavam - iskreno je govorio Korać.
Piše: Ksenija Konić
