Izvor: Story, 17.Dec.2014, 16:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dušan Kojić Koja: Bukom protiv besmisla
Muzičar koji je originalnošću i atentičnim pristupom obeležio srpsku rokenrol scenu i sa bendovima Šarlo Akrobata i Disciplina Kičme ispisao važne stranice novije muzičke istorije ovih prostora, Dušan Kojić Koja, najavljuje manifestaciju Neukusu treba reći NE
Disciplin A Kitschme, foto: promo, story press
Zbog čega je šetnja asfaltom važna, u čemu će nam pomoći gerilsko iskustvo i kako organizovati bučnu kulturnu zabavu sa smislom otkriva legenda >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << domaće muzičke scene, frontmen benda Disciplin A Kitschme, Dušan Kojić Koja
S: Svima nam je jasno kako su dela bitnija od reči, ali to je obično lakše reći nego praktično usvojiti. Ipak, izabrali ste da delima kažete NE neukusu. O čemu je konkretno reč u akciji koja će biti organizovana u SKC-u?
- Kulturno - zabavna akcija Neukusu treba reći NE koja se dešava u četvrtak 18.decembra u holu i velikoj sali Studentskom kulturnog centra biće svojevrstan skup drugačijih rokenrol grupa, izdavača knjiga, izdavača i prodavnica stripova i vinilnih ploča, dizajnera majica, a tu će biti i jedan poslastičar. Kako i samo ime kaže, to je jedna kulturna bučna rok zabava sa smislom, podizanje glave iz mutnih voda medijskog, kulturnog, banalnog i vulgarnog političko-estradnog besmisla koje nas je ophrvalo. Disciplin A Kitschme je uvek volela da pravi malo drugačije koncerte od onih gde se samo dižu ruke i pevaju hitovi, mada je i to dozvoljeno, pa je tako i sad to slučaj.
S: Čini se kako u je u proteklom periodu mladalački bunt nešto intenzivniji, barem kada je reč o kulturnom aktivizmu. Svedoci smo oslobađanja bioskopa Zvezda, Kultur-bunt akcije samoroganizovanog hora Horkestar i slično. Jer li izlazak na teren jedini način da se probudi kulturni život prestonice?
- Ako se o sve drugo nadležna tela oglušavaju, onda je i to način. Videćemo šta će se iz toga izroditi. Mada su inače ulični protesti isprostituisani svim onim političkim mitinzima u prošlosti, potrebnim i nepotrebnim i to je postalo rutina. Skoro kao na Zapadu, gde se to sve lepo demokratski organizuje, npr. održi se neki anti-ratni miting, koji na kraju ništa ne promeni… Koliko čujem ima i nekih loših izmena u novim zakonima o kulturi, tja. Lično, nikad nisam imao nikakva očekivanja od države ili državnih tela, a čudno je da je i ovoliko dugo trajao neutralan odnos vlasti prema esnafu umetnika i kulturi uopšte, o potkulturi i rokenrolu da i ne govorimo. Lagano će sve preći u ilegalu i gerilu. Ali, tu smo vrlo iskusni.
S: Urbane legende predočavaju kako je nekada u Beogradu sve bilo lepše i bolje. Kao jedan od poslednjih Mohikanaca među predstavnicima prepoznatljivog beogradskog duha, kako vas naš grad i danas natera da mu se radujete?
- Meni je ta priča o ugroženosti pravih Beograđana bezveze. Svaki glavni grad ima ljude sa strane, to je normalno. I potrebno je neko vreme da se oni asimiluju, ovladaju senzibilitetom grada, pogotovo posle migracija izazvanih ratom. A inače, prvo je ovde bilo sve istočno-evropski sivo, pa smo kukali za više svetlećih reklama i šarenilom, posle se sve to desilo u enormnim količinama i sad eto svaki grad počinje da liči jedan na drugi, sa istom uniformnom arhitekturom i perfektnim zgradama koje su vlasništvo korporacija i banaka. Tako je npr. i u Moskvi, u kojoj je skoro Disciplin A Kitschme svirala, novi delovi grada su potpuno isti kao bilo gde. A inače, najobičnije hodanje gradskim ulicama zna da me obraduje. I ne mora to da bude Beograd, samo mi je bitan asfalt. Ustvari, što veći grad, to bolje.
S: Čega treba da se držimo kako bismo ostali mentalno zdravi?
- Uh, ja to treba nešto da posavetujem? Ok, za početak - u se i u svoje kljuse. Pomenuta šetnja gradskim ulicama, izlazak napolje jedna je od preporuka, a paradoksalno mogu da preporučim i internet, na kojem je zaista šuma podataka, ali se mogu naći i one prave informacije, kojih nema na zvaničnim medijima. Takođe i youtube je apsolutna riznica muzike, filma, a i mnogih drugih stvari.
S: Šta trenutno čitate i slušate?
Kolekciju strip-tabli Porodica Tarana, Autobiografiju Liroe Džounsa (LeRoi Jones, kasnije Amiri Baraka), nedavno preminulog crnog esejiste, aktiviste, beat-pesnika, tvorca jednog od najiscrpnijih svedočanstava o crnoj muzici, knjige Blues people, kod nas objavljene pod imenom Narod bluza, što je jedan od naslova koji će biti izloženi 18. decembra u SKC-u. Preslušavam već par meseci drugi album Electric Brickwall od Black Bananas, iščašenog alt-rock sastava iz LA i naravno uvek je funk muzika oko mene.
S: Kada neko kaže Nova godina, koja misao vam prvo padne na pamet?
- Ne znam za misao, ali mi termin Nova godina priziva miris jelke i prskalica u boji, kako prodavci istih na Zelenom vencu vole da kažu.
S: Gde će ljubitelji Discipline kičme moći da vas slušaju u narednom periodu?
- Pre koncerta 18. decembra u SKC-u, imaćemo i jedan klupski nastup u Gala Hali u Ljubljani, a potom ćemo lagano vežbati nove radove, koji će se zajedno sa već obnarodovanim hitovima Samo disciplina i Ovisnik o moći pojaviti na novom albumu, negde u februaru-martu 2015. Mogu i da objavim izlazak boks-set izdanja Ove ruke nisu male…3 u izdanju Mascoma, koji se sastoji od 3CD-a+DVD, na kojima su sve one ploče Discipline kičme iz druge polovine osamdesetih i s početka devedesetih koje se dosad nisu pojavile na CD-u, uz neke bonuse, dok DVD sadrži retke snimke naših koncerata, tv-nastupe i intervjue iz tog perioda.
Razgovarao: Stefan Tošović
