Izvor: Glas javnosti, 27.Feb.2009, 02:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Duša upletena među gudala

Violina, mistični instrument koji najvernije oponaša ljudski glas, može da jeca, plače, smeje se, bude gorda... Upravo zato Beograđanka Biljana Popović tvrdi da se osećaj, koji je imala kad je začula zvuk prve violine koju je sopstvenim rukama napravila, ne može porediti ni sa jednim čoveku poznatim osećanjem.

- Tek tad shvatite da ste uspeli da oplemenite obično parče drveta, da ste stvorili nešto što zvukom osvaja. Taj prvi instrument sam poklonila Kristini Pavlović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << talentovanoj učenici niže muzičke škole i nadam se da će uspeti da ga proslavi - počinje priču Biljana, jedan od 13 srpskih graditelja violina i zasad jedina žena koja se na Balkanu bavi ovim starim zanatom.

Iako se violinarstvom samostalno bavi tek dve godine, ne može se reći da nema iskustva. Pune dve decenije je, u porodičnoj radionici „Puž“, uz supruga Jovana šegrtovala pri reparaciji starih i gradnji novih violina, šlajfovala ploče, pridržavala, lakirala... U svaku od njegovih 150 violina ugrađen je bar delić njene duše. Ona sama zasad je završila dve violine, a treću privodi kraju. Pored iskrene želje da kao jedina žena u ovom zanatu populariše violinarstvo, Biljana tvrdi da je na činjenicu da šegrt i sam postane majstor najviše uticao - ženski inat.

- U početku sam htela da napravim bar jednu jer me je iziritirala Jovanova rečenica, koju ponavlja već 20 godina, kako mu je žao što nemamo muškog naslednika, da nastavi zanat. Zato sam se baš na svoj rođendan, tog 10. januara, prihvatila alata. Pa može i žena, valjda, da napravi violinu. I tako je počelo - objašnjava Biljana, flautistkinja, koja je dugo svirala u Narodnom orkestru Buce Jovanovića i pevala u sastavu „Romalen“.

Iako suprug priča kako je za izradu jedne vrhunske violine potrebno od 250 do 300 radnih sati, Biljana kaže da joj je za prvo „čedo“, uz posao i ostale obaveze, trebalo punih šest meseci. Priznaje da je rad na njoj bio fizički težak, iskustvo prilično žuljevito, jer, iako je violina nežan instrument, treba dobro zapeti, naročito prilikom izrade njene glave i vrata.

- I da sam htela da pogrešim, ne bih uspela jer je Jovan uvek bio tu, malo smo se i raspravljali kad su ploče pucale, ali smo taj prvi instrument uradili pola-pola.

LIK KAO BLAGOSLOV

Jovan Popović pripoveda i kako je nedavno, kada je obeležavao 40-godišnjicu umetničkog rada, na poklon od svog učenika Gustava Verbeša dobio na dar dva komada drveta, isečenog od greda Žute kuće jevrejske u Subotici, koju su svojevremeno Nemci srušili i zapalili...

- Od njih sam napravio violinu, a onda, tek kad sam završio, video sam da se na podbatku violine, u laku ukazao ljudski lik... Možda neki blagoslov, jer bila je to 150. violina koju sam napravio - priča Jovan.

Zamolila bih Vas ukoliko mozete da me ikako povezete sa gospodjom Biljanom Popovic,graditeljkom violina. Zainteresovana sam za skolu graditeljastva violine i zbog toga bih volela da stupim u kontakt sa njom. Unapred zahvalna.

Nastavak na Glas javnosti...