Izvor: Luftika.rs, 08.Dec.2022, 21:39
Duboko me je potresla vest da je učenica pokušala da skoči sa prozora zbog 1 iz kontrolnog i vikala „mrzim sebe“
Vest da je 13-godišnja učenica jedne osnovne škole na Novom Beogradu pokušala da skoči kroz prozor navodno zbog jedinice iz kontrolnog duboko me je poremetila, posebno jer su đaci ispričali da je noktima pokušavala da zaseče vene, pa joj je curila krv.
Iako joj je nastavnica, pričaju učenici, rekla da će moći da popravi ocenu sledeći čas, ona nije mogla da se smiri pa je tražila da se otvori prozor. Iskoristila je momenat nepažnje, popela se na radijator i pokušala >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << da skoči. Učenici su vikali “Alo!” a nastavnica je u poslednjem trenutku sprečila tragediju, hvatajući devojčicu za butine. Ona je nakon toga vikala da mrzi sebe i lupala glavom o orman.
Nastavnica ju je odmah odvela kod psihologa i pedagoga, nakon čega je odvežena u bolnicu odakle je puštena uz saglasnost roditelja. Direktor je medijima rekao da se tako nešto nije dogodilo u školi.
Učenici tvrde da se devojčica već neko vreme čudno ponašala, da je imala kraste po rukama i da je jednom pobegla od kuće ali da ju je policija našla.
A u jednoj drugoj školi, srednjoj, učenica je nađena juče u toaletu bez svesti. Ona je popila asepsol i sredstva za čišćenje koja je ponela od kuće. Hitna ju je prevezla na odeljenje toksikologije na VMA. Pokušaj samoubistva navodno je bio zbog loših porodičnih odnosa.
…
Čitam komentare i ne verujem. Ljudi osuđuju decu, kažu da moraju da uče, a ne da ucenama popravljaju ocene, preteći samoubistvom. Kažu da je devojčica preozbiljno shvatila ocene. Kažu da je posao nastavnika da podučava, a ne da vaspitava. Kažu jadna ova deca.
Važno je ograditi se. Gledati jednostrano, plitko, pliće, najpliće na problem, uhvatiti se jedinice iz kontrolnog koja je samo vrh ledenog brega, ponavljati da su današnji klinci bezobrazni, bahati, glupi, jadni.
Kuda nas to vodi? Evo, “glupa sam ko klinci”. Kuda?
Na koji način konkretno pomažemo deci kada im kažemo „jadni vi“. Kada preko njihovih leđa lomimo sve ijednu faličnost obrazovnog sistema, odgoja, vaspitanja, društva, trendova, vremena. Pucaju im pršljenovi od tereta koji mi zbacujemo sa sebe.
Da li je moguće da niko nije video kraste na rukama devojčice? Da nastavnica nije primetila ranije njeno čudno ponašanje? Da li je obavešten pedagog, psiholog, da li su obavešteni roditelji? Da li se i koliko ozbiljno razgovaralo sa njima? Šta su rekli? Ako su rekli: Sve je u redu, ona tako voli da privlači pažnju, recimo, da li se na tome zaustavilo? Slučaj zatvoren. Ćao.
Šta znači to nastavnici nisu dužni da vaspitaju decu? U vaspitanju dece treba uz roditelje da budemo svi uključeni, od prosvetnih radnika, pedagoga, psihologa, do medija, prijatelja, komšija, poznanika. Svako ko primeti bilo kakvu promenu, sretne dete negde noću kasno, vidi ga sa flašom u ruci, primeti pognutu glavu u učionici, oseti bes, vidi promene u ponašanju, radnim navikama…treba da pritisne taster za uzbunu. Ili sam previše utopijski nastrojena u zemlji gde svako gleda svoja posla i Zadrugu, na primer. Jesu li mediji svesni uopšte svog uticaja?
Kažu učenici vikala je “mrzim sebe”. Da je samo to rekla, da se čak nije popela na radijator, da nije pokušala da skoči, bilo bi zabrinjavajuće. Neko će sad da kaže deca su manipulatori, vole da glume dramu, ucenjuju, ali da li je zaista tako tamo gde dete ima ljubav, razumevanje, podršku, razgovor, gde je ohrabreno da bude ono što jeste, gde mu nije potrebno da privlači pažnju. Možda je ovo bio vrisak devojčice, da je neko čuje, shvati ozbiljno, dok ne dođe do ispijanja asepsola u nekom toaletu škole, ili kuće, ili kafića, ili tavana…
Meni je žao dece zbog nas. Zbog ludog, brzog, degradiranog, apatičnog, bolesnog, gladnog, materijalistički zadojenog društva gde su zdrave vrednosti izlapele, odletele, nestale, gde se sve želi na brzinu, na silu, na popularnost, na pažnju, na lajk, na pratioce, gde je iščezao razgovor, toplina porodice, razumevanje, izlazak iz zone koju je nastavni plan i program propisao, gde svi svuda jure, kupuju, slikaju, svi se sapliću, a kad stanu bulje u telefone, prate jedni druge, komentarišu, uvaljuju podmlatku tablete od druge, da gledaju, da se hipnotišu, da zatupe, da se naviknu, da izgube želju da se razvijaju izvan virtuelnog sveta.
Volela bih da umesto što deo javnosti soli pamet deci po portalima, ostavljajući komentare tek tako, pune osude, lupetanja, nagađanja, vraćanja u svoje detinjstvo, da probaju da shvate, da razumeju, da je nama kolektivno, bez izuzetka potreban psiholog plus psihijatar plus jednim delom medikamenti plus dekodiranje plus razbijanje loših uverenja. Dok to ne shvatimo, dok ne pokušamo da mi, odrasli, sebe popravimo, teško da će deca stati u svojim pokušajima da asepsolom uguše nemir, bes, tugu, beznađe.
SOS telefon za pomoć
SOS telefon za pomoć osobama koje razmišljaju o samoubistvu Broj 0800/309-309, opcija 1, SOS telefon je koji radi 24 sata, a na koji se javljaju stručnjaci za sprečavanje samoubistva – lekari Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“.
Služba urgentne psihijatrije prima pacijente 24 sata bez zakazivanja, bez knjižice i bez plaćanja, a Centar za mentalno zdravlje od 9 do 18 prima bez zakazivanja.
Ukoliko vam je potrebna pomoć, svakog dana možete pozvati i volontere Centra „Srce“ od 14 do 23 časa na broj telefona 0800-300-303 ili im se obratiti mejlom na vanja@centarsrce.org, kao i preko četa na sajtu www.centarsrce.org.
Volonteri razgovaraju s ljudima koji su usamljeni, uznemireni, povređeni, tužni, očajni, nesigurni.
Danas mi je jedan momak napisao: Ti si duboko poremećena osoba, treba ti psihijatar
.jpg)
