Izvor: Glas javnosti, 19.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doveo decu i unuke da vide Srbiju
Emil Konke, sedamdesetpetogodišnji Francuz, ovih dana u Majdanpeku evocira uspomene stare blizu pola veka. Kada je davne 1961. godine, kao mlad inženjer elektrotehnike došao u majdanpečki rudnik da montira jedno novo postrojenje, verovatno nije ni sanjao da će mnogo kasnije, u dvadeset prvom veku, istim ulicama voditi svoje ćerke i unuke i pričati im o svojoj velikoj ljubavi.
Tu, u Majdanpeku, Emil je upoznao svoju životnu saputnicu: „Imala je divne plave oči i plavu kosu, ma >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << bila je to ljubav na prvi pogled.“ Stari Majdanpečani sećaju se Slobodanke Bindjesko, devojke koja je osvojila Emilovo srce. Pet godina živeli su u Srbiji, a onda su otišli u Grenobl. Iz srećnog braka izrodile su se dve ćerke, Natali i Valeri. Tu i tamo posećivali su Majdanpek. Poslednji put pre dvadeset godina. Posle toga Slobodanka je umrla, Srbiju su zadesili ratovi, vreme je prolazilo. Ćerke se udale, Emil dobio petoro unučadi. „Ipak, nisam mogao da zaboravim mesto u kome sam upoznao svoju Slobodanku. Nešto me je vuklo da opet dođem i pokažem sada već odraslim ćerkama i unučadima odakle im je baka, gde je deo korena njihove porodice.“
Posle dvadeset godina, Emil je spakovao kofere, okupio potomke, i njih osmoro obrelo se pre nekoliko dana u Majdanpeku. Baš kao Francuzi kakvim ih obično zamišljamo, ljubitelji umetnosti, i Konkeove smo u stvari upoznali na otvaranju jedne izložbe slika u Gradskoj galeriji u Majdanpeku.
- Oduševljen sam - ne krije zdovoljstvo ovaj vitalni penzioner. „Pamtim i grad i ljude, naravno one starije. Svi smo se promenili, godine su učinile svoje, ali prijateljstva su ostala. I Majdanpek je drugačiji, mnogo moderniji. Nema više „države“ kao jedinog prodavca, sada ima radnji na svakom koraku, kafane su lepše, ulice su življe, šarenije, jako sam zadovoljan onim što vidim.“
Natali i Valeri znaju tek pokoju reč srpskog, unuci tek da kažu dobar dan. Zato je posebno zanimljivo to što se Emil na srpskom odlično sporazumeva, budući da već dugo nema s kim da priča na našem jeziku. On ističe da osim srpskog, dobro razume i Srbe: „Razgovarao sam malo sa ovdašnjim prijateljima i familijom i potvrdio ono što sam i znao - da je Kosovo srce Srbije i da je to problem koji vas jako tišti. Pokušavam da to objasnim i u Francuskoj, ali tamo to slabo ko razume. Nove generacije Francuza ne znaju više ni za naša savezništva u Prvom i Drugom svetskom ratu, ni mnogo toga drugog što je vezano za ovu zemlju i srpski narod.’’
Vitalni dekica iz Grenobla nastavio je da šeta sa svojom porodicom. Da li zbog utisaka koje stiču o Majdanpeku, da li zbog oduševljenja sa kojim im deda priča o Majdanpeku i Srbiji, neki od unuka kažu da će nastojati da nauče jezik koji je govorila njihova baka koje se jedva sećaju.
Sudbina je čudo.
Slobodankin brat, pokojni Miodrag je šezdesetih godina bio u Moskvi, u poseti prijatelju koji je tamo radio.
Tom prilikom je upoznao Nataliju Kalninu, i nekoliko godina kasnije su se uzeli. Iz tog braka rodila se Korana.
Nataša (kako Nataliju zovu u Majdanpeku) je ostavila Moskvu, porodicu i prijatelje, i odselila se za Majdanpek, gde je provela ceo radni vek radeći u gradskom medicinskom centru. To se desilo otprilike u isto vreme kada se Natalija doselila u Mandanpek.
Posle Slobodankine smrti (krajem sedamdesetih), Emil i Slobodan ostaju u kontaktu, i Emil povremeno dolazi u Majdanpek. Ovo je trajalo do '98, kada Slobodan umire. Od tada su veze, koliko je meni poznato, oslabile, ali ne i popucale.
Korana čeka drugu bebu u Americi, gde živimo deset godina, inače nebi propustila priliku da se vidi sa najbližom rodbinom. To ćemo da ispravimo dogodine.
Ostatak Natalijine porodice je razbacan po belom svetu, tako da sestra Marta živi u Belgiji sa mužem i dve ćerke, a baka Tosja koju znaju svi u Majdanpeku - je sa Natašom tu od 2004-te.
