Izvor: Glas javnosti, 03.Sep.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Došao je i taj dan
U ponedeljak, pre nego što se sunce pojavilo od Jastrepca, mali Laketići su već bili na nogama. Došao je dan, kad će se oni iz svoje čatmare, na planini, bez struje, bez televizora, bez ičega, useliti u novu kuću u Kuršumliji. Ipak, iako su im u opštini čvrsto obećali da će tog dana biti sve završeno, u njihovim srcima se osećala zebnja, jer je useljenje nekoliko puta odlagano.
Iako su bili tužni što su propustili prvi dan u školi, radost useljenja je nadjačala svako >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << drugo osećanje. NJih sedam, najstarija sestra je kod bake u Velikoj Plani kod Prokuplja, zaposeli su od ranog jutra mesto, odakle se najbolje vidi put, odakle treba da stigne opštinsko vozilo da ih poveze u novu kuću i novi život. Otac Vuko (48) je zorom otišao u grad, a majka Biljana (35) pakuje ono malo što imaju, u četvrtu putnu torbu. Sve što imaju stalo je u četiri torbe. Najmirniji je jednogodišnji Svetislav, koga sestra Rada (11) čvrsto drži u naručju, objašnjavajući mu da se sele u novu kuću. On, mezimac porodice, razume šta mu sestra priča i zapljeska dlanom o dlan. Iz čatmare od dvadesetak kvadrata, u kojoj su posle požara u kome im je izgorela kuća i pokućstvo, proveli poslednje tri godine, pogled na put često baca i majka Biljana.
- Samo da dođu - kaže ona sama za sebe, brišući krišom suze, da ne vide deca.
Negde oko dva sata posle podneva, začuo se zvuk automobila, koji se teškom mukom probijao uz brdo. Do kuće Laketića teško se stiže i „nivom“, i to samo leti, a zimi može samo pešice ili na konju. Kada je automobil stigao, sedmoro dece i majka Biljana se smeštaju u njega, i nije im tesno.
Konačno je stigao i taj dan. Laketići se sa četiri torbe sele u kuću, čiju je izgradnju finansiralo Ministarstvo za infrastrukturu, a opština Kuršumlija obezbedila plac. Ispred kuće čeka ih delegacija iz opštine koju predvodi zamenik predsednika Dejan Milošević, poveća ekipa novinara iz svih redakcija, a ubrzo stiže i glava porodice Vuko.
- Išao sam do prodavnice nameštaja da kupim četiri dušeka, da deca imaju gde da legnu-kratko kaže on.
Dok zuje kamere i sevaju blicevi fotoaparata, Vuko sve češće baca pogled ka Dejanu Miloševiću, koji u rukama drži rešenje i ključeve od kuće.
- Sve je tu, ne brini - kaže mu Milošević sa osmehom, dok Vuko s nevericom vrti glavom.
- Zahvaljujući Ministarstvu za infrastrukturu imam veliko zadovoljstvo da porodici Laketić uručim ključeve njihove nove kuće. Iako je trenutak svečarski, moram da kažem da u našoj opštini ima još dosta porodica i pojedinaca kojima je neophodna pomoć. Opština pomaže koliko može ali i Vlada Srbije mora da pomogne mnogo više nego do sada-rekao je Milošević predajući ključeve Vuku.
Vuko Laketić, se okrenu ka svojoj porodici i poče nehotice da steže ključ u rukama, dok su ga njegova deca gledala pravo u oči. Čini se da najnežniji pogled uputi ka Svetislavu, a onda se okrenu ka novinarima.
- Od danas mi počinjemo da živimo! Kako da se zahvalim! Hvala Velji Iliću! Hvala Ivi Mihajloviću (predsednik OO NS u Kuršumliji)! Hvala opštini, i starom i novom rukovodstvu! Hvala svima koji su pomogli da dočekam ovaj dan, kada će moja deca imati normalne uslove za život - kaže Vuko drhtavim glasom i dodade da ne zna šta još da kaže.
„Ne treba ništa više da kažeš, nego oko Đurđevdana, ako se večeras prihvatiš posla, da dođemo da čestitamo prinovu“, reče neko od novinara, a na Vukovom, do tada ozbiljnom licu pojavi se osmeh.
-Da udvostručim porodicu - upita on, a Dejan Milošević mu obeća, da će mu u tom slučaju opština napraviti još jednu kuću.
Usledio je ulazak u kuću i obilazak prostorija. Tri spavaće sobe, kupatilo, kuhinja i dnevna soba sa trpezarijom, ukupno osamdesetak kvadrata za desetoro Laketića. Malo ili mnogo, za njih je ovo dvorac. Deca se rastrčaše po sobama i usput se dogovaraju ko će gde da spava. Utisak kvari praznina, ali je Laketići ne primećuju. Vuko kaže da će brzo da stignu četiri dušeka, a kasnije malo-pomalo, biće svega. Biljana smešta torbe u dnevnu sobu i izvlači flašu sa rakijom, red je.
- Ovo je samo za prvu ruku-kaže Vuko nazdravljajući zameniku predsedniku opštine, a uskoro ćemo da okrenemo prase na ražnju.
Dejan Milošević prihvati čašu i kaže da opština čini koliko može da pomogne, pogotovo porodicama sa više dece.
- Pokušaćemo da pronađemo sponzore i obezbedimo nameštaj. Ne mogu deca da spavaju na podu. Treba im i televizor, kompjuter... Da je sreće da imamo više ovakvih porodica, ne bi opština imala svake godine hiljadu stanovnika manje - kazuje Milošević.
-Televizor i priključak na kablovsku obavezno, da Vuko uveče gleda dok ne zaspi-reče neko iz ćoška, dok Vuko pojašnjava da su on i Biljana svako dete planirali, i da bi bilo isto i sa televizorom.
