Izvor: Politika, 22.Maj.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Došao da „uvali” bundu i – postao pevač
Na svoj rođendan izlazi pred publiku u Beogradskoj areni – dvoumio se da li da drži koncert, jer sedam godina nije snimio ništa novo. Svega toga ne bi bilo da ga drug nije svojevremeno odveo kod Marine Tucaković, zbog biznisa.
Dok su njegovi drugovi maštali da postanu piloti, fudbaleri, lekari, njemu je to bilo bez veze. Kaže da nikada nije maštao ni o čemu, dovoljna mu je bila čokoladica „životinjsko carstvo” da mu ulepša dan i razvuče usne u osmeh. Još ako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ga slatkišem počasti neki stariji mangup, tek onda njegovoj sreći nije bilo kraja. Sakupljao je sličice životinja, koje su se krile između omotača i čokolade i lepio ih u album. Seća se da mu nikada nije polazilo za rukom da ispuni ceo album, jer su mu vazda nedostajale jedna ili dve sličice.
Detinjstvo je proveo na dorćolskim „sokacima” i obližnjem Kalemegdanu, gde je često odlazio da vozi automobilčiće u luna-parku. Kada društvo nije imalo para za žetone, zabavljali su se „tapkanjem” sličica ili sitnim klinačkim nestašlucima, poput mažnjavanja novčanika na Bajlonijevoj pijaci. Zbog obijanja trafike u komšiluku, „zaglavio” je u domu i tamo proveo devet narednih godina. Tu je završio tri razreda srednje škole i dobio „zvanje” tehničkog dekoratera automobila, kako voli da kaže, jer mu zvuči moderno i gospodski, a inače mu na diplomi piše „autolakirer”. Posle doma, malo je vrteo šibice po evropskim gradovima, pa je propevao, čime se bavi i danas.
Sedamnaest godina prošlo je od njegovog poslednjeg nastupa u Beogradu, ali 29. maja koncertom u „Beogradskoj areni” publiku će vratiti u neka prošla vremena i podsetiti je na hitove „Rađaj sinove”, „Nedelja”, „Sunce ljubavi”, „Noćas mi se ne spava”... Naravno, reč je o Džeju Ramadanovskom.
Pitamo ga kada je shvatio da je talentovan za pesmu.
– Ma ja sam još kao mali voleo da pevam. Skupi se društvo, ja otpevušim nekoliko pesama za njih, ali nikada nisam ni sanjao da ću se time baviti, jer to se desilo slučajno. Izgubio sam pare na kocki, nisam imao kud i počnem da „valjam” neke bunde. Odemo tako moj drugar i ja kod Marine Tucaković da joj prodamo krzno i moj drug tu počne da me hvali: „Da ga čujete kako peva, nema mu ravnog”, a što je najgore, ja nisam ni znao ko je Marina. Otpevam ja njoj Muharemovu „Bilo čija”, a Futa me pratio na gitari i ona se oduševi. Tako je sve krenulo...
Gotovo ceo život si proveo u Skenderbegovoj ulici. Kakav je Dorćol bio kada si odrastao, a kakav je sada?
– To je specifičan kraj, koji ima na neki način dušu. Čini mi se da se nije tu mnogo šta promenilo. Kad sam bio mali, bila mi je čast kada mi neki mangup da pare i kaže da otrčim po pljuge. A i sada je isto tako, ja kažem klincu: „Aj’ skokni po cigare” i nema tu hoćeš-nećeš, jer se zna ko je stariji i moraš da ga poštuješ. Kakva god da smo mi bagra bili na ulici, uvek smo poštovali starije, javljali im se, pomagali im, bili smo vaspitana deca, a vidim da su i ova današnja takva. Ne bih mogao da garantujem kada bih zašao u neki drugi kraj grada i nekog derana zamolio da mi ode po pljuge, da on ne bi izvadio utoku i upucao me. Po tome se Dorćol – Menhetn – kako ga mi zovemo, razlikuje od ostalih delova Beograda. Svi se znamo odmalena, cenimo jedni druge i nikada nismo gledali ko koliko ima, nego sve delimo – kaže Džej.
Na šta si potrošio prvi honorar?
– Uh, ne sećam se honorara, ali prve veće pare uzeo sam u vojsci kada sam sa jednim drugom „odradio” neki džep. Bilo je tu mnogo love, nisam znao šta ću s njom i pošaljem je ćaletu. On mi odgovara: „Sine, je l’ možemo od ovih para da napravimo kupatilo?”, jer smo se do tada kupali u vešernici. Uradio je i kupatilo i kupio veš-mašinu, a onda me pitao: „Je li, a otkud ti onolike pare”, a ja kažem da kod kasarne postoji autolakirerska radnja, pa da povremeno tu radim na „kvarno”.
Ko ti je bio muzički uzor i da li se sećaš prvog javnog nastupa?
– Uzori su mi bili Džejms Braun, Oliver Dragojević, Muharem Serbezovski, Toma, Čola, Jorgos Dalaras. Imao sam dvanaest godina kada sam naučio jednu Dalarasovu pesmu, i to na grčkom, pa ti vidi šta je ovaj ganci tada znao, a?
Prvi nastup imao sam 1987. godine na „Mesamu”. Tada sam izveo pesmu „Zar ja da ti brišem suze” i kao debitant osvojio treću nagradu publike. Sećam se da mi je tada prišao Toma Zdravković, lupio me po glavi i rekao: „Ovaj mali će da zapali naciju.” Ja sam bio toliko zbunjen da sam umesto u onaj bekstejdž, ili kako se već zove, otišao u publiku, gde mi je sedeo ćale. Nikada neću zaboraviti, kaže mi: „Vala jednom da se i ja ponosim tobom, a ne ceo život da idem po domovima i nosim ti pakete.”
Da li si strog prema svojim mezimicama, Ani i Mariji, i kakve im savete daješ? U kakvim si odnosima sa bivšom suprugom Nadom?
– Ana završava fakultet, onaj za novinara, a Marija je još u osnovnoj školi. Ana živi sa mnom, a Marija sa majkom, sa kojom sam u savršenim odnosima, svakodnevno se čujemo i viđamo. Ne dajem im neke posebne savete, osim da budu pametne, da ne lažu i da uvek meni i majci pričaju sve. Marija je ista ja, mali zvrk, interesuju je šminka, štikle, ogledalo, dok je Ana drugačija, ćutljiva i non-stop je u nekim knjigama. Mada, ne vredi joj to. Ja joj kažem džaba joj i onaj laptop i knjige, ona nije za novinara, pa ja bih bio bolji novinar od nje. Pričam joj da ništa neće naučiti iz knjiga, već je bitna praksa. Ali dobro, polako. Ma, nisam strog roditelj. Nisam ih tukao, u stvari Anu sam dva puta istukao zbog škole. Jer zove mene direktor i kaže da Ana ima četiri keca, a meni nije rekla. Odem ja u školu, direktor me pita šta da radimo, a ja mu kažem: „Direktore, je l’ imaš decu?”, on kaže da ima. I ja mu dodam: „E, dabogda ti niko ne živeo u kući, ako joj pomogneš.” I nisam hteo da joj pomognem, namerno, jer me je slagala. Na kraju je popravila ocene i, evo, sad završava fakultet.
Zbog čega si toliko dugo čekao da održiš koncert u rodnom gradu?
– Ja sedam godina nisam snimio novi album, osim što sam učestvovao na festivalima, tako da nisam ni razmišljao o koncertu, iako su me svi nagovarali. Na kraju prelomim – biće koncerta. Neću praviti nikakav spektakl sa avionima, kamionima, nestajanjem i ostalim forama, jer publika ne dolazi u cirkus, već da sluša moje pesme i uživa u njima, tako da ću im pokloniti lepo veče ispunjeno emocijama, a u tome će mi pomoći i moji prijatelji Bora Đorđević i Aca Lukas, koji će biti specijalni gosti.
Bojana Ristivojević
[objavljeno: 23/05/2010]
