Izvor: Story, 12.Sep.2015, 21:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dona Ares: Kockam se sa životom
Skoro godinu dana otkako je saznala da boluje od karcinoma, pevačica Donna Ares govori o tome koliko se promenilo njeno zdravstveno stanje i objašnjava na koji način planira da nastavi karijeru, kao i koje važne lekcije želi da prenese svim ljudima oko sebe
Dona Ares, foto: Luka Šarac, Story press
Na rak gledam kao na stanje koje mora da prođe, krajem novembra rekla je pevačica Azra Kolaković, poznatija kao Donna Ares (38), u intervjuu >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << za naš magazin, nekoliko nedelja pošto joj je dijagnostikovan karcinom materice. Skoro godinu dana nakon što je saznala da boluje od teške bolesti pevačica je na putu oporavka i, kako sama kaže, ponovo se oseća živom. Publici u regionu uskoro će predstaviti knjigu Soba za nikoga, koju je pisala tokom najtežih trenutaka u kojima joj je najveća podrška bio izabranik Džavid Ljubovci. Bosanska pevačica u kontaktu je s ljudima širom sveta koji prate njen profil na društvenoj mreži Facebook, a sve njih zanima samo jedno pitanje.
Story: Kakvo je vaše trenutno zdravstveno stanje?
- Mnogo sam bolje i trenutno sam na tretmanima zračenjem, koje se obavlja svakog dana, negde sam na pola puta, imam još dve nedelje, pa ćemo znati neke nove detalje. Hemioterapijom smo otklonili sve metastaze s pluća, limfe i limfnih čvorova, a zračenjem sada ubijamo sam tumor na materici. Krvna slika se normalizovala. Mogu reći da sam se vratila među žive i ponovo osećam sve radosti života. Zbog neuropatije imam bolne trnce u nogama, pa još nisam u stanju da se krećem kako treba, mogu da hodam samo u patikama, ali to me ne sprečava da obilazim modne revije, promocije knjiga i druženja s prijateljima. Redovno odrađujem bolničku rutinu, ali i živim punim plućima. Hvala Bogu, najgore je prošlo i želim da i ovim putem zahvalim svim ljudima iz Srbije na ogromnoj podršci koju su mi upućivali i upućuju i danas, jer ova borba još traje iako sam u svojoj glavi već pobedila rak i u tom smislu mi ne može više ništa, a to je glavno.
Story: Da li ste svesni koliku podršku svojim primerom dajete svima koje je zadesila ista sudbina?
- Jesam i veoma mi je drago zbog toga. To mi je dalo vetar u leđa da se izborim u najgorim danima, a sada ja pomažem drugima, što svojim primerom, što ličnom i intimnom komunikacijom s ljudima koji se prvo meni jave kada saznaju da su bolesni i pitaju za savet. Svet im se sruši, ali kako su meni drugi pomogli da ponovo izgradim svoj, tako i ja danas pomažem onima kojima je to potrebno i raduje me taj čarobni krug života. Morate dati da biste primili ljubav. Sve je povezano na taj način, tako da nikada ne smemo da prekidamo taj lanac ljudskosti i sve će nam biti lakše.
Story: U kojim trenucima vam je bilo najteže?
- Najteže mi je bilo pre skoro godinu dana kada sam nemoćna ležala u bihaćkoj bolnici, u svom rodnom gradu. Tada mi je život visio o koncu, ali uspela sam da se izborim uz silne infuzije, transfuzije, čist planinski vazduh, hranu bez šećera, bez crvenog mesa, uglavnom sirovu i naravno hemioterapiju i svu pomoć dobrih ljudi, što porodice, saradnika, medicinskog osoblja, što osoba koje nikada pre toga nisam videla.
Story: Šta vam je tada bila vodilja?
- Upravo ta podrška iz celog sveta, ljudi svih vera i nacija, od onih koje sam uveseljavala do onih koji su me tek kroz ovo upoznali. Shvatila sam koliko sam ljubavi zapravo dala, ona mi se vratila i otvorila mi oči, pokazala mi kako moram da se borim, jer imam armiju dobrih ljudi koji me čekaju. To nije mala stvar i na neki način obavezuje me da se borim, tera me napred. Nemaju svi ljudi mogućnost gotovo planetarnog podstreka, ali zato imaju mene kao primer da čovek sve može ako hoće i da je sve na nama, naravno ako dijagnoza nije određena prekasno.
Story: Na koji način je vaš izabranik prošao kroz sve što vas je snašlo?
- Otprilike kao i ja. U istom strahu i panici u početku, a kasnije smo se zajedno opuštali i nalazili načine da se izborimo sa svim obavezama. Imala sam zadatak da pobedim strah, u čemu mi je on mnogo pomogao svojom pažnjom, humorom i budnim okom u najkritičnijim trenucima kada sam padala u nesvest a kada se on vrlo dobro snalazio. Mislim da će moja priča koju sam pretočila u knjigu Soba za nikoga najbolje dočarati koliko smo nas dvoje jedna duša i koliko je prava ljubav važna u životu, ne samo u bolesti. Koliko se osećam pobednikom, iako se još lečim, toliko je i Džavid pobednik!
Story: O kakvoj knjizi je reč?
- Prenela sam na papir priču o mojoj borbi s rakom i svemu kroz šta sam u ovom periodu od skoro godinu dana prolazila. Iako je priča o kanceru, bolest je samo lajtmotiv oko koga se sve dešava, a razne su situacije koje dotiču strah, veru, ljubav, društvo, pad kulture, moderni život i preživljavanje u njemu. Opisala sam sve unutrašnje doživljaje i borbe, oprostila sam se i na papiru s jednim delom sebe, a pronašla jedan novi koji je spreman da se pokaže svetu. Otkrila sam ponovo i tog malog ratnika u sebi i shvatila kako ništa nije slučajno, ni tetovaža, ni stihovi, ni taj Ares – grčki bog rata. Sad sam imala priliku da ratujem i sve sam to detaljno opisala. Delo je samo po sebi nadmašilo i moja očekivanja, jer ovo nije priča o raku uz koju će ljudi patetično cmizdriti, ovo je knjiga koja će naterati čitaoca da preispita vlastite ciljeve, moduse, kompromise, veru, strah, ljubav, prijatelje, život.
Story: Znači li to da ćete odustati od muzičke karijere?
- Od muzike nikad neću odustati. Stavila sam tačku na onaj deo gde sam zabavljala publiku širom sveta po raznim klubovima i diskotekama šarenim repertoarom. Zdravlje mi to više ne dozvoljava, pa sam se pozdravila sa kraljicom Balkan žurke, bez oproštajnog koncerta. Nastupom u Zetri koji sam održala između dve teške hemioterapije, što se u istoriji muzike nikada nije desilo, pozdravila sam onu staru Donnu Ares koja je od početka ista i uvek će biti na nekim budućim koncertima gde će ljudi imati priliku da uživaju u hitovima kao što su To mi nije trebalo, Idi, idi moja vilo, Sviraj nešto narodno, jer generacije su odrasle uz moje pesme i rado ih se uvek sete. Jedva čekam da otpevam u Beogradu uživo pesmu Suze moje plaču za oboje i sigurna sam da me neko i tamo čeka, samo da se pojavi ozbiljan organizator.
Story: Šta je za vas bio prvi znak i pokazatelj da se vaše zdravstveno stanje popravlja?
- Kada je počela da mi raste kosa, koja je sve gušća, pošto su prestale hemioterapije, dva meseca kasnije sve je krenulo nabolje. Neprijatnost mi stvaraju ti trnci u nogama, ali ako je to jedino što će me mučiti, potpisujem da ću ovako živeti do kraja života, bolje ne treba. Naučila sam da moramo živeti u svim okolnostima, ne smemo čekati da bolest prođe. Trnci prođu, kosa naraste, pa da se vratimo u život. To je greška, a to svi radimo. Odlučila sam da se borim mimo tih usađenih pravila i uspela sam u tome. Išla sam čak i na more, pre zračenja naravno, jer nakon takvih tretmana veoma je važno da se krijete od sunca. Kako ne bi bilo zabune, pošto mnogo ljudi sledi moj primer, ne bih volela da pogreše na temelju nepotpunih informacija.
Story: Čiji saveti i reči bili najznačajniji da ih i sada pamtite?
- Jelena Karleuša ohrabrila me s nekoliko SMS poruka koje su bukvalno probudile onu staru mene, onu ratnicu kakva sam i bila, pa se usput negde izgubila. Naterala me je da se borim, o čemu sam detaljno pisala u knjizi. Ona mi je otvorila potpuno novu dimenziju i zahvaljujući tome uspela sam da spoznam sebe, da pobedim sve strahove i ponovo budem ono što sam davno bila: hrabra, neustrašiva, na sve spremna, na borbu najviše. Koliko god nestvarno zvučalo, te poruke su uz sve ostale savete bile glavni okidač moje duhovne transformacije i prihvatanja borbe sa samom sobom, rakom i svim teškim stanjima kroz koja sam prošla. Shvatila sam da je bolest samo iskušenje, testirala sam svoju izdržljivost i eliminisala iz života sve što me na bilo koji način uznemiruje ili stvara negativne emocije.
Story: Na društvenim mrežama delili ste bez ustezanja sve delove vaše svakodnevice, da li je i to bio neki dodatni ventil? Šta ste time želeli da postignete?
- Ništa osim lične evidencije, jer mi Facebook služi kao nekakav podsetnik gde sam bila i šta sam radila, pa sam tako htela da obeležim svaki bitan trenutak i na taj način obavestim prijatelje šta se dešava. Ali kasnije se to pretvorilo u real reality pa sam na neki način imala i obavezu da se javim zbog bolesnih ljudi koji u mene gledaju kao u nekakvu vodilju, pa se i oni osećaju jačima, a i zbog onih koji čim me nema nekoliko dana, odmah prepune inboks pitanjima: Da li je sve u redu? Nekad najradije ne bih ništa objavila, dešavalo se da nisam bila za slikanje, kamoli za gledanje, ništa lepo, ali svejedno sam zablistala nakon poslednje hemioterapije iste večeri na modnoj pisti, na reviji kojom je zatvoren Sarajevo Fashion Week i tako osvojila još jedan poen u moju korist kada je reč o borbi s bolešću. Mislim da time najviše hrabrim ostale da istupe na svoje modne revije – životne puteve, posebno žene koje su bez kose, bez grudi, bez vere i nade, vraćam ih i to me najviše raduje. To je uspeh tih mojih postova. To me je i podstaklo da osnujem Fondaciju Donna Ares za pomoć obolelima od raka i drugih malignih bolesti. Kad ozdravim, tačnije budem još malo bolje, posvetiću se ovom problemu još ozbiljnije.
Story: Koje su sada vaše najveće radosti?
- Najradosnija sam kada se kreativno angažujem, tada sam potpuna. Odbacila sam sve zamišljene granice i stvaram neka nova dela, ne samo pesme i muziku već sam napravila odlične modne kreacije za glavu za moj poslednji koncert, a prvi u novom životu, napisala sam knjigu. Život piše najbolje romane i počinjem da verujem kako je sve ovo trebalo da se desi kako bih drugima prenela svoje iskustvo. Iako su mnogi pre mene pisali na ovu temu, ovo je revolucija raka na moj način i nešto sasvim novo.
Story: Postoje li stvari koje i dalje mogu da vas izbace iz takta?
- Naravno, i o tome sam pisala u knjizi i ne bih da uplićemo u ovaj intervju negativne emocije, jer to nije dobro za zdravlje!
Story: Sinonim ste za ženu borca. Koliko vam znači što vas ljudi doživljavaju na taj način?
- Donna Ares, žena borac, žena zmaj, zmajčina, ja nisam ona što bi pala na kolena, sve sam to ja bila i pre, ali sad je moja borba došla do vrhunca, jer veće bitke od one za život nema. Tada shvatimo koliko grešimo što puštamo da nam život prolazi u nečemu što ne želimo, umesto da živimo punim plućima. Moja glavna poruka zapravo je da ne treba da se razbolite da biste to shvatili, samo pogledajte mene.
Story: U vremenu kada političari ponovo pokušavaju da podebljaju veštački nametnute granice, vi ste svojom pričom ujedinili region.
- Nikada nisam pravila nacionalne razlike i nisam tako vaspitana, to što politika na sve načine pokušava da nas zavadi pojedinci jednostavno ili vide ili ne vide. Pevala sam svuda i nigde nikada nisam imala problema. To dovoljno govori o razlozima zašto ujedinjujem region, kao u vreme hita To mi nije trebalo, pre skoro deset godina. Ljudi mi veruju jer znaju da ih volim zbog njih samih, a ne zbog njihovog imena. Imam bliske prijatelje svih nacija i to se nikada neće promeniti. A o publici da ne govorim.
Story: Pravite li planove za dalje? Šta su vaši novi ciljevi?
- Promocija na Sajmu knjiga u Beogradu, pre toga u Sarajevu, a sve oko godišnjice od dijagnoze i prve hemioterapije, što će biti u oktobru. U svem ovom lošem stanju uspela sam da ostvarim i nove ciljeve, otkrijem nove talente i spremna sam da ih podelim sa svetom iako je priča vrlo intimna.
Story: Ko je Azra danas?
- Ja sam žena koja se kocka sa životom. Neko ko danas malo više voli sebe, ništa drugo nije se promenilo. I slavim dva rođendana. I dalje sam ona Azra koja je vesela, kreativna, društvena i nasmejana. A i dalje sam ista ona stara Donna Ares, jer nisam ona što bi pala na kolena. I slaba jača sam.
Piše: Danilo Mašojević
