Izvor: Glas javnosti, 03.Jul.2008, 12:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dok ima smeća, biće i para

Smena je počela u tačno 20 i 30. Dejan i Savo, vozač i radnik u narandžastom uniformama JKP „Gradska čistoća“, u svom osavremenjenom vozilu, kamionu sa bočnim utovarom, uputili su se centralnim gradskim ulicama: Mije Kovačevića, 29. novembra... Prošli Kneza Miloša, pa na Bulevar. Pričaju da je mučno raditi u Kosovskoj, jer je jednosmerna, a puno automobila je stalno parkirano baš u ovoj ulici. S druge strane, kontejneri oko ambasada u Kneza Miloša su, kažu, najlakši.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
Radno vreme im se završava oko dva, pola tri ujutru. I tako u krug, skoro trideset dana u mesecu. Od prošlog maja, kada je „Gradska čistoća“, „modernizovana“ kamionom u kome se nalazi kamera, dva monitora, kontrol tabla i džojstik, posao je malo lakši. Ako, kojim slučajem viljuška za utovar, čiji rad prati Dejan na monitoru, zakaže, on uz pomoć džojstika upravlja kontejnerom. Ovi fensi kamioni reklo bi se rade sami. U jedan ovakav stane skoro 10 tona đubreta. Ne trebaju mu radnici da pridrže kontejner, ali nije baš toliko samostalan, koliko su Nemci, koji su ga kreirali i Italijani, koji su ga dorađivali, očekivali.

- Možda na zapadu, ovakav način pražnjenja kontejnera može da funkcioniše samo sa vozačem bez čoveka na utovaru. Verovatno je tako, jer tamo ljudi imaju više svesti o kategoriji otpadaka i više poštuju sud za đubre. Ovde to ne ide! Ako mene pitate, ja bih dodao još jednog čoveka na kamion za ovaj posao. Sreća, Sava se super snalazi. Zna sve o svom poslu, ali i o kamionu. Zajedno radimo od prvog dana - priča Dejan, vozač, dok kontejner koji se prazni u u kamion, kabinu ljulja kao palubu broda na visokim talasima.

- To su mali potresi koji nastanu kada neće sve smeće da ispadne - objašnjava vozač upravljajući džojstikom.

Jednom prilikom, Dejanu je stariji kolega, danas penzioner, rekao: „Nemoj ti da brineš. Dok ima smeća, biće i para“. Dejan, kao da se držao ove krilatice, pa je „Gradska čistoća“ prva i jedina firma u kojoj je do sada radio, još od 1996. godine. Za sebe može da kaže da poznaje sve tipove vozila u „Čistoći“. Sa Savom nije isti slučaj. Kada je pobegao od rata iz Hrvatske, a potom iz Bosne, prvo je radio na građevini, da bi se kasnije ovde našlo radno mesto za njega.

I tek što su pošli u svom syber vozilu, stigavši do kontejnera broj jedan, nailaze i na problem broj jedan. Nepropisno parkirano vozilo onemogućava im prilaz.

- Ali, sva sreća ima ljudi koji brzo kapiraju - komentariše Dejan, jer je vozač pomenutog vozila, odmah ustupio mesto vozilu „Gradske čistoće“.

Sava je u tom momentu ispred kamiona i daje signal jednim ili sa dva prsta, u zavisnosti koliko kontejnera je spremno za istovar.

Pored kontejnera je i jedna građanka. Ako sudimo prema garderobi, gospođa stanovnica neke od obližnjih zgrada, znala je tačno u koje vreme da izađe pred Savu i Dejana. Ima zamerke.

- Kontejner treba da bude pomeren odavde. Ovde je drvo, a tu je i pešački prelaz, pa ne može tu da stoji - žali se ona.

Sava pokušava nešto da joj objasni, ali onda se gospođa istim rečima obraća i Dekiju. On za sebe (ili za javnost) komentariše: „Svi znaju gde treba da stoji kontejner, osim nas“, pa onda gospođi ljubazno objašnjava da u njegovoj i Savinoj nadležnosti se nikako ne nalazi raspoređivanje kontejnera i da se zbog svega što je muči obrati firmi, na „tu i tu adresu“. Dejan objašnjava i kako u ovo vozilo nikako ne sme da dospe zapaljeno smeće i kako je 21. februara, kada su kontejneri poslužili kao štitovi ili bokserske vreće nisu mogli da rade.

Jedna prava, sve  ostale divlje

Od 160 gradskih naselja u Srbiji, 131 naselje ima deponiju za đubre ali samo njih 15 su higijenske. Najveći problem u gradovima je nedovoljan broj vozila za sakupljanje smeća i raspoređenost kontejnera. Istraživanja Instituta „Batut“ govore i o niskom nivou svesti i lošim navikama građana. Srbija ima samo jednu pravu deponiju, i to onu u Vinči, na koju svakodnevno stiže 1.400 tona smeća, sa više od 3.000 divljih deponija i mnogobrojnim đubrištima po gradu. Isto istraživanje ovog instituta pokazuje da je situacija u seoskim naseljima još gora. Kada je reč o otpadu, utvrđeno je da seoska naselja nisu dovoljno obuhvaćena organizovanim sakupljanjem smeća. Tako, od 3.992 naselja, čak 3.687 nema deponiju.

- Čim bih video da ima dima, morao bih zbog specifičnosti vozila i lične odgovornosti, automatski da istovarim smeće gde god da se nađem. Nasred ulice-nasred ulice! I onda da čekam ekipu sa cisternom i ostale.

Stanovnici Beograda raznorazno reaguju na zaposlene u različitim JKP. Dečak i devojčica sa Krsta, kojima je prozor spavaće sobe gledao prema ulici, uvek su se oduševljavali rotacionim svetlom koje je kružilo mračnim zidovima u gluvo doba noći. Dejan kaže da kada je modernizovani kamion sa bočnim utovarom počeo da kruži gradom, po pedeset ljudi, koji su hteli odmah da otkriju kako radi, išlo je za vozilom.

Sa „Zelenilom“ i „Gradskom čistoćom“ je slična priča, pola stanara su obavezno „za“ kada je u pitanju nekakav zajednički interes, dok je druga polovina odlučno protiv.

- Kada je leto traže nam da pomerimo kontejner, jer im smrdi ako se nalazi blizu zgrade. U zimsko doba godine, insistiraju da ga približimo, jer im je daleko - kaže Gavra, vozač drugog kamiona, na kome se đubre još utovara ručno.

Gavra „patrolira“ od Bulevara kralja Aleksandra do Ulice Vojislava Ilića. Za ovaj posao mu treba oko sat i po. Na zadnjem trapu voze se Šema, Željko i Mustafa, radnici u „Čistoći“, koji ručno dopremaju kontejnere do kamiona. I oni se žale na automobile, zbog kojih ne mogu da priđu sudu za smeće. Trenutno ih najviše muči Crveni krst gde se puno zida i puno ima teškog šuta u kontejnerima. S druge strane od šuta, pri istovaru nastaje oblak prašine. Smena im, standardno traje osam sati. Sva tri momka kažu odlučili su se za noćne smene, jer treba nekako da otplate kredite za kuće, koje su počeli da prave.

- Leti nije tako strašno, ali zimi ovde pozadi je baš teško. Hladno, a ti se voziš na otvorenom - priča Šema, dodajući da ponekad kada kaže nekome da radi kao đubretar, pojavi se izvesna doza omalovažavanja.

Ipak, svestan je dobro Šema, da svi rado govore: „Ne treba bežati ni od jednog poštenog posla“. Mnogi to govore, a samo se retki, poput njega i njegovih kolega pridržavaju ove devize.

Nastavak na Glas javnosti...