Izvor: Politika, 02.Apr.2010, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobro je učiti od dece
Psiholozi Zagorka i Tomislav Popović godinama su slušali i zapisivali kako govore mališani. Ovaj poduhvat potvrdio je reči Duška Radovića da devojčice i dečaci se lepo izražavaju dok ne počnu da imitiraju odrasle.
Duško Radović je isticao da deca lepo govore dok ne počnu da imitiraju odrasle, a da je to zaista tako potvrdilo je i istraživanje psihologa Zagorke i Tomislava Popovića, jedinstveno verovatno i u svetskim okvirima. Uz pomoć grupe entuzijasta, učitelja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vaspitača i pedagoga bračni par Popović je zaplovio u jedinstven poduhvat na kraju kojeg je prikupio više od pedeset hiljada dečjih izraza, definicija i objašnjenja, od kojih su napravili „Dečji rečnik” sa 7.500 objašnjenja, koja ilustruju dečje shvatanje, često potpuno različitog od onog koje imaju odrasli.
Dok stariji govore sa puno fraza, koriste tuđice i tamo gde ne bi trebalo, umesto lepih srpskih reči više vole da budu „in” i prekomernom upotrebom engleskih reči zadovolje svoje snobovske potrebe, jezik dece, pokazalo se, odiše lepotom, iskrenošću i izvornim govorom.
Kada bi odrasli slušali šta im deca govore znali bi, recimo, kako prijatelj nije samo bliska osoba koja ti pozajmljuje novac ili se nađe u nevolji nego i „onaj s kim si i kad nisi”. Da je bogataš „onaj što ima i ono što mu nije potrebno”, pa zato „on i nije bogat čovek”. Da „vrba često ima tužne grane” i da cveće ne treba brati „nego sa njim pričati, pa će lepše da cveta i miriše”. Da je alimentacija „kad tata daje mami pare zato što su se razveli”, pa je tako skuplje živeti, i „kazna što nas tata i mama ne vole zajedno”. Da ti je znanje „u školi potrebno za ocenu, a u životu da si pametan”. Da je „lep ko upisan ne samo onaj što se nalickao, već i čovek koji lepo govori i slaže reči kao cigle kada se zida najlepša kuća”, da su govor i razgovor „ono što ljude razlikuje”.
Riznica za proučavanje
– Ovom knjigom dobili smo, sakupljen na jednom mestu, čitav rečnički fond dece predškolskog i mlađeg školskog uzrasta, pri čemu je poseban naglasak stavljen na reči koje nisu školskog karaktera, ali imaju životnu i praktičnu vrednost. Prikupljena i obrađena dečja objašnjenja predstavljaju pravu riznicu za sve koji se bave decom i detinjstvom iz različitih razloga, za psihologe i pedagoge, lingviste, dečje pesnike i antropologe, zapravo sve one koji mogu da zavire u tajne dečje duše, a možda i da se podsete sopstvenog detinjstva – kaže pedagog dr Emil Kamenov.
Sve je počelo još sredinom šezdesetih godina kada je Tomislav Popović kao student učio đake u jednom selu kod Brčkog. Razgovarali su o raznim stvarima pa se povela i priča o tome šta znači reč škripac. Popović je prozvao i jednog starijeg učenika iz četvrtog razreda, a ovaj je sav važan, bistrim očima pogledao u učitelja pa u mlađu decu koja su ga dočekala u stojećem stavu i mudro prozborio: „Škripac je, učitelju, ono u šta ste vi zapali kada ste tu reč hteli ovoj deci da objasnite.”
– Njegov odgovor sam zapisao u sveščicu i tako je vremenom nastajala bogata dokumentacija, koju je kasnije značajno obogatila moja supruga Zagorka, još revnosnija u beleženju, prikupljanju i sređivanju kolekcije dečjih bisera – kaže koautor „Dečjeg rečnika”.
Tomislav je školski psiholog, sa specijalizacijom psihologije marketinga i do 2001. godine radio je u Zavodu za izdavanje udžbenika, gde je uredio više od 500 naslova i napisao sedam knjiga iz različitih oblasti . Kada je otišao u penziju on i supruga, takođe školski psiholog, nastavili su rad na „Dečjem rečniku”.
– Mi nismo propitivali i proveravali dečje znanje, kako se to najčešće čini u školi ili na testu, nego smo ih stavili u situaciju da kao stariji drugovi objasne mlađima šta znače određeni pojmovi. To ih je oslobodilo pritiska koji đaci imaju kad odgovaraju za ocenu, pa su objašnjenja bila vrlo interesantna i kreativna. Sarađivali smo sa učiteljima, pedagozima, direktorima školama, učiteljima, samo poslednjih godina u anketi je učestvovalo oko dve hiljade dece, u ovaj projekat uključili su se i i učenici osnovnih škola iz Batajnice, Beograda, Lipolista, Vinče, Zvornika...
– Onda smo zamolili jednog učenika trećeg razreda osnovne škole „Stepa Stepanović” iz Lipolista da izvrši redakturu, tako da nijedno slovo nije delo odrasle osobe; odrasli su samo zapisivali i slušali – nastavlja Popović,
Druženje sa decom i njihovim lepim rečima trajalo je godinama i zapisano je samo ono najlepše. Ali i najtačnije, najoriginalnije, najmudrije i najveselije. Uživanje je bilo obostrano i potvrdilo reči koje je šestogodišnji Ilija još 1981. godine izrekao kada su ga pitali šta je to sreća? Odgovorio je: „Sreća je biti čovek.”
-----------------------------------------------------------
Umotvorine
Kada je Zavod za izdavanje udžbenika objavio knjigu narodnih umotvorina po Vuku Karadžiću doživeo je kritike da đaci neće razumeti arhaični jezik.
– Štampali smo slovarice i u starinskoj i modernoj verziji i šta se pokazalo: deca su bolje razumela sadržaj priča na izvornom srpskom jeziku jer te reči imaju bolju melodičnost, to su reči koje su godinama brušene. Kao i stare narodne pesme, sve što kroz vreme opstane vredno je – ističe Tomislav Popović.
Dragoljub Stevanović
-----------------------------------------------------------
REČ PSIHOLOGA
Izgubljeni u prevodu
U današnje vreme, kažu jezički stručnjaci, psiholozi i pedagozi, ljudi sve manje govore, a sve više ćute. Ako i progovorimo trudimo se da ništa ne kažemo, a kad progovorimo... Sori, in, aut, bekstejdž, kežual, fešn vik... Istraživači su ustanovili da deca u gradovima koriste svega polovinu reči dece sa sela. Dok se ranije fond reči proširivao sa uzrastom, sada kao da je obrnuto, izgleda da najlepše i najprirodnije govore deca predškolskog i ranog školskog uzrasta, u doba adolescencije rečenice se smanjuju, jer sve postaje „smorno smaranje”, pa i jezik. Šta se dešava sa pametnom i rečitom decom kad odrastu i govore tako da ni sama sebe ne razumeju?
– Deca svoj govor razvijaju pod uticajem spoljašnje sredine i na osnovu sopstvenih mentalnih sposobnosti. U ranom detinjstvu dete je upućeno na neposredni svet u kome živi, na ljude sa kojima ima emocionalni odnos. Vremenom na govor počinju da utiču i masovni mediji, televizija, filmovi, video-igrice, supkultura. Kako dete uči da govori kroz imitiranje ono u svoj govor unosi sve više elemenata supkulture. Supkultura je često neprirodna, sa ograničenim fondom reči koje se mehanički ponavljaju tako da dečji govor umesto da se razvija i buja, on se u mnogo čemu sažima i stilizuje na pogrešan način, kaže magistar psihologije Ljiljana Levkov, docent na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Odrasli lako usvajaju govor koji je politički odnosno politikantski intoniran, nastavlja naša sagovornica. Jezikom se može manipulisati da ostvarite ono što želite, ponekad se traži da govorite a da ništa ne kažete, sve zavisi od sistema vrednosti koji vlada u društvu. Ranije, dok je vladala pisana kultura i književnost uopšte, deca su imala bogatiji govor, danas je sve u pokretu, slici, akciji, reči samo prati sliku, one nisu više glavni nosilac značenja.
Zato savremena kultura usporava mentalno sazrevanje i ljude čini infantilnim. U Australiji i još nekim zemljama pokušavaju da uključe najnovije medije kao što su na primer mobilni telefoni, Internet, u obrazovni proces. Kod nas, nažalost, mobilni telefoni se proganjaju iz škola, a trebalo bi da se integrišu u obrazovanje i škole, kako bi se, da tako kažem, uspostavila „miroljubiva koegzistencija”.
-----------------------------------------------------------
Jezik čuva nacionalni identitet
Strah od uticaja tuđica nije nov, on datira i iz prošlih vremena, ističe mr Ljiljana Levkov. Ta potreba da se sačuva autentičnost sopstvenog jezika bila je jako izražena i u 19. veku kada su se neki Srbi strahovito brinuli kako će srpski jezik preživeti pred navalom germanizama. To je i vrlo razumljiv strah jer je jezik jedan od ključnih elemenata nacionalnog identiteta. Koliko je jedan narod ozbiljan vidi se i po tome koliko brine i vodi računa o razvoju svoga jezika. Nekad se to pogrešno razume da se po svaku cenu treba braniti od tuđih reči: probajte da se isključivo srpskim rečima izjasnite o bilo čemu, pa ćete videti koliko je to teško: semafor, avion, program, televizija, nisu srpske reči, ali su našle svoje mesto u srpskom jeziku i nisu ga uništile.
Zato i u zaštiti treba biti pametan i trezven, a ne fundamentalista i bukač, nisam ni za to da se oko srpske reči diže bodljikava žica, nije to bio način na koji se srpski jezik razvijao i napredovao.
-----------------------------------------------------------
Kako govore odrasli Baš perspektivne vizije
***
Kad se stvar pozicionira i intenzivira, onda će doći do koncentracije resursa, latentnih potencijala i njihove aplikacije u evidenciji i evaluaciji daljih perspektivnih vizija!
***
Sada će vam naš talenat izvesti jednu numeru iz svog novog projekta...
***
Globalni brendovi su dislocirani i permanentno su u okulusu monitoringa..
***
TOS i Ministarstvo ekonomije treba da nas promovišu, a svi da se fokusiramo na problem koji je prisutan na globalnom nivou i razmišljamo o načinu kako da iz toga izvučemo benefite...
-----------------------------------------------------------
A kako deca…
Anđeo čuva malu decu od nevolja i njemu se deca mole za dobar san. Svako ima svog anđela.
Božji. Koji pripada Bogu. (Mir Božji, Hristos se rodi.)
Beskonačnost je život. Jedni se rađaju, drugi umiru i tako doveka. To je kad gledaš i ne vidiš kraj.
Budala je onaj koji lupa gluposti iako nije glup. Nekad se isplati praviti se budala, pa ti odbijaju na glupost.
Vređati. Kada nekome namerno govoriš ili radiš nešto što njega pogodi i što ga duša zaboli.
Gorčina... kad si ljut zbog nepravde, a ne možeš ništa, jer si mali.
Detinjstvo. Dok živiš kao mali, dok si dete. To je vreme igranja. To je ovo doba u kome ja živim. Svi kažu: njemu je lako, on je dete i misle da je meni lepo. Bolje bi bilo kada bi čuli šta im ja pričam i objasnili mi ono što ih pitam. Sigurno bih tada lakše postao čovek.
Egoista je drug koji ti ništa svoje ne da, samo misli na sebe.
Elita su najpametniji, najbolji i najznačajniji ljudi, ali ne oni koji smatraju da su takvi, nego oni koji u jednom narodu to stvarno jesu. To su oni koji su u nečemu stvarno najbolji.
Život je sve oko nas. Mene mama mnogo voli pa kaže da sam ja njen život. Ja mislim da je život ono najlepše što postoji na svetu.
Zazubice. Kad ja jedem, a moja drugarica gleda, pa ja je ne ponudim, a ona mnogo voli to što ja jedem i ja znam da ona želi da uzme malo, ali ne traži.
Zakon je državni propis po kome svi moraju da se ponašaju, a ako ne rade tako onda idu u zatvor ili plaćaju kaznu.
Iskaliti. Kad si ljut i besan onda uzmeš igračku pa je dobro upropastiš i onda si iskalio ljutinu na nju, a možeš i na neko drugo dete da se izvičeš, a ono ti nije krivo.
Lud je onaj što je bio pametan pa je posle sve pobrkao.
Novinar. Što piše u novinama. Nekad tačno, nekad izmišlja.
Ocrniti. Pitaju te za mišljenje, a ti sve najgore o njemu.
Prijatelj je s kim si i kad nisi.
Razočaranje. To je stanje kada se osetiš prevarenim, kad si mislio da te neko voli, a onda saznaš da te on ne voli.
Tur je zadnji deo čoveka na kome sedi, ali i decu biju po turu, kao tu najmanje boli.
Čaj je piće za decu, jer ne smeju da piju kafu.
Čovečnost. Dobro, pristojno i kulturno ponašanje prema svim ljudima.
Džakati. Kad sede i pričaju, bez nekog cilja i velike važnosti. Kaže se da su zadžakale, pa niko nikog ne razume šta priča. Ko vrane.
Džudža je neki bezvezan čovek kome niko ne valja, a on je baš takav.
Šušumiga. Neka devojčica koja se pravi takva, a u stvari je drugačija i pravi se važna.
Špiclov. Momak koji voli da se dotera i da bude simpatičan mangup, onako „špicast“.
[objavljeno: ]
.jpg)
