Izvor: Politika, 04.Jun.2011, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobre cipele i štap „pod obavezno”
Banje, pećine, manastiri – sve se to nalazi na našim ne previsokim, već blagim i pitomim planinama koje pohode ljubitelji prirode i iz inostranstva. Nije ih malo, u čak 150 planinarskih društava učlanjeno je oko 17.000 ljudi, koji redovno plaćaju članarinu
Puno pitomih proplanaka u Srbiji na kojima se često susretnu interesantne crkve i manastiri, izvori, lekovito bilje, sve to deluje opuštajuće za one kojima je neophodan kratkotrajan mir. Hodanje, druženje, vraćanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pozitivne energije – nije slučajno da među planinarima ima prilično intelektualaca, lekara, pravnika, bankarskih službenika.
Istočnu i zapadnu Srbiju, Šumadiju, Frušku goru, vršačka brda otkrivaju i stranci, ali i naše komšije iz regiona, posebno Bosne, Hrvatske pa i Slovenije. I za one koji nisu preterano vični pentranju, ili zbog godina ili bolesti ne smeju da se upuštaju u zahtevne poduhvate ima dosta mesta gde mogu lagano šetati – bez naprezanja. Naša mnogobrojna planinarska društva često organizuju jednodnevne ili vikend izlete, ređe i višednevne, koji se obavezno začine i posetom nekom etno-selu, crkvi ili manastiru, prolaskom kroz kakvu pećinu, obilaskom važnog istorijskog lokaliteta…
– U Bosni, Crnoj Gori, Sloveniji planine su više, ali u Srbiji su bolje za obične ljude, prepune su pravih dragulja prirode, i nude više uživanja. Pećine Ceremošnja, Ravništarka, Resavska pećina, banje, manastiri Lelić, Ćelije, Jovanje, pa toliko manastira na Fruškoj gori, gde ima i najviše planinarskih domova – nabraja planinarski vodič Branislav Makljenović i napominje kako planinari obično počnu kao deca i tinejdžeri, zatim nestanu dok stvaraju porodicu, da bi se opet vratili mladalačkom hobiju kao pedesetogodišnjaci.
Zmije za preživljavanje
–Uvek sam srećan kada odem u planine, a posebno volim istočnu Srbiju, Homolje i Staru planinu i Besnu kobilu zbog pećina, klisura, uvala. Proleće je vreme kada se najviše planinari, za zimu je potrebna i bolja kondicija i bolja oprema. Sa vodootpornom i laganom odećom zimsko uživanje ume da bude i lepše nego u ovo doba – kaže Makljenović.
U Srbiji ima čak 150 planinarskih društava sa ukupno oko petnaest do sedamnaest hiljada članova koji redovno plaćaju članarinu. Ona je na godišnjem nivou oko 500 dinara, za decu oko 300 dinara. Najmasovnija planinarska društva su „Pobeda” i „Železničar”, sa oko 2500 članova, ali puno je i manjih društava na celoj teritoriji Srbije: „Avala”, „Penzioner”, „Zanatlija”, „Balkan”, „Medicinar”, „Juhor”.... Naravno, ima i onih koji više vole da samostalno odlaze na izlete, i oni su izvan ove statistike.
Mada, iskusni planinari upozoravaju da se u prirodu ne odlazi sam, poželjno je da na okupu budu najmanje tri osobe, jer ako se jednoj nešto desi, ako joj iznenada pozli, povredi se, ujede je zmija jedna osoba odlazi da traži pomoć, a druga ostaje sa povređenim. To je posebno važno ako se desi na mestu koje je izvan dometa mobilnih telefona, koji danas, svakako znatno olakšavaju prevazilaženje neželjenih momenata. Naravno sa vodičem je mnogo lakše i bezbednije jer je prošao obuku po međunarodnim standardima koja sadrži upoznavanje sa osnovama meteorologije, prve pomoći, orijentacijom u prirodi, ishranom u šumskim uslovima...
U vojnom planinarskom društvu „Kopaonik” bave se i edukacijom svojih članova, uče ih preživljavanju u prirodi, ishrani, pripremanju hrane od jestivih pečuraka, zmija, žaba, uče ih da prepoznaju lekovite trave i kako se one suše i pripremaju...
Od Horgoša do Dukat planine
– Planinarski savez Srbije je član Svetske planinarske organizacije i Evropske pešačke organizacije – kaže Boris Mićić, predsednik našeg Saveza. U razgovoru za naš list on posebno ističe da je Evropa premrežena pešačkim putevima, a da je naš region dugo bio crna rupa na internacionalnim mapama. Međutim, u poslednje vreme se i to menja, od 12 evropskih trasa dve prolaze i kroz našu zemlju i to deonica E4 koja preko Mađarske istočnim delom zemlje preko Kikinde, Zrenjanina, Negotina, Zaječara, Stare planine, Pirota, Dimitrovgrada skreće u Bugarsku, a druga E7 od Horgoša, Dunavom, Fruškom gorom, zapadnom Srbijom stiže do Prijepolja, a zatim skreće ka Jastrepcu i Nišu do Dukat planine gde ulazi u Makedoniju. Obe trase su ukupne dužine oko tri i po hiljade kilometara.
Boris Mićić navodi podatak da je dva miliona i šesto hiljada ljudi učlanjeno u međunarodne pešačke organizacije, pretpostavlja se da ih izvan organizacija ima mnogo više.
Razni ljudi, razne ćudi, tako je prošle godine kroz Srbiju prošla Francuskinja sa magarcem u želju da u Jerusalim stigne kao i Isus Hrist, zanimljiv je primer i Turčina koji je četiri meseca pešačio od nemačke do rodnog Istanbula. Na planinskim stazama mogu se sresti i bogatiji ljudi koji imaju dovoljno novca da na tako dalekim putevima iznajmljuju hotele, da se hrane po restoranima i da svoja iskušenička višemesečna pešačenja začine neophodnim komforom.
Šta sa onima koji nisu u kondiciji, a i nemaju toliko novca?
– Program se može svakome prilagoditi, ako je reč o srčanim bolesnicima ili starijim ljudima, napravićemo kraću stazu, sa manje uspona, doći će minibus da ih vrati u planinarski dom. Rajac, Fruška gora, Avala, Kosmaj su tereni gde se može ići i sa manje fizičke snage, planinarska kondicija će se steći vremenom – kaže Branislav Makljenović.
Kako početi?
Naš sagovornik kaže da je obuća najbitnija, dobre planinarske cipele su neophodne, izuzev u suvim, letnjim mesecima kada mogu da posluže i patike. Planinarske cipele ili čizme moraju biti kvalitetne i cena im se kreće oko petnaest, dvadeset pa i više hiljada dinara, ali mogu se naći i za pet hiljada na nekoj rasprodaji u tržnim centrima. Neophodni su i štapovi jer smanjuju pritisak na kolena i zglobove za petinu, oni koštaju od dve do deset hiljada dinara, a na spisku garderobe su i pantalone, jakna, duks.
Za ljubitelje visokogorskog planinarenja Milanka Arsić iz društva „Balkan” tokom cele godine organizuje izlete u inostranstvo, najčešće u u Češku gde su poseban fenomen Adršparško Tepličke stene, Pirin u Bugarskoj, a jedno od većih atrakcija je i ostrvo Korzika sa svojim rečicama i potocima na visokim nadmorskim visinama, pa Monteroze u Italiji koji ma 20 vrhova na visini većoj od dve hiljade metara.
Rajac ili Monterozo, planinari su stalno na putu.
------------------------------------------------
IZ DNEVNIKA JEDNOG PLANINARA
Izveštaj sa Kablara
Kakav dan! Samo deset srećnika je imalo privilegiju i izvuklo „bingo” po imenu Kablar. Lepo vreme, zanimljiva grupa. Krenuli smo ujutro u sedam sati iz Beograda a već nešto posle deset stigli na početak staze. Penjali se, laganom, dužom stazom. Malo kroz šumu, malo preko proplanaka i pored zaseoka... Vrh Kablara(889m) okupan suncem kezio se šiljatim stenama. Zatekosmo nekoliko planinara iz Čačka. Jedan posebno ljubazan, dr Zoran Matijević, nam posveti veliku pažnju. Podeli sa nama veliku količinu informacija o lokalnim krajolicima i stazama. Čak se ponudio da bude na čelu ekipe, da bi se spustili kraćom ali mnogo strmijom stazom. Tako i bi. Lagano, oprezno ali uživajući, siđosmo do isposnice Svetog Save. Uz put videsmo dosta pećina i jama. Bilo je pravo zadovoljstvo hodati, odlično, markiranim stazama. Zahvalismo Zoranu, koji je žurio kući, a mi,malo, naša čula okrepismo, ispred isposnice.
Lakši deo staze ka domu, odakle smo i krenuli, odskakutasmo živahnim koracima. Ispred doma se dobrano opustismo. Čak je i konobar bio ljubazan. Ekipa vrlo raspoložena. Klizili su gutljaji različitih napitaka, niz grla dobrih ljudskih bića.
Sumrak iznad Morave, sa pogledom na Ovčar i njegove manastire!!! Uzeli smo od ovog dana sve lepo što nam je ponudio. Uzvratili smo mu, tihom, zahvalnošću. Naš vozač, u naspavanom izdanju, dokotrlja nas do Skerlićeve, žive i zdrave. Ako sledeća radna nedelja,bude svima obeležena nagledanim lepotama, znači da smo postigli cilj: zagrljaj sa majkom prirodom! (Iz dnevnika Branislava Makljenovića)
-------------------------------------------------------------------------------
Počelo je još 1901. godine
Ove godine planinari Srbije obeležiće 110 godina postojanja. Još 1901. godine osnovali su udruženje na čije čelo je izabran akademik Jovan Žujović. Posle Drugog svetskog rata rad je obnovljen 1949. godine kroz formiranje Planinarskog saveza Srbije.
Povodom obeležavanja ovog jubileja u Kolarčevom narodnom univerzitetu već je održano nekoliko predavanja o istorijatu planinarenja u Srbiji a u drugoj polovini godine biće upriličena svečana akademija koja će predstavljati i centralni događaj ovogodišnje proslave.
-----------------------------------------------
Priroda u škole
U planinarske discipline spadaju i rafting, speleologija, alpinizam i orijentiring.
– U nekim školama zemalja u regionu, kao na primer u Bugarskoj orijentacija u prirodi je obavezan predmet u školama. Deca se od malih nogu uče da se snalaze u prirodi, da postave šator, orijentišu se pomoću mape i busole, da spremaju hranu, peru sudove, uče se da se druže. Ne kaže se bez razloga ako hoćeš da vidiš kakav je ko čovek povedi ga u planinu, kaže Milanka Arsić, predsednica planinarskog društva „Balkan” iz Beograda.
Ona kaže da je takva praktična nastava neophodna i u našim školama, a za početak bi trebalo omogućiti planinarima da održe predavanja u učionicama i zainteresuju mlade za ovaj, vrlo koristan sport, kaže naša sagovornica koja je vodila decu na međunarodna takmičenja, a jedno od najvećih je bilo u Švedskoj gde se u orijentiringu takmičilo 25.000 učesnika.
----------------------------------------------------
Izleti
Kuda možete otići već ovog meseca? Primera radi, „Pobeda” organizuje vikend izlet od 10. do 12. juna na rumunske Karpate, a jednodnevni 12. juna na Veliki Povlen sa obilaskom manastira Pustinja. Istog dana je i put na Homoljske planine do Lukinog kamena sa posetom vrelu Krupaje. U drugoj polovini meseca društvo planira odlaske na Dinaru, na Kavkaz, Javor, Rajac, Jablanik... „Balkan” sledećeg vikenda vodi izletnike u Pirin (Bugarska), a u drugoj polovini juna na Kajmakčalan, u Carsku baru, na Durmitor, Maglić... Po računici Borisa Mićića koji je i predsednik društva „Pobeda”, sedam dana na Rajcu preko ovog društva košta 9900 dinara, a u tu cenu uračunata su prenoćišta sa tri obroka dnevno i uslugama vodiča. Dosta konkretnijih informacija kao i spisak društava mogu se naći na Internetu, preko sajta Planinarskog saveza Srbije.
----------------------------------------------------
Prenoćišta od 300 do 1000 dinara
Jedan od najreprezentativnijih planinarskih domova je „Dom Čika Duško Jovanović” na Rajcu sa 50 kreveta i dvokrevetnim, trokrevetnim i četvorokrevetnim sobama. Kupatila su na svakom spratu po jedno, renovirana pre tri godine, uvedeno je i parno grejanje, a u potkrovlju je prostor za spavanje u vrećama za oko 35 osoba.
Planinarski domovi se nalaze na Ceru, Avali, na Fruškoj gori ih ima nekoliko, Staroj planini, Jastrepcu, Goču, Rudniku... Doručak je oko 150 dinara, ručak 400 dinara, a prenoćišta od 500 dinara do hiljadu dinara.
Najprostiji vid planinarskog konačišta su takozvani bivaci, sklepani od drveta, zatim skloništa ili bačije koji mogu da prime do 20 ljudi, u planinarskim kućama ima do pedeset mesta, a u domovima preko pedeset.
---------------------------------------------------
Jednom godišnje kod lekara
Budući da je planinarenje naporno zbog pešačenja, ova vrsta rekreacije podrazumeva i lekarski pregled da ne bi bilo neprijatnih iznenađenja na putu. Za one koji biraju visoke planine, iznad dve hiljade metara, obavezan je bar jednom godišnje pregled kod lekara a za ostale, koji „osvajaju niže vrhove” poželjno je da povremeno urade testove fizičkog opterećenja i prekontrolišu svoje zdravlje.
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 05.06.2011.
