Izvor: Politika, 23.Jan.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do simpatija uz pomoć humora
Pravo poreklo anegdote obično je zamagljeno. Jer, ako je uspešna, svojataju je mnogi
Svojevremeno je na jednom prijemu američki ambasador Voren Zimerman upitao patrijarha Pavla šta može da učini za Srpsku pravoslavnu crkvu. Patrijarh mu je kratko odgovorio: „Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći”!
Ova poznata priča o pokojnom srpskom patrijarhu slikovito potvrđuje definiciju po kojoj je anegdota usmeni ali literarni oblik karakterisan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kratkoćom u kojoj se oslikava neka poznata ličnost – uglavnom duhovito i pozitivno.
– Anegdota je jedan od retkih humorističkih oblika gde je i sami akteri koriste u cilju sticanja određenih simpatija. Nema diktatora koji nijestvorio ili bar poželeo da se o njemu stvara niz anegdota u kojima je on ili sam duhovit ili se nalazi kao pozitivan lik neke situacije ili događaja koji je u prvom planu kao tekst ili suština anegdote – objašnjava neuropsihijatar Petar Bokun.
Po svojoj suštini anegdota je smeštena između vica i satire. Obeležava je nešto blaži tip žaoke i ne trpi cinizam.
Interesantno je da se, kako priča dr Bokun, veliki diktatori najčešće služe zbirkama anegdota o sebi kako bi se „približili” običnom narodu.
Ko je dugo pratio humorističku produkciju ili ko dugo pamti, uočiće da praktično svi diktatori prepisuju određenu matricu anegdote, samo se menjaju imena. Staljin, Cezar, Napoleon, Hitler, Tito….., kaže naš sagovornik dodajući da i danas, u navodno obilju demokratije u kojem živimo, češće se sudi humoru nego ministrima što pokazuje primer karikature u Danskoj, tragična sudbina „Ježa”…. A to samo ilustruje koliko je ova tvrdnja tačna.
Pravo poreklo anegdote obično je zamagljeno. Jer, ako je uspešna, svojataju je mnogi.
Anegdote o političkim ličnostima, dodaje dr Bokun, treba posmatrati sa određenim podozrenjem.
– Postoje osobe koje i same skupljaju anegdote o sebi pa ih čak naoko nevino šire prepravljajući, dodajući, preciznije, lažirajući svoj lik i delo. Negde u dubini svesni su da je humor izražen kroz anegdotu moćno sredstvo za osvajanje simpatija. Na to nisu imuni samo političari već i pripadnici tako rigidnih struktura kao što je vojska i sveštenstvo.
Anegdota je svoj koren našla u narodnim predanjima. Kod nas su poznate priče o Nasradin-hodži zbog viševekovnog robovanja pod Turcima. Kako je, ne samo zbog Nostradamusovog proročanstva, objašnjava Petar Bokun, negde i stvarno došlo do ubrzanja vremena krajem drugog milenijuma, anegdota ustupa mesto nešto kraćoj formi – aforizmu po čijoj produkciji je Beograd poznat.
Usmeno prepričavanje anegdota dozvoljava određenu slobodu tako da u raznim interpretacijama svako dodaje ili oduzima neki detalj.
Retko su anegdote izvor konflikta jer one, ipak, najčešće pozitivno osvetljavaju glavnog junaka, premda treba biti oprezan jer postoje osobe bez smisla za humor koje i na tako bezazlen oblik osvetljavanja ličnosti sa duhovite strane znaju neadekvatno reagovati, pa i sudskim procesima.
– Kako je duhovitost nešto što je nezamislivo bez višeg stepena inteligencije, to autoriteti rado koriste anegdotu da bi ubedili druge u svoju nadmoć. I opravdanost svoje šefovske (najčešće po partijskoj vernosti) dobijene pameti – kaže sagovornik „Politike”.
Nacionalne anegdote ne postoje već samo pojedinci koji su duhoviti, premda se nacije diče upravo tim karakteristikama.
Kako objašnjava poznati neuropsihijatar, duhovitost je poslednja stečena na dugom putu psihičkog razvoja i osobina je samo natprosečno inteligentnih pojedinaca. Dok svaki narod kao zbir ima prosečnu inteligenciju.
Katkada je teško razgraničiti šta je prošireni vic a šta anegdota. Razlika je u tome što se anegdota odnosi na konkretnu osobu dok vic predstavlja opšte mesto kao vid kolektivno nesvesnog.
– U odnosu na pol muškarci mnogo češće imaju glavnu, pozitivnu ulogu, dok su žene češće pasivni objekti što nije izraz manje inteligencije žene već vekovnog položaja u patrijarhalnoj sredini.
Muškarac vas može možda bolje nasmejati, ali će vas žena mnogo bolnije ismejati. Nažalost, u sadašnjem trenutku našeg života i anegdote su u krizi. One se lakše lepe za harizmatske ličnosti. A danas smo okruženi aparatčicima koji redovno plaćaju članarinu i penju se po Parkinsonovim zakonima do mesta svoje nesposobnosti.
Zato nas uvek iznenadi ko nas to vodi. Možda bi bilo i bolje, s obzirom na milenijumsku srpsku tradiciju patrijarhalnog života, da se ponovo rodi neki Miloš Obrenović čijim se anegdotama i danas hranimo – zaključuje dr Petar Bokun.
S. Čikarić
objavljeno: 24.01.2011
