Izvor: Glas javnosti, 16.Avg.2009, 02:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do kuće kroz pola metra koridora
BIJELJINA - Sa plaže na reci Uni u Novom Gradu daleko se čula vesela cika kupača. A gore, na Keju krajiških brigada, žurno promakne tek poneki prolaznik da se što pre dokopa hladovine ili one druge obale zelenoplave reke na kojoj se protegla skromno uređena gradska plaža.
Dok smo se divili krajiškoj lepotici Uni i razmišljali kako su ovde, na ovom keju, predivne večeri za šetače, kuća broj 45 zaustavi nam pogled. Da čovek ne poveruje svojim očima. Do ulaza u kuću vodi >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << putić širine jedva pola metra. I s jedne i s druge strane, poređani kao pod konac, stajali su metalni stubovi na kojim je visila pletena žičana ograda.
Na ulazu u kuću u tom trenutku stajao je neki stariji, krupan čovek. Video je valjda da nam nešto nije jasno, pa nam je prišao, provlačeći se jedva kroz ovaj nesvakidašnji koridor.
- Ja sam Čedomir Knežević iz Bosanske Krupe. Izbegao sam krajem minulog rata i smestio se ovde, u ovu muslimansku kuću. Gazda je u Americi i ja mu uredno plaćam kiriju, ali, evo, vidite šta mi opet rade komšije muslimani. Prošle noći na mom automobilu i na autu moga sina, koji ovde živi sa mnom, neko izbušio gume. Ništa im nisam kriv i ne znam zašto im smetam - započe Čedomir priču.
U zamračenom dnevnom boravku stajalo je nekoliko rasklimanih stolica, neki stolić i stara zubarska stolica.
Život na zidu smrti
- Evo, vidite: ovde je moja i dnevna soba i ordinacija. Pošto nemam skoro nikakve uslove, radim samo vađenje zuba i protetiku - poče priču naš domaćin.
Stari zubar Čedomir ima 81. godinu, a da je sreće, uživao bi u svojoj penziji, igrao se s unucima... Ali „zubar Čedo“ - kako ga u ovom kraju zovu - nije imao sreće. Gotovo osam decenija hoda po zidu smrti, i pravo je čudo da je još živ.
Kao dvanaestogodišnji dečak preživio je one ratne 1941. godine stravičan ustaški pokolj u rodnoj Bosanskoj Krupi. I danas su mu po rukama vidljivi ožiljci ustaških kama, od kojih se mahinalno branio.
- Povampirene komšije muslimani obukli su tada ustaške uniforme i klali su i ubijali sve što je srpsko. Pred mojim očima zaklali su na hiljade nedužnih ljudi. Odmah na početku rata ubili su mi oca, koji je bio žandarm, i tri strica. Četiri kuće i sve imanje su nam popalili. Moju majku i nas devetoro dece oterali su u centar sela Govedarnica, gde je bilo nekoliko klanica za Srbe. Dok smo u jednoj grupi mojih komšija čekali smrt, preko rečice Krušnice na belom konju stigao je ustaški oficir (za koga sam kasnije saznao da se zvao Marko Orešković) i na sav glas je vikao: „Ne ubijajte žene i decu!“ I krvnici su stali. Posle su - nas decu i žene - smestili u Sokolski dom, koji je bio najveća klanica za Srbe. Tu su dovodili odrasle muškarce i klali ih pred našim očima. U toj sali, gde sam kao učenik vežbao gimnastiku, bilo je krvi do kolena. I zidovi su do plafona bili obojeni krvlju - seća se Čedo.
Uzimali svi redom
Iz ovog pakla spasla ih je prijateljica Čedinog pokojnog oca. NJeno ime Čedo pamti celog života. Zvala se Vera Volček. Radila je u opštini u Bosanskoj Krupi, bila je Hrvatica. Ona im je nabavila „ustašku propusnicu“, s kojom je Čedina majka sa devetoro dece izbegla u Srbiju.
Preživio je Čedo i Užičku Republiku, i Sremski front, i bitke za oslobođenje Beograda. Kao partizan i komunista dospeo je i na Goli otok samo zbog toga što je kao student u vreme Informbiroa čitao dela ruskih književnika.
NJegova životna priča teško bi mogla da stane i u roman od nekoliko tomova.
Teško je i nabrojati sve Čedine nevolje. Ređale su se jedna za drugom. Nimalo da prikoče - da jadni čovjek uzme malo vazduha. Komunisti su mu tada oduzeli očevinu i dedovinu i sve što je on stekao. Ostao je tako bez stotinu hektara zemljišta u jednom komadu u rodnom selu, bez kuće na moru u Crikvenici kod Rijeke.
Sada, u ovom ratu, ostao je i bez zavičaja, jer mu moćnici u Krupi na Uni ne daju da se tamo vrati. A i kada bi mu dozvolili, nema gde - jer sve što je godinama stvarao u zavičaju porušeno je do temelja.
Čedi su ostale samo ružne uspomene i muka i patnja u izbeglištvu. Kada bi mu makar komunalna policija u Novom Gradu proširila „koridor“, pa da kao čovjek može da priđe kući?
.jpg)
