Izvor: Glas javnosti, 27.Sep.2008, 10:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Digli kuću od bombona

Nekada, a to nekada i nije bilo baš tako davno, vašari, sabori i pijace u Srbiji nisu mogli da se zamisle bez bombondžija koji su sami pravili i prodavali svilene bombone, liciderska srca, luše, šećerne jabuke... Eto, bilo je tako, ali je vreme učinilo svoje do te mere da je zanat potpuno zamro, a na vašarima, koji danas najmanje liče na nekadašnje vašare, svega ima, osim svilenih bombona i liciderskih srca. Ipak, u zaseoku Stanojevići u Pranjanima, u kući Dragoslava Stanojevića (80) >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i njegovog sina Milije (54), poslednjih bombondžija u ovim krajevima, s vremena na vreme proradi njihova porodična mini-fabrika za proizvodnju luša i svilenih bombona.

- Za posao bombondžije opredelila me je, zapravo, vojska, gde sam služio kao pekar, a bombondžijski i pekarski zanat je nešto slično. U to vreme, 1956. godine, bombondžije su bile na ceni - mnogo naroda, mnogo vašara i sabora te je bila „debela“ para. Ono što o ovom zanatu nisam naučio u vojsci, doučio sam od nekog Vlade Bogićevića, čuvenog bombondžije iz Požege, koji od mene nije krio tajne kako se prave te đakonije. Moje je bilo, kako mi je majstor rekao, da gledam, da mu pomažem i da očima kradem zanat. Tako je i bilo! Posle nekoliko meseci otvorio sam u Pranjanima privatnu bombondžijsku radnju, ali kako nisam bio član ondašnje partije, uskoro mi vlast zabranila da radim pa sam radnju preselio kući, gde sam sa ukućanima pravio bombone koje smo potom prodavali na vašarima u Takovu, LJigu, Gornjem Milanovcu, Mrčajevcima, Čačku... Svi iz kuće smo bili u poslu - žena i ja smo pravili bombone, a sinovi su, još dok im je bilo šest-sedam godina zajedno sa nama teglili pakete, nudili i prodavali bombone na vašarištima gde smo držali velike tezge. Pored bombona i drugih slatkiša, na licu mesta smo pržili i prodavali mekike pa je bilo stvarno mnogo para od kojih sam napravio kuću, dokupio zemlju, izveo decu na put, ma, kažem ti, bila je to „debela“ para za ono vreme - sa žalom se priseća Dragoslav, poslednji pravi bombondžija u čitavom kraju.

.

U to vreme, verovatno su mnoga i gradska i seoska deca zavidela deci bombondžije Dragoslava, ali, po priči Milije, mlađeg Dragoslavljevog sina, i nije bilo baš tako.

- Varaju se oni koji misle da je taj zanat lak. Za ovaj zanat čovek je morao da ima dobru volju i jake ruke kako bi mogao na vreme da umesi šećernu smesu čija je temperatura oko 70 stepeni. Naravno, ništa bez znanja jer je majstor morao tačno da zna kada je smesa dovoljno kuvana, kada stavlja ekstrakte raznih boja kako bi bombone bile šarene, da zna kada je trenutak kada se iz smese koja se hladi izvlače trake za sečenje bombona i luša, kada se i kako nalivaju kalupi za bombone raznih oblika, koliko se peče testo za liciderska srca, koliko se kuva šećer za šećerne jabuke i kada se jabuka umače vreo šećer... a kada sve to moraš da uradiš, onda te prođe i volja da jedeš bombone. Lepši deo posla nas dece bilo je prodaja na vašarima gde smo se šepurili pred drugom decom koja su nam zavidela što smo okruženi sa toliko slatkiša, ali oni nisu znali da je to za nas, iako nam je bilo svega šest-sedam godina, bio ozbiljan posao od kojeg je zavisio život cele porodice. Oni su gledali u naše bombone, a mi u njihove skupe patike, pantalone, košulje... sve ono što mi kao deca bombondžije nismo imali.

Nastavak na Glas javnosti...