Izvor: Politika, 07.Nov.2010, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devojke su ga baš jurile…
Advokatu Borivoju Boroviću još kao detetu u nozdrve se uvukao miris olova i cinka, koji ga i danas vrati u malo rudarsko mesto Gradac u Crnoj Gori, u kome je sa porodicom živeo do gimnazijskih dana
S osmehom koji neprestano titra na njegovom licu, Borivoje se seća kako je ocu, koji je radio na preradi ruda, svaki dan donosio ručak i kako je sa njim, u rudarskoj korpi, „nadletao” Gradac, u koji posle 1968. godine, nikada više nije otišao.
– Rođen sam na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1.500 metara nadmorske visine, u selu Vis kod Pljevalja. Tu sam živeo samo dve godine, posle smo se preselili u Gradac. Često sanjam to mestašce. Otac je radio na preradi olova i cinka. Sačekivao je velike korpe koje su donosile rude, trčao je za njima tridesetak metara, a potom ih praznio. Svaki dan sam mu donosio ručak, penjao se nekim drvenim stepenicama, da bih mu ga dao. Zato mi je miris olova i cinka trajno ostao u nozdrvama. Sećam se da je otac na poslu imao veliku rudarsku korpu. Stavio bi me u nju i tako bismo prelazili Gradac, a taj pogled i danas pamtim. Nažalost, od 1968. godine, nikada više nisam otišao u taj grad. Otići ću sigurno. Vuče me na tu stranu osnovna škola koju sam tamo završio, rudnik, ali i glina od koje sam sa drugarima pravio razne stvari – seća se Borović detinjstva.
Borivoje je, u to vreme, svako leto odlazio u rodni Vis. Tu je, naglašava, od dede Mirka Borovića naučio kako treba da se živi. Priznaje da zvuči neverovatno kada kaže da su se ljudi u selima, u kojima u to vreme nije bilo ni struje ni vode, bavili duhovnim stvarima, razgovarali o moralu. Od dede je, kaže, naučio i da se druži sa prirodom.
– Sećam se da sam jednog dana, dok sam bio na vrhu Visa, koji se, inače, nalazi na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne, „utvrđivao” na kojoj je strani Beograd. Tada sam, sa četrnaest-petnaest godina, sebi obećao da ću ga osvojiti – otkriva Borović.
Iz ovog sela, kaže, vuče snagu. Sa setom kazuje da u njemu više nema nikog svog i da je, da se trag Borovića u Visu, ipak, ne izbriše, u blizini mesta gde mu je majka živela, kupio nešto zemlje i napravio planinsku kuću. Seoskoj crkvi u kojoj je 1954. godine kršten, poklonio je dve ikone u mozaiku.
Posle Visa i Gradačca, na red je došao, kako se tada zvao, Priboj na Limu, gde je potonji advokat završio gimnaziju.
U prestonicu je stigao 1973. godine kada je upisao Pravni fakultet. To mu je, priznaje, bio prvi susret sa velikim gradom. Živeo je u Studentskom gradu.
– Beogradom su, u to vreme, vladali momci koje su svi zvali „pećanci“ i koji su „otimali“ devojke i maltretirali ih. Bili su „zaduženi“ za Novi Beograd. Da bih se zaštitio, počeo sam da treniram karate. Posle tri godine sam dobio crni pojas i postao sam poznat „u kraju“. Takmičio sam se za ekipu „Studentski grad” koja je pet godina zaredom bila prvak Jugoslavije. Do apsolventskog staža sam bio redovan na fakultetu, a onda sam napravio pauzu – više sam se bavio karateom, nego što sam učio. S obzirom na to da sam postizao zapažene rezultate, dobio sam status vrhunskog sportiste Jugoslavije – prepričava Borivoje.
Kao sportista imao je dosta uspeha kod devojaka. Možda, priznaje, čak i preterano za ta vremena. Nikada, kaže, nije bio švaler, nego romantični mladić sa manirima. Osim na karate, slobodno vreme „trošio” je i na poker koji je dugo igrao. Izlazio je i po restoranima, ali kao sportista, nije mnogo pio, iako je voleo da živi noćnim, kafanskim životom.
– Karate mi je u to vreme značio koliko sada advokatura. On mi je pomogao da se snađem u nepoznatoj sredini u koju sam došao, a naučio me je i da posmatram protivnike, da se ne bojim onoga ko stoji preko puta. Baveći se karateom, naučio sam da protivnika gledam u oči, da ga „čitam” na osnovu njegovih pogleda, pokreta, što sam kasnije vešto koristio u sudnici – kaže poznati advokat.
Sačekao je da napuni 27 godina i „poslednjim vozom” otišao u vojsku. Bio je diverzant, a zelenu uniformu nosio je u Višegradu, Zagrebu, Karlovcu, Sunju. U vojsci je, kaže, definitivno, sazreo kao čovek. Tu je shvatio da ne može sve da bude po njegovom. Postao je disciplinovaniji, a kao takav ušao je i u advokaturu. Znao je da, ukoliko želi nešto da postigne, ujutru mora da porani, a ne da ustaje u podne kao kada je bio student.
– Kao advokatski pripravnik primljen sam kod Slobodana Jovanovića. U njegovoj kancelariji bio sam šest meseci, a posle, još toliko, kod Vaska Petričevića. Jovanović je imao „razbijački” pristup u sudnici. Sa druge strane imao sam Petričevića koji je, kao bivši sudija Okružnog suda, sve mnogo mekše posmatrao. Našao sam sredinu između njih dvojice. Imao sam godinu i jedan dan pripravničkog staža. Otišao sam u Novi Sad jer je tamo bilo propisano da pripravnik treba da ima samo godinu dana staža da bi se upisao u imenik advokata. Već sledeći dan prebacio sam se u Beograd. Iako je moj principal želeo da ostanem kod njega, otvorio sam svoju kancelariju. Nekoliko dana sam sedeo sam, bez klijenta. Nisam imao nikakvu podršku, ali sam verovao u sebe. Bacio sam se na izučavanje svih postojećih krivičnih zakona i propisa jer sam odlučio da se bavim samo ovom vrstom prava. Znao sam da ću uspeti. Ne samo zbog života koji sam imao pre toga, nego zato što sam voleo krivicu. Posle filma Tomasa Mora „Čovek za sva vremena“ u kojoj je Piter O’ Tul iznosio završnu reč pred crkvenim sudom i kojom sam bio oduševljen, osetio sam da mogu da se bavim advokaturom. Znao sam da je moj talenat na toj strani – kaže advokat.
Navodi da ga u životu nije zanimalo mnogo stvari. Pored prava mogao je, kako kaže, da studira još samo filozofiju, književnost ili likovnu akademiju. Kaže da je jednog prijatelja čak spremao za prijemni ispit na Likovnoj akademiji i to veoma uspešno, ali i da mu je slikarsko platno dugo stajalo u kancelariji. Nikada se, ipak, nije pokajao što je izabrao pravo. Bio je pragmatičan i shvatio da bi, da je studirao nešto drugo, veoma teško živeo.
Prvi slučaj pamti po tome što je zastupao „neku” balerinu. Nije znala da je Borivoju to prvi slučaj, a on se iz petnih žila trudio da sve uradi kako treba.
– Posle godinu dana ušao sam u svet ozbiljnog bavljenja advokaturom. Odlazio sam kod klijenata, bio izuzetno savestan, a oni su me preporučivali dalje. U jednom trenutku sam, ako tako mogu da kaže, bio razočaran jer sam shvatio da mnogo advokata sarađuje sa policijom, sa stražarima u zatvoru, da poznaje sudije. Ja nisam poznavao nikoga. Sećam se da sam u to vreme zamolio jednog prijatelja da mi nađe firmu koju bih zastupao kako bih imao redovna mesečna primanja. Bezdušno mi je rekao da ne poznaje direktora, a znao sam da nije tako – uzvratio mu je.
– Tada sam bio još čvršći u odluci da uspem. Naišao je period kada sam imao veliki broj pritvorskih predmeta. Kao mlad advokat formirao sam krivičnu sekciju Advokatske komore Beograda. Pravio sam tribine na koje sam zvao tužioce, sudije, sudske veštake i na kojima smo otvarali različite pravne probleme. Kada je bila organizovana tribina pod nazivom „Politička suđenja u Jugoslaviji“ u komori su zamenili bravu. Prepali su se da je to suviše ozbiljna tema, a ja sam za tu priliku u goste pozvao neke političare iz Zagreba i Crne Gore. Svi smo ostali ispred Komore, zatečeni. Tada sam shvatio da advokatura nosi i političku poruku – iskren je Borivoje Borović.
U to vreme iz advokature je formirano nekoliko političkih partija. Borović je mesec dana bio član Demokratske stranke, da bi ubrzo sa Vukom Draškovićem, Milanom Komnenićem i drugima osnovao Srpski pokret obnove, kao opozicionu partiju.
– U to vreme, sve sudije, tužioci i policajci su bili komunisti. Možete da zamislite kako mi je bilo kada sam, kao mladi političar, nastupao u sudnici. Svi su bili protiv mene. Ulagao sam mnogo više napora u odbranu od nekih drugih advokata i moji klijenti su toga bili svesni. Oni su me naučili da moralni kodeksi vrede svuda, pa čak i u kriminalnoj sredini. Slobodan sam čak da kažem da su neki od mojih klijenata bili časniji i pošteniji od nekih ljudi na političkoj sceni. U to vreme sam bio jedini advokat poslanik. U vreme dok sam bio predsednik Odbora za pravosuđe i upravu Republike Srbije izabrano je oko 400 sudija – seća se Borović.
Priznaje da se iz perioda bavljenja politikom seća više ružnih nego lepih stvari. Svoju političku partiju napustio je u trenutku kada je ulazila u vladu Slobodana Milošević, a za tvrdnju da se to radi zbog odbrane Kosova kaže da nije bila tačna. Podneo je ostavku na mesto potpredsednika. Iako nije bio u DOS-u, 5. oktobra 2000. godine je, posle Koštunice govorio na terasi gradske skupštine. Danas, posle deset godina, ne može da gleda kako se njegovi politički protivnici iz devedesetih godina, na svim televizijskim kanalima, utrkuju da propagiraju neke vrednosti koje su važile krajem prošlog veka. Ne viđa se sa Vukom Draškovićem i smatra da je jedini pravi opozicioni prvak bio Zoran Đinđić sa kojim je, kako kaže, najbolje sarađivao.
Priznaje da je tokom karijere uspeo da napravi distancu sa klijentima. Ipak, u tri postupka, kojih će se sećati čitav život, uložio je najviše energije.
– Predmet koga ću se uvek sećati je slučaj „Makina grupa“ i okrivljenog Nikole Maljković koji je bio osumnjičen za učešće u ubistvu policijskog generala Boška Buhe. To je jedan od najtežih predmeta jer je ceo državni aparat „skočio” da ih osudi a koji je, moram da istaknem, okončan oslobađajućom presudom. I danas sam u kontaktu sa Maljkovićem. Drugi slučaj za koji sam se emotivno vezao bio je postupak protiv Miroslava Radića, pred haškim tribunalom. Ne zato što je to bila prva oslobađajuća presuda u Hagu, nego zato što sam se dugo, dugo bojao da će biti izrečena zatvorska kazna.Treći slučaj je vođen pred Specijalnim sudom u Crnoj Gori i, takođe, je završen oslobađajućom presudu. U ove tri presude sam uložio najviše energije i to je neki trougao koga ću se uvek sećati – završava Borović.
-----------------------------------------------------------
Porodica
Buduću suprugu Borivoje je upoznao još u studentskom gradu. Posle nekoliko godina, kada je već bio advokatski pripravnik, ona se sa drugaricama pojavila na šalterima u sudu da nešto overi. Tamo su se prepoznali, a Borivoje joj je pomenuo kada se kao brucoškinja izgubila u hodnicima Studentskog grada i kada ju je on, veoma pristojno, otpratio do sobe. Prošlo je dosta vremena dok nisu počeli da izlaze. Posle nekoliko meseci viđanja, znao je da će da je oženi.
Deca su mu bila najbolji đaci u svojim školama. Ćerka je bila učenik generacije i u osnovnoj školi i u gimnaziji, a i na Pravnom fakultetu je bila jedan od najboljih studenata. Sada radi u sudu kao pripravnik. Sin je četvrti razred gimnazije i srednje muzičke škole. Kako za sada stoje stvari, studiraće molekularnu biologiju.
-------------------------------------------------------------------
Uvek na strani klijenta
Poznati advokat objašnjava kako se oseća kada se nađe oči u oči sa izvršiocima najtežih krivičnih dela, ali i o tome kako uvek „provali” kada ga neki od klijenata laže.
– Rekao sam da mi je karate pomogao da naučim da gledam onoga preko puta mene u oči i da ne osećam strah. Tako je i sa klijentima. Ono što je važno za moj posao jeste i da imam sposobnost da uvek znam kada mi branjenik ne govori istinu. Dugo sam se bavio pravnom psihologijom i stvorio mehanizam kojim ih, jednostavno, „otvorim” da mi sve kažu. Važim za jednog od najpoverljivijih advokata koji informacije dobijene od klijenata nikada ne otkriva policiji. Takođe sam naučio da pravim profesionalnu distancu između dela, a nekada i ljudi koje branim. Ja sam čovek koji je protiv kriminala, ali sam u sudnici uvek na strani klijenta – objašnjava Borović.
Miroslava Derikonjić
objavljeno: 07.11.2010.
