Izvor: Politika, 15.Avg.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devojka sa visokim ciljevima
Paraglajderka Milica Marinković ima dvadeset godina, šest godina letačkog staža – i srebrnu medalju sa Svetskog prvenstva u Češkoj
Jedrenje paraglajderom jedan je od najjednostavnijih načina da se ostvari san o letenju, pa Milica Marinković često posmatra svet iz ptičje perspektive zahvaljujući čarobnom padobranskom krilu, izduženo elipsastog oblika.
Da smo je, međutim, slučajno sreli na ulici, ne bismo ni pomislili da se ova krhka dvadesetogodišnja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << devojka punih šest godina hvata u koštac sa silama vetrova. A kamoli da je četiri godine zaredom u ligi Srbije državni prvak za žene, da je prošle godine osvojila treće mesto na evropskom prvenstvu, a ove postala druga na svetu u preciznom sletanju paraglajderom i, uz sve to, kao državna reprezentativka, već dve godine doprinosi zavidnom plasmanu Srbije.
Ništa na svoju ruku
Takav uspeh rezultat je temeljne obuke i pripreme na visokom profesionalnom nivou. To je uz oca, kakav je bio Zoran Marinković (naš čuveni as, koji se inače bavio obukom pilota na ultralakim letelicama, paraglajderima i daskama za jedrenje na vodi), bio jedini pravi put ka osvajanju nebeskih prostora.
– Tata je puno truda i vremena uložio da brata, Pavla Marinkovića, i mene nauči toj veštini. Pošto nismo mogli svaki dan da odlazimo na mesta odakle se moglo poleteti, jer dosta košta, tata je na jednoj livadi u Šimanovcima napravio vitlo. Vitlo je sprava koja u ravnici može da podigne čoveka stotinak metara. Tako smo, zbog održavanja psihofizičke kondicije, svakodnevno mogli uredno da treniramo, bez obzira da li je zima, leto, proleće ili jesen – objašnjava Milica.
Otkad oca više nema, iskustvo razmenjuje sa bratom, koji je godinu dana mlađi, a godinu dana iskusniji od nje i, takođe mnogo puta osvajao medalje. Ali, Milica je dobro upamtila sve na šta ju je upozoravao otac, a kasnije bezbroj puta ponovio i Voja Ivanović, naš čuveni pilot paraglajdera i selektor reprezentacije Srbije.
– U paraglajdingu postoji jedna „bolest” koja se zove „Ikarov sindrom”. Ispoljava se tako što ljudima posle nekog vremena počne da se pričinjava da znaju sve. Popnu se na brdo sa rancem od 20 kilograma na leđima, rašire paraglajder i polete, iako im sve lampice signaliziraju da to ne treba da rade! I...! Uzrok mnogih nesreća uglavnom je ljudski faktor! Zato se ne može leteti kao muva bez glave – podseća naša sagovornica.
Ni opremu, smatra, ne treba kupovati na svoju ruku.
– Čovek treba da veruje tom paraglajderu i zato prvo mora da se upozna sa opremom. Da pregleda kako stoje gurtne u sedištu u kojem će leteti. Da se uveri da sme da se osloni i da visi u njemu, a da neće da ispadne. Da proveri jačinu kanapa. Ljudi obično sa nepoverenjem prilaze paraglajderu, baš zato što taj kanap izgleda dosta tanko, mada može da izdrži sto kilograma. Treba da znaju i od kog je materijala. Da ga pipnu, pod rukom da osete koliko je to čvrst materijal, a ne obična krpa. Da probaju da dišu kroz njega, da vide da nije porozan. I, na kraju, treba da provere da li je tu rezervni padobran, za koji postoji posebna obuka kako se aktivira. Sve mora da se proveri pre nego što se poleti. Kad se desi problem, može da bude kasno – upozorava Milica sa naglašenom ozbiljnošću i, onima koji tek nameravaju da lete, poručujeda ne uče samostalno, nego da dođu u školu paraglajdinga koja ima licencu, da im ljudi koji znaju, objasne elementarne stvari i taj deo priče prepustila selektoru Voji Ivanoviću, u čijoj pratnji je došla na ovaj razgovor.
Kako se počinje?
– Paraglajding spada u ekstremne sportove, ali ako se poštuju stroga pravila, onda praktično nema rizika. Elementarno znanje
stiče se u školi, koja, po evropskim standardima, postoji i kod nas. Pre poletanja škola mora da se najavi, da pozove najbližu meteorološku službu i kontrolu letenja najbližeg aerodroma, da se paraglajderi ne sudare sa nekim avionom.
Obuka počinje već prvog dana. Taj prvi let, kao što se zamišlja, nije visinski. Početnici se svega dvadesetak santimetara odvajaju od zemlje, tako da nemaju čega da se plaše. Kako napreduju, tako se podižu.
– Najiskusniji paraglajderisti uvek poleću prvi, kao sonde, a onda ostali, po rangu znanja. Polaznici kod sebe imaju radio-stanice i tako komuniciramo. Upućujemo ih kuda da se kreću, a pravilo je da, ako ne čuju instruktora, odmah sleću – objašnjava sportistkinja.
– Paraglajding je sport koji omogućava da se satima ostane u vazduhu kada duva dobar vetar. To jeste draž. Zato je važno postići sklad sa prirodom. Kad nema optimalnih uslova, spuštamo se u roku od „pet” minuta. Ako je najavljeno da će u naredna tri, do četiri sata vreme da se pogorša, spuštamo se dva sata pre toga. Nekad i pogrešimo u prognozi na štetu njihovog letenja, ali to je u korist njihovog života. Mi u šali kažemo, da ih, u stvari, ne učimo da lete, nego ih sve vreme učimo da znaju kad da ne polete. To je najveća filozofija obuke i kasnijeg letenja – ističe Milica.
Pored sto dana praktičnog dela, obuka podrazumeva i sedam teoretskih predmeta na kojima se uči aerodinamika i vazduhoplovna meteorologija, kako bi, recimo, kasnije znali kako da koriste termičke stubove za postizanje visine ili šta da urade ako ih usisa oblak. Nakon toga kod Direktorata civilnog vazduhoplovstva polažu za pilote paraglajdera i tek onda mogu samostalno da lete – objašnjava Ivanović, dodajući da je paraglajding vizuelno, a ne instrumentalno letenje i izričito je zabranjeno poleteti noću (dnevno letenje počinje pola sata pre izlaska sunca i završava pola sata pre zalaska), po magli ili u oblacima. Noću može da se leti samo u izuzetnim situacijama i pod specijalnim uslovima, kada je cilj vidljiv osvetljen farovima i direktno vidljiv sa poletišta i kada je pilot pre toga deset puta poleteo sa tog starta..
Visoki ciljevi
Milica odavno nije više početnik, ali se tih pravila pridržava svaki put, kao da joj je prvi put, jer zna da samo tako može da uživa u slobodi letenja. Kakav je to osećaj, teško može da opiše. Možda je to najbolje dočarao Zoran Petrović Gugi, legenda našeg paraglajdinga, rekavši da su ptice prvo poletele, pa su onda propevale, iz zadovoljstva. Ali, uživanje Milici nije jedini cilj.
– Zamislite kakav je osećaj biti u bilo čemu prvak u svetu? E, to mi je prva ambicija. Posle bih prešla na drugu disciplinu, koja je dosta skuplja i zahtevnija. To je prelet. Postiže se određena visina i prelazi određena kilometraža. Na primer, poletite sa Avale, a cilj je u Kragujevcu. I, ko prvi stigne. Morate da znate kako ćete donde, a nemate motor? Najteži, ali i najbolji uslovi za prelet su u alpskim zemljama, Italija, Austrija, Švajcarska. Tamo su i najbolji piloti. Mada su lepa sva ona mesta gde sam letela, od Kraljeva, Vršca, Titelskog brega, preko Bogutovca, Niške banje i Raške, pa sve do Malezije, Austrija je za mene predivna zemlja.Zbog slika iz vazduha – ne skriva Milica, koja na takmičenje ne nosi foto aparat, ali u drugim prilikama, kad leti za svoju dušu, može da se opusti i škljoca, ili da montira kameru kao rudarsku lampu i da snima celokupan let.
U međuvremenu Milica je upisala Fakultet za ekologiju i zaštitu životne sredine, a bavi se i napredovanjem srpskog vazduhoplovstva kroz klub „Aero edu”, koji je ostao iza oca.
– Imamo mali broj članova. Tu sam rigorozna. Ne želim one koji nezdravo žive. Zato uvek pozivam mlade da dođu kod mene da se druže, a ne da gube vreme sedeći u kafićima – poručuje na kraju Milica.
------------------------------------------
Drugi na svetu
Na svetskom prvenstvu u preciznom sletanju paraglajderom, održanom krajem jula u Češkoj, naša reprezentacija (koju čine pet muškaraca i dve devojke), zauzela je drugo mesto (što je u rangu vaterpolista), iza Slovenaca, a iza sebe ostavila prošlogodišnje svetske prvake Kineze i evropske prvake Čehe. U pojedinačnoj ženskoj konkurenciji Milica Marinković se vratila sa srebrnom medaljom oko vrata, a Milica Bićanin sa bronzanom. Ovo je naš najveći uspeh postignut u sportskom vazduhoplovstvu, budući da pedeset godina unazad nijedna medalja nije osvojena u realnom letenju. Na ovogodišnjem svetskom prvenstvu naša reprezentacija je bila najmlađa, što govori da nam tek predstoje uspesi – hvali se selektor Voja Ivanović, ističući da je učešće reprezentacije obezbedio Vazduhoplovni savez Srbije pod okriljem Ministarstva sporta i omladine.
-------------------------------------------------------------
Od preciznosti, do akrobatike
Kod paraglajdinga postoje tri discipline: precizno sletanje, prelet i akrobatsko letenje, jedna od najtežih disciplina, gde se rade figure, lupinzi, čuda. U svetu ima samo dvesta pedesetoro njih koji se time bave. I mi imamo jednog momka u Srbiji koji postiže odlične rezultate. Zove se Petar Lončar. Lete ljudi po celom svetu. Ovaj naš akrobata svake godine ide u Nepal po pet-šest meseci vežba, jer je tamo finansijski povoljnije.
Dana Stanković
objavljeno: 15.08.2011.
