Izvor: Glas javnosti, 04.Sep.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devojačka sprema i konj vojni obveznik
U stalnoj muzejskoj postavci koja pokriva Prvi svetski rat, među predmetima koji svedoče o tom dobu nalazi se i jedan izvezeni devojački peškir koji je i danas kao nov. u šabački Narodni muzej dospeo je čudnim sticajem okolnosti. Doneo ga je šef mesne kancelarije pocerskog sela Tekeriša, gde se 1914. godine odigrala jedna od najznačajnijih bitaka u Prvom svetskom ratu, sa pričom kao iz filmova. U Tekeriš ga je doneo Mileta Milutinović, iz sela Sedlara kod Svilajnca, prilikom posete na >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << proslavi Cerske bitke, 1976. godine.
Prema priči koju nam je o peškiru ispričala Svetlanka Milutinović, muzejski savetnik, Mileta je bio borac Drugog prekobrojnog puka kombinovane divizije. U noći između 15. i 16 avgusta, Mileta je ranjen u noge. Tražeći spasa, nekako je uspeo da dođe do prvih kuća. U to vreme seljaci Pocerine, gde se vodila jedna od najžešćih bitaka u Prvom svetskom ratu, napustili su domove. Ranjeni Milutin je ušao u kuću i po sopstvenom svedočenju, iz sanduka, gde je bila devojačka sprema, našao dva peškira.
NJima je previo rane i već sutradan priključio se ostalim borcima. Nakon Cerske bitke, srpska vojska se povlači sa Cera, gde je čeka Kolubarska bitka. Milutin sa sobom nosi jedan od dva peškira. Prelazi Albaniju, nakon čega sledi i proboj Solunskog fronta. U nedrima uvek sa sobom nosi devojački peškir iz škrinje.
Posle 63 godine Milutin dolazi na proslavu Cerske bitke. Sa sobom nosi peškir da ga vrati u kuću u kojoj ga je našao. Prepoznaje kuću, ali u njoj nigde nikog nema. Raspituje se u selu i saznaje da je peškir vezla devojka Persa, koja je umrla i nema potomaka. Poklanja ga šefu mesne kancelarije, koji ga donosi u Narodni muzej u Šabac.
- Ovo je priča koja svedoči o moralu našeg srpskog vojnika. Milutin je ispričao da ga je sve te godine grizla savest što je ušao u kuću kada nikog nije bilo i uzeo peškire da njima previje rane. Hteo je da ga vrati vlasnici i da je upozna, ali nažalost, nije imao sreće - objašnjava Svetlanka Milutinović, savetnik u muzeju.
Milutinovićeva kaže da je stalna postavka prepuna sličnih predmeta koji nisu samo stvari iz tog vremena, već sobom nose priču koja nam rasvetljava ljude i mnogo govori o njima.
- Interesantna je priča o sedlu konja Acule, koje nam je 1992. godine poklonio unuk Dragomira Rajića, rođenog 1886. godine u mačvanskom selu Uzveću. Dragomir je služio konjički puk Drinske divizije i u Prvom balkanskom ratu i u svim borbama od 1914. do 1918. godine. Kada otadžbina pozove, u rat se javljao Dragomir, ali je i njegov konj Acula bio vojni obveznik i morao je da ga povede. Acula i Dragomir preživeli su ratove, zajedno prešli Albaniju i vratili se živi i zdravi u Uzveće. Kada se rat završio, po kazivanju unuka, Dragomir je penzionisao Aculu. Nije mu dao da radi seljačke poslove, računao je da je svoje odužio. Hranio ga je i negovao. Kada je 1932. godine Acula uginuo, Dragomir je pozvao svoje preživele saborce na njegovu sahranu. Sahranio ga je kao što dolikuje borcu, uz sve vojničke počasti. Unuk je doneo sedlo nama - kaže Svetlanka Milutinović.
Ona objašnjava da mnogi predmeti mogu ispričati neku svoju priču. Bez nje bili bi samo stare stvari i ne bi našli mesta u postavci.
